Филмски јунаци и стварни одметници за истим столом у пограничној кантини на новој плочи Џејмса Макмартрија

Неки музички албуми су занимљивији, да не кажем бољи, од других. Такав је случај са новом плочом Џејмса Макмартрија „The Black Dog And The Wandering Boy“. Може да се прихвати као мини лексикон контракултуре, популарне културе, рок музике и одговарајуће митологије. Многи важни ликови из ових области учествовали су – на овај или онај начин – у настајању ове плоче.

„Multum in parvo“ – пало ми је на памет док сам слушао музику која се налази на њему и, истовремено, читао шта је у светској штампи написано о овом делу. Ову латинску фразу сам први пут видео у Борхесовој причи „Алеф“. Њоме се означава својство неких (уметничких) дела да садрже „много у малом“. Дакле, мали обим а много различитих значења. Уосталом и Алеф је једна тачка у простору која садржи све тачке. Или тако некако.

Стање ствари

Овако стоје ствари са албумом „The Black Dog And The Wandering Boy“.

Аутор Џејмс Макмартри је проминентни тексашки трубадур. Има завидну дискографију. Ни километража му није лоша. Нема кантине ни бара на југу у коме није свирао.

Он је син је славног америчког књижевника и филмског сценаристе Ларија Макмартрија. Лари је добитник Пулицерове награде за роман „Усамљена голубица“ (1985), и награде Оскар 2006. године за сценарио за филм Анга Лија „Планина Броукбек“.

„Филмски новац није реалан. Треба га што пре потрошити“, говорио је Лари. Он га је трошио на куповину књига. Био је један од највећих колекционара књига. Градић Арчер Сити у Тексасу (око 1500 становника по попису из 2020. године), у којем је живео и у коме je Питер Богданович снимио филмове по његовим сценаријима – „Последња биоскопска представа“ и „Тексасвил“ – претворио је у џиновску библиотеку-антикварницу са преко 450.000 наслова.

У својим књижевним и сценаристичким делима Лари се бавио демитологизацијом живота у „држави усамљене звезде“. Парадоксално, тај његов наум био је само први корак у процесу нове митологизације. Слично као што је „Кум“ Кополе и Пуза требало да демитологизује мафију, а у ствари ју је само митологизирао на нов начин.

Славна ТВ серија „Усамљена голубица“, поменути филмови Питера Богдановича, као и „Хад“ Мартина Рита – филм којим је Лари дебитовао као сценариста 1963. године – то показују.

ЛСД врач

На омоту Џејмсовог новог албума – једанаестог по реду – налази се цртеж Кена Кизија. Млађи Макмартри га је пронашао када је после очеве смрти прегледао његове папире. Претпоставља се да је дечак на цртежу заправо Џејмс Макмартри.

Кизи је књижевник („Лет изнад кукавичијег гнезда“), уз то и такозвани психонаут – психоделични евангелиста и велики ЛСД врач. Кен и Лари су били пријатељи, често се посећивали и дружили.

Кен Кизи је био, заједно са психологом Тимотијем Лиријем, пионир психоделије. Почетком шездесетих година прошлог века приређивао је хепенинге под називом „Acid test“. Са члановима свог бенда Mary Pranksters путовао је Калифорнијом у школском аутобусу који су звали „Furthur“. Био је то „магични аутобус“, декорисан по правилима психоделичне уметничке праксе.

У одређеним амбијентима изводили су мултимедијалне представе. Том Волф у књизи „The Electric Kool-Aid Acid Test“ овако описује та збивања: „Почињало је као журка, са филмовима пројектованим на зидовима, лајт-шоуом и чудном, атоналном, кинеском музиком коју су изводили Mary Pranksters“.

Одатле се „триповало“ у свим могућим правцима. Идеја је била да се „схвати аура коју је сваки присутан носио са собом“, рекла је Грејс Слик присећајући се својих „Acid test“ сеанси.

Кен Кизи и његов пројекат „Acid test“ створио је естетско-вредносно-музичко-хемијски „background“ за појаву новог света који је веровао да ће ако промени себе и свој доживљај реалности променити и саму стварност. У музици састава The Grateful Dead и Quicksilver Messenger Service сачувана је „трипозоидна“ природа Кизијевих лизергичних ескапада.

Неко је рекао да је „Кен Кизи био инсајдер у аутсајдерском свету“. „Аутсајдери“ о којима је реч су сви отпадници од уобичајеног и свакодневног: почевши од психијатријских пацијената из романа „Лет изнад кукавичијег гнезда“ до психоделичних аргонаута са „Acid test“ сеанси.

