Шта се свирало пре пола века и слуша се и данас: Прва два од најбољих албума из 1975. године štampaj

„’Ајде напиши нешто о твојих пет омиљених албума из 1975. године“, рече ми пре неки дан један у „Шуматовцу“. Округле године, оне које се завршавају на 0 или 5, погодне су за поређења, подсећања и анализе. Тако је и са овом, 2025. годином.

Допала ми се идеја. Отишао сам кући и кренуо да претурам по старим плочама. Тражио сам пет омиљених од пре 50 година, из 1975. И нашао сам их.

„De gustibus non disputandum est“, говорили су стари Латини. Тако је и овог пута. Дакле, „о укусима се не расправља“. Годину о којој је реч обележили су албуми које су снимили Пати Смит („Horses“), Брус Спрингстин („Born To Run“), Pink Floyd („Wish You Were Here“), Led Zeppelin („Physical Graffiti“). Али нећу о њима. Остављам их професионалним рок новинарима, мудрим хроничарима поп културе, музиколозима и осталим експертима.

Мој избор је фановске природе. Позиција аматера и маргиналца ми дозвољава да будем необјективан и потпуно личан. Додуше, прва два албума са моје листе спадају међу најзначајније и најбоље који су изашли 1975. године. И преостала три нису лоше котирана.

Док сам размишљао о музици која се налази на пет одабраних албума сетих се стихова Арсена Дедића:

Таквим сјајем може сјати
Оно што је прошлост сад
Што не може да се врати
Што је било ко зна кад

У сећању, лишени непосредних физичких утисака, мириса и боја, догађаји попримају неку неодређену драж која улепшава читаву слику. „Стварност која је прошла увек изгледа боље него што је заиста била: сећање је ненадмашан кривотворитељ“, пише у једном Табукијевом роману.

Bob Dylan: Blood On the Tracks

Прошле године, био је мај или јун, враћао сам се из Крагујевца неким дерутним аутобусом са прославе 55 година матуре. Укључио сам Spotify на мобилном телефону, ставио слушалице у уши и пустио да ми алгоритам бира песме. Одједном, ту негде око Лапова, зачух како Боб Дилан пева:

All the people we used to know
They’re an illusion to me now
Some are mathematicians
Some are carpeners’ wives
I don’t know how it all got started
I don’t know what they’re doing with their lives.

У преводу Владимира Копицла, из књиге „Песме 1961-2012“ (Геопоетика, 2019), ти стихови гласе овако:

Сви људи које смо некад знали
Сад су ми као из некакве опсене 
Неки су од њих математичари
Неки жене дрвопрерађивачима
Не знаш како је све то почело
Не знам шта раде са својим животима.

То су стихови из Диланове песме „Tangled Up In Blue“. Она отвара албум „Blood On the Tracks“ који је изашао у јануару 1975. године. Бројни су покушаји контекстуализације овог албума.

Највише је оних који га повезују са брачним бродоломом – Диланова веза са супругом Саром била је у озбиљној кризи која је довела до развода. Други кажу да неке песме са албума имају везе са прељубничком Дилановом афером са Елен Бернстајн која је радила у дискографској кући која је издавала његове плоче.

Трећи тврде да је поновни сусрет великог барда са старим ортацима са Гринич Вилиџа довео до музике која се налази на албуму. Дилан се, наиме, 1974. године у Њујорку поново сусрео и прилично интензивно дружио са Филом Оксом и Дејвом Ван Ронком.

Мени се чинило док сам слушао споменуте стихове да Дилан пева о времену које је прошло и променама које је донело. Као неки опроштај од шездесетих. Нарочито ако се узме у обзир да мало пре цитиране строфе постоји стих који каже да је револуција била у ваздуху. 

Свест и подсвест

Да би се схватило како је настао албум „Blood On the Tracks“ и разумела његова вишезначност потребно је врати се неколико месеци уназад, у прву половину 1974. године. Тада је Боб Дилан почео да похађа часове сликараства код Нормана Ребена, руско-јеврејског сликара који је имао атеље у њујоршком Карнеги Холу.

Одлуку да оде на курс код Ребена донео је на основу неких исказа пријатеља своје супруге. Они су наиме често расправљали о истини, лепоти и љубави. При томе, њихове дефиниције тих појмова биле су необичне, несвакидашње. Дилан их је питао откуд им то. Рекли су му да су чули од Нормана Ребена.

