Човек од кога су Дилан и Лу Рид учили филозофију модерне песме: Заљубљени тинејџер на усамљеној авенији štampaj

Свет рокенрола је превртљив, недоследан, хировит, лажљив, сујетан. Свако прича шта хоће, шта му падне на памет. Не води се рачуна ни о последицама ни о истини. Па ипак и у таквом амбијенту постоји нешто што је неприкосновена истина, што се налази изван сваке сумње. Фил Спектор је то најбоље дефинисао изјавом: „Док Помус је највећи аутор песама који је икада живео.“

Са овом тврдњом је у складу и чињеница да је Боб Дилан своју књигу „Филозофија модерне песме“ посветио Доку Помусу. На првој страници књиге стоји: „За Дока Помуса“.

Недавно, 27. јуна, навршило се тачно 100 година од његовог рођења.

Намеће се једноставно питање: Ко је Док Помус?

Позајмљени времеплов

Када бисмо од Х. Џ. Велса или оног ћакнутог научника кога у филму „Повратак у будућност“ глуми Кристофер Лојд позајмили времеплов, могли бисмо да одемо у њујоршки Бруклин тридесетих година 20. века. Тада бисмо у стану једне сиромашне јеврејске породице могли да видимо усамљеног дечака како ослоњен на штаке гледа кроз прозор. Дечија парализа га је учинила инвалидом и одвојила од вршњака и спољног света. Тешка болест није уништила његове таленте и способности. Вербална флуентност и висок IQ су били нетакнути.

Дечко на штакама је Џером Фелдер. Рођен је 27. јуна 1925. године у јеврејској породици која је у Њујорк дошла из Енглеске. Неколико година касније он ће променити име у Док Помус и започети јединствену музичку каријеру.

До обрта у животу Џерома Фелдера је дошло случајно. Једном је на радију чуо како Биг Џо Тарнер пева песму „Piney Brown Blues“. То га је променило.

Тај тренутак је Док Помус објаснио рок публицисти Питеру Гуралнику на следећи начин:

„За мене је та песма све што музика треба да буде. Она је променила мој живот. Моја породица је желела неко сигурно занимање за мене, да постанем адвокат или књиговођа... Од тренутка кад сам чуо како Биг Џо Тарнер пева знао сам шта желим да постанем. Блуз певач то је била моја жеља“.

Усамљена авенија

Деформисани јеврејски дечак који је ослоњен на штаке певао блуз изазвао је пуно скепсе код црне публике у клубовима Гринич Вилиџа. Посвећеност, ентузијазам и квалитет његове музике су му ипак донели поштовање и пажњу. Легенда каже да је момка који се представљао као Док Помус ту и тамо пратио и Лестер Јанг на саксофону.

Песма „My Good Pott“ из 1947. године, добра је илустрације музике коју је у то време стварао Док Помус. Као певач је у топ форми, а као текстописац провокативан и оригиналан, са духовитим алузијама на марихуану.

Промућурни клинац је брзо схватио да као певач блуза не може много. Боље му је ишло компоновање песама. Окренуо се тој делатности.

Успех је дошао са песмом „Lonely Avenue“. Реј Чарлс је то отпевао 1956. године. У скривеним значењима две речи које чине наслов ове песме крије се тајна рокенрола.

Усамљеност, као битно егзистенцијално обележје рок јунака, доведена у везу са авенијом, важним топосом урбане географије, одређује границе рокенрол простора, дефинише судбине његових јунака и инспирише на нове рок подухвате.

У многобројним песмама алијенирани рок јунаци, десперадоси и одметници, шетали су се усамљеним авенијама. Њихове силуете погнуте под теретом несхваћеног индивидуализма и промашених снова, међутим, никада нису имале такву рокерску ауру као у Помусовој „Lonely Avenue“.

Из овог периода треба издвојити још неке Помусове песме које су оставиле дубок траг у историји популарне музике. На наговор Ахмета Ертегуна, власника дискографске куће „Атлантик“, Док је написао неколико песама за свог идола Биг Џо Тарнера: „Boogie Woogie Country Girl“, „Still In Love“, „Love Roller Coaster“ и друге. Без Биг Џо Тарнера не би било рокенрола, тврдио је Док Помус, а без Великог Џоа не би било Дока Помуса.

Овде свакако треба споменути песму „My Hapiness Forever“ у извођењу Лаверн Бејкер. У то време се говорило да Лаверн може да пева и телефонски именик, па ће и то бити врхунска песма. Споменут Помусов напев је омогућио да славна певачица направи једну од најлепших интерпретација у каријери.

Када је 1957. године добио чек на 1.500 долара за коауторство песме „Young Blood“, Док је знао да је на правом путу.

Демо снимак са том песмом послао је славном ауторском тандему Џери Либер/Мајк Столер и – заборавио на то. Ова двојица су преуредили песму, дотерали је и углачали, па је снимили са групом The Coasters. Био је то велики хит. Као аутори су потписани Помус, Либер и Столер.

Ова нумера је имала славан живот. Била је на репертоару Битлса, Џоан Баез, Џери Ли Луиса, група The Band и Bad Company, између осталих.