Кизи је говорио да постоје две врсте људи: они који су у његовом психоделичном аутобусу и оних који нису у њему. Први су имали његову наклоност, ове друге није разумевао.

Кад је Кизи умро 2001. године, његова удовица Феј се преудала за Ларија Макмартрија и била му супруга све до његове смрти 2021. године. На неки начин је постала помајка Џејмса Макмартрија.

Корице књиге

На албуму „The Black Dog...“ налази се десет песама. Осам су оригиналне песме Џејмса Макмартрија. Има и две такозване обраде. Оне се налазе на почетку и на крају албума. Због изузетног наративног набоја оригиналних песама – очев приповедачки таленат је очигледно превалио пут и настанио се у синовљем песмама – на ове обраде може се гледати као на корице књиге.

На почетку је песма „Laredo (Small Dark Something)“, мрачна наркоманска скаска из пера тексашког трубадура Џона Ди Грахама (Jon Dee Graham). По снази и евокативном потенцијалу може се да се пореди са епохалном песмом Хојта Екстона „Snowblind Friend“, исте тематике.

На крају је позната песма Крис Кристоферсона „Broken Freedom Song“. Трагична прича о ветерану који се враћа из рата као инвалид. Један рукав од кошуље му је зихернадлом причвршћен за раме. Друштво му прави напуштена девојка са проблемом нежељене трудноће. Нико није умео тако лепо и тачно да пева о животним невољницима као Крис. Млађи Макмартри је показао да зна како то треба да се отпева.

Наркоман и ратни инвалид су на почетку и крају Макмартријевог албума. Између је галерија ликова које смо упознали у књигама Кормака Макартија и филмовима Сема Пекинпоа.

Син и отац

Провербија која каже „Какав отац, такав син“ погађа суштину кад су у питању Лари и Џејмс Макмартри. Син Џејмс је наследио приповедачки таленат од свог оца.

„Прати речи тамо куда те воде. Ако пронађеш ликове, можда ћеш пронаћи и причу. Ако причу структурираш у форми строфа-рефрен, можда ћеш пронаћи и песму“. Тако је млађи Макмартри објашњава свој начин рада. Његове песме нису аутобиографског карактера. Он прича приче о измишљеним ликовима. У његовим песмама помирени су велики тексашки трубадури – Таунс Ван Зант, Гај Кларк – и књижевни јунаци из романа, прича и филмских сценарија његовог оца.

Аугустус „Гас“ Макри и Вудроу Кол, из „Усамљене голубице“, баш као Панчо и Лефти из Ван Зантове песме, живе своје фиктивне животе у Џејмсовим песмама. Исто важи и за ликове које у филму Питера Богдановича „Последња филмска представа“ – а за који је сценарио написао Лари Макмартри – играју Сибил Шепард, Џеф Бриџис и Бен Џонсон. И они су, после боравка у песмама Гаја Кларка, нашли своје склониште у напевима млађег Макмартрија.

Са „црним псом“ и „луталицом“ из назива песме која је дала име албуму „The Black Dog And The Wandering Boy“, млађег Макартрија упознала је његова помајка Феј. Она му је испричала да су то били ликови из Ларијевих халуцинација. Славни писац је у позним животним годинама патио од деменције. Често су му се привиђали споменута створења. Служећи се својом методом „праћења речи“ Чарлс је лако дошао до мелодије, наратора и приче.

Песма „South Texas Lawman“ као да је испала из саундтрека за неки филм из имагинарне трилогије о тексашким ренџерима са јужне границе – какви су „Тексашки граничар“ (Extreme Prejudice, 1987) Волтера Хила, „Усамљена звезда“ (Lone Star, 1996) Џона Сејлса и „По цену живота“ (Hell Or High Water, 2016) Дејвида Макензија.

Макмартријеве песме „Sailing Away“ и „Back to Coeur D’Allene“ су као странице раскупусаног дневника свих могућих вагабунда и лутајућих музичара који главињају сребрним аутопутевима ка залазећем сунцу и неизвесном крају. Као да су преписане из филмских сценарија Волона Грина, Џона Милијуса, Тејлора Шеридана и Ларија Макмартрија. Имају исту арому и боју као напеви лутајућих трубадура из доба велике депресије и чувене пешчане олује.

Диксонова рука

Копродуцент ове плоче био је Дон Диксон. Препознаје се његова рука у понуђеној музици. Љубитељима рок музике он је познат као мајстор који је, заједно са Мичом Истером, „дао“ звук бенду R.E.M. – највећој рок групи са краја прошлог миленијума. Продуцирао је њихова прва два албума, „Murmur“ (1983) и „Reckoning“ (1984).