Два месеца, пет дана недељно, од 8:30 до 4 поподне, Дилан је проводио у атељеу Нормана Ребена. Испоставило се да Ребен није обичан учитељ сликарства. Више је деловао као сибирски шаман који своје ученике учи највећим животним мудростима, само што уместо халуциногених печурки користи сликарске радове својих пулена.

Биле су то необичне сеансе. Дилан је о њима причао у знаменитом интервју који је дао Џонатану Коту за магазин „Rolling Stone“. „Он је спојио моје мисли, руке и очи у једну целину. Омогућио ми је да свесно радим оно што подсвесно осећам“, рекао је тада.

Ребен је научио Дилана како да створи наратив у којем ће „јуче, данас и сутра бити у истом простору“. Сликарство је спацијална уметност, а музика темпорална. Захваљући свом учитељу сликарства Дилан је успео да спацијалну димензију убаци у своју музику.

„Хтео сам да се супротставим времену као димензији. Хтео сам да прича буде у садашњости и прошлости у исто време. Хтео сам да песма буде као слика на којој су приказани догађаји из различитих времена, а коју можеш да посматраш као целину“, говорио је Дилан Камерону Кроу, познатом филмском редитељу и некадашњем рок новинару.

То му је најбоље успело у нумери „Tangled Up in Blue“. Она је као фреска или мурал мексичких муралиста. Свака строфа је из другог временског периода, неке су испричане у првом лицу, неке у другом, а неке у трећем. Као целина, међутим, све савршено функционише... Рекло би се да Нобелов комитет није погрешио, ма шта о томе мислили уважени професори књижевности.

Песма „Tangled Up in Blue“ и Ребенова слика „Песник без руку“ из 1974. године споменици су делотворног сусрета двојице уметника, од којих је један био учитељ а други ученик. Ученик је током тог сусрета реструктурисао себе и своју уметност. Пронашао је временски кључ који је његовој музици и поезији дао нову димензију.

Траке из Минеаполиса

Иначе, могло би се рећи, да је албум „Blood On the Tracks“ два пута сниман. Први пут у Њујорку у А&R студију компаније Columbia. Ту су, у мушичавој атмосфери коју је диктирао неконвенционални Диланов модус операнди, снимљене све песме. Као пратећи бенд ангажована је група Eric Weissberg & Deliverance.

Кућа Columbia је хтела што пре да изда плочу. Одштампано је пола милиона омота. Дилан је исказао извесне резерве према снимљеном материјалу и затражио одлагање изласка.

Узео је траке и отишао у родну Минесоту. Његов брат Дејвид му је предложио да поново сними неке песме. Тако је било.

Око Божића 1974. године у студију Sound 80 у Минеаполису Дилан је преснимио пет песама – „Tangled Up In Blue“, „Idiot Wind“, „Lily, Rosemary And The Jack The Hearts“, „You’re A Big Gir Now“ и „If You See Her, Say Hello“. Урадио је то са локалним музичарима. Нове верзије су се нашле на албуму који је неколико недеља касније изашао.

Ред је да споменемо имена музичара из Минеаполиса. Њихова имена се нису појавила на омоту албума који је раније био одштампан. Били су то гитаристи Кевин Одегард и Крис Вебер, басиста Били Питерсон и бубњар Бил Берг.

Бил Берг је својом бубњарском вештином, џезерске провенијенције, дао кључан допринос квалитету песама. „Илуминирао их је изнутра“, како каже рок публициста Енди Гил. То се нарочито односи на нумере „Tangled Up In Blue“ и „Lily, Rosemary And The Jack The Hearts“. Песме су продисале и разиграле се.

„Многи ми кажу да уживају у том албуму“, рекао Дилан поводом плоче „Blood On the Tracks“. „Тешко ми је да то разумем. Изгледа да људи воле ту врсту бола.“

Гледано из ове временске перспективе рекло би се да ствар није у мазохизму. Рекло би се да се ту ради о куративи. Сломљеном срцу је потребан лек. Десет песама са албум „Blood On the Tracks“ су нека врста панацејe, универзалног „лека за бол“, што би рекао Марк Сендмен.

Кад свет у којем живиш „обавије туга“, а „вадичеп бургија срце“ добро је слушати Дилана. У његовим песмама временска стрела је изгубила оријентацију. Лети напред-назад, лево-десно, горе-доле. Оживљава прошлост, улепшава садашњост, наговештава будућност. Тако је било 1975. године, тако је и 2025.

Neil Young: Tonight’s The Night

У јуну 1975. године – две године пошто је снимљен – изашао је албум Нила Јанга „Tonight’s The Night“. Заједно са албумима „Time Fades Away“ (1973) и „On The Beach“ (1974) он чини фабулозну „Ditch трилогију“. Неки је зову и „Doom трилогија“. То су мрачне, тешке плоче на којима се пева о унутрашњим немирима и декаденцији која је захватила калифорнијску „рок аристократију“.

Чији је то глас?

Јангова одлука да се, после фантастичног успеха са албумом „Harvest“ и песмом „Heart Of Gold“, окрене опскурним садржајима и некој врсти критике хедонистичког лудила које је обузело свет у којем је живео, сведоче о његовој артистичкој храбрости и бескомпромисности.

Смрти Денија Витена, гитаристе у Јанговом пратећем бенда Crazy Horse, и Бруса Берија, који је водио све послове везане за турнеје и путовања, потресле су Нила Јанга. Обојица су умрли од хероинске овердозе.

Песме које се налази на албуму „Tonight’s The Night“ реакција је на те догађаје Има их укупно 12. То су потресна писма из „зоне сумрака“ у коју води хероински шприц.

Специјална „методологија“ је примењена током снимања ове плоче. Да би доспели на безнадежно место из којег долазе приче о којима се пева, момци су се подвргавали специјалном „третману“. Нилс Лофгрен – који је као двадесетогодишњи рок вундеркинд свирао клавир и гитару на овој плочи – овако то описује: „Долазили бисмо у студио око 6 поподне. Пили смо текилу, играли билијар, пушили разне миришљаве траве до поноћи. Онда тако 'урађени' бисмо почели да снимамо и то смо радили до сванућа.“

Између оригиналних Јангових песма на плочу је уметнута на позицији број 5 песма „Come On Baby Let’s Go Downtown“ Денија Витена. И то у „живом“ извођењу. Снимак је направљен у дворани Filmore East 1970. године. То је спој сведочанства и уметности који неодољиво подсећа на хаику број 4 грчког нобеловца Јорга Сеферија:

Да ли је то глас
наших мртвих другова
или грамофон?

Узгред, требало би свакако чути како тај хаику изводи Алехандро Есковедо на албуму „Sigmatropic“ из 2003. године. На том албуму је репрезентативна екипа американа рокера (Хау Гелб, Стиви Вин, Марк Ајцел, Кет Пауер) „углазбила“ свих 16 Сеферијевих хаику песама.

Сличан ефекат има и нумера „Borrowed Tune“. На мелодију коју је „позајмио“ од Кита Ричардса и Мика Џегера – реч је о песми „Lady Jane“ – Нил Јанг је написао свој текст. Каже да је био „сувише сјебан“ да би компоновао своју мелодију. Зато је направио ову позајмицу. На тај начин је плочу „Tonight’s The Night“ – која је иначе потпуно идиосинкратична – „умрежио“ тј. повезао са актуелним рок трендовима.

Сурова тренодија

Тако настали снимци, сирови и груби, обележени непрецизном, нетачном и погрешном свирком, утиснути су на пластику. Та својства су учинила албум „Tonight’s The Night“ јединственим сведочанством о суноврату једне храбре генерације. Трагични бег од слободе у хероиноманску омаму болно је документован.

„Овај албум осећам као свој. Више од било чега што сам урадио“, рекао је Нил Јанг. Слично је и са нама, његовим „конзументима“. Одрастали смо у то „хероиноманско време“, гледали како се шири „снежно слепило“ – о којем је Хојт Екстон певао у својој епохалној песми „Snowblind Friend“ – како се људи мењају, губе, нестају и умиру.

„Tonight’s The Night“ је сурово искрена тренодија која описује смрт пријатеља изгубљених у наркоманском лудилу. То је горка, трагикомична рок опера buffa. Дванест приложених песма су „демонске рупе“ на наркоманским венама кроз које су исцурели идеали, наде и жеље једног покољења.