Диксон је мајстор такозваног „power pop“ звука. О томе сведоче плоче које је као продуцент урадио са Маршалом Креншом, Метјуом Свитом, саставима The Smithereens, The dB’s и The Windbreakers. Његов први соло албум, „Most Of The Girls Like To Dance But Only Some Of The Boys Like To“ (1985) је занимљив и забаван и данас као и пре 40 година. Песма „Praying Mantis“ има култни статус међу познаваоцима рок музике тог периода.

Диксонови напеви, савршене форме и склада, са фантастичним мелодијама и духовитим, двосмисленим текстовима у стилу Ника Лоуа, мирисали су на „тинејџерски дух“. Ова констатација доводи нас до једне мање познате приче из рок историје. Дон Диксон је, наиме, био виђен као продуцент албума „Nevermind“ трија Нирвана. Гари Герш, извршни директор „Geffen Recordsа“, најпре је Диксону послао демо снимке песама предвиђених за овај епохални албум, а онда му понудио продуцентски посао.

После разговора са Куртом Кобејном, Диксон је био спреман да прихвати посао. Ствар је запела око висине хонорара. Договор је пропао. Посао је добио Буч Виг. „The rest is the history“, што се каже.

„Заиста ми је жао што није дошло до сарадње. Волео сам те песме. Мислим да је Буч Виг направио бољу плочу него што бих ја то урадио. Ја никад не би наснимавао („doubletrack“) Кобејнове вокале“.

После енормног успеха албума „Nevermind“, реч „Нирвана“ није месецима изговарана у дому Дона Диксона. То је једном изјавила Диксонова супруга Марти Џонс, веома занимљива рок певачица.

Екипа

Међу музичарима који свирају на Макмартријевој плочи издвајају се имена Саре Џароуз, БетиСу (BettySoo) и легендарног Чарлија Секстона.

Секстон је био рокенрол вундеркинд. Као шеснаестогодишњак, 1985. године је имао велики хит – песму „Beat’s So Lonely“ са деби албума „Pictures For Pleasure“.

У међувремену Чарли Секстон је постао рокенрол личност пар екселанс, права персонификација рокерског светоназора. Дугогодишњи је гитариста у пратећем бенду Боба Дилана. Био је музички директор на неколико етапа његове „бескрајне турнеје“. У том својству је наступио и на Дилановом концерту у београдској Арени.

Сара Џароуз је мултиталентована кантауторка, добитница две Греми награде, тренутно „један од највећих талената на музичкој сцени“, пише на страницама „Њујорк Тајмса“. Наступа и са фолк-поп триом I’m With Her. Ту јој друштво праве Сара Воткинс и Ифа О’Донаван.

Слично важи и за БетиСу, девојку корејског порекла рођену у Тексасу. Њено разумевање и интерпретирање тексашке музике има „вишак значења“. БетиСу својим ликом и присуством, баш као и протагониста споменуте Кристоферсонове песме, подсећа на један од бројних ратова који је њена нова домовина водила.

Сара је пољског порекла, а БетиСу корејског. Та чињеница подсећа на онај чувени „melting pot“. Хомогенизација различитих културолошких и антропoлошких одлика која се дешава у том „лонцу“, у песмама Џејмса Макмартрија исказује се у облику ренегатских и луталачких судбина главних протагониста.

Четврта димензија

Постоји више референтних оквира у које би могла да се смести прича о једанаестом албуму Џејмса Макмартрија. Први је онај који ово дело повезује са музичком традицијом такозваних „тексашких трубадура“. Демодирани јунаци који се могу видети само на кинотечким биоскопским платнима, овде још увек играју своје игроказе.

Други рам који одговара овој причи је онај који се односи на однос између оца и сина. Човек никад ништа не зна о свом оцу, пише у једној књизи. „Отац је најмрачнија просторија којом корачамо, наслепо тражећи врата“, каже се.

Џејмс је храбро прошао кроз тај мрак. У њему је пронашао своје песме и своју музику. Музика је „четврта димензија“ која поништава тродимензионални свет. Она је „потпуно богатство чула и Духа“, пише у споменутој књизи.

Џејмсов албум је такав. Његова музике долази из непознате димензије где филмски јунаци и стварни одметници седе за истим кафанским столом који се налази у некој пограничној кантини која постоји једино у сновиђењима љубитеља одметничких филмова и рок музике.