Морт Шуман

Крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века Помус је схватио да се популарна музика мења. Био му је потребан млађи сарадник који би му помогао да ухвати корак са новим трендовима. Пронашао га је у Морту Шуману, хиперталентованом тинејџеру. Када су започели сарадњу Шуман је имао 17 година.

Простор за рад су нашли у легендарном њујоршком здању „Brill Building“. У тој згради су радили најважнији аутори популарне музике. Ауторски тандеми Берт Бакарак/Хал Дејвид, Џери Гофин/Керол Кинг, Ели Гринич/Џеф Бари, Бари Ман/Синитија Вајл као и Берт Бернс, Фил Спектор и, што је испоставиће се веома важно за ову причу, Отис Блеквел.

Први абонент тандема Помус/Шуман био је тинејџерски идол Фабиjан. За њега су урадили неколико песама од којих је најпознатија „Turn Me Lose“. A први велики успех новоуспостављени тандем је имао са песмом „A Teenager In Love“ у извођењу састава Dion & The Belmonts. По много чему једна од важнијих песама у васколикој историји рок музике. Вратићемо се касније на њу.

Најбоље песме тандема Помус/Шуман из овог периода отпевао је састав The Drifters: „Save The Last Dance For Me“, „I Count The Tears“, „Sweets For My Sweet“ и „This Magic Moment“.

Сачувај последњи плес за мене

Песма „Save The Last Dance For Me“ је вероватно једна од најпозантијих песама у целокупној историји популарне музике. На ex-Yu просторима познате су две верзије. Иво Робић ју је снимио 1962. године под насловом „Седамнаестогодишњој“. На албуму „Црно-бијели свјет“ из 1980. године, бенд Прљаво казалиште је извео ову нумеру у истом препеву али под другим насловом – „17 ти је година тек“.

Помус је текст за ову песму написао на сопственој свадби. Урадио је то на салвети. Будући да је био парализован и везан за инвалидска колица, није могао да плеше са својом изабраницом. Она је свој свадбени плес играла са другим мушкарцима. Младожења је то посматрао. Узео је салвету и написао следеће стихове:

You can dance, every dance with the guy
That gives you the eye, let him hold you tight
You can smile, every smile for the man
That held your hand beneath the pale moonlight
But don't forget who's takin' you home
And in whose arms you're gonna be.

Док Помус је био сјајан текстописац. „Заљубљени тинејџер на усамљеној авенији“ главни је протагониста у његовом поетском свету. Несигурност, узнемиреност и плаховитост овог субјекта – збуњеног снажним емоцијама које га прожимају, хормонима који лудују и егзистенцијалним вакуумом у којем живи – представљена је низом веома јасних поетских слика.

Помус је умео да поједностави комплексне животне ситуације. Да их претвори у једноставне стихове са прецизним римама. Међутим, оно што га је издвајало јесте чињеница да он своје јунаке и њихове приче „није продавао јефтино“, како каже Питер Гуралник. Његове песме увек имају ону драматичност која прати збивања по гетоизираним њујоршким четвртима. Као да су арије из неке алтернативне верзије мјузикла „Прича са западне стране“.

У том смислу најбоље је погледати како Џони Деп у филму Џона Вотерса „Cry-Baby“ „пева“ песму Дока Помуса и Дејва Алвина „King Cry-Baby“. Прави извођачи ове нумере су Џемс Интвелд и Рејчел Свит. Џони Деп и Трејси Лордс су то одглумили у филму.

Дејв Алвин је у књизи „New highway“ написао неколико страница о сарадњи са Доком Помусом. Из тог текста сазнајемо да се Помус ужасавао лоших рима и да је Отиса Блеквела наводио као аутора у чијим песмама није било таквих ствари.

Док и Краљ

Спомињање Отиса Блеквела нас је довело до још једног важног поглавља у каријери Дока Помуса. Отис Блеквел је славни аутор песама. Његове песме певали су Елвис Присли („Don't Be Cruel“, „All Shook Up“, „Return To Sender“), Џери Ли Луис („Great Balls Of Fire“, „Breathless“), Литл Вили Џон („Fever“). Написао је и песму „Daddy Rollin' Stone“ с којом је имао хит 1953. године. Срђан Ђиле Марковић и групе Супернаут су успешно изводили ову песму код нас. Звала се „Тата Rollin' Stone“ и била је велики хит.

Отис Блеквел је Помуса и Шумана упознао са екипом која је бирала песме за Елвиса Прислија. Био је то корак у правом правцу. Елвис је по неким изворима снимио „два туцета“ песама са Помусовим потписом. Ја знам за осамнаест:

1. A Mess Of Blues (1960)
2. Doin' The Best I Can (1960)
3. Surrender (1960)
4. Kiss Me Quick (1961)
5. His Latest Flame (1961)
6. Little Sister (1961)
7. Gonna Get Back Home Somehow (1962)
8. Night Rider (1962)
9. I Feel That I've Known You Forever (1962)
10. Suspicion (1962)
11. She's Not You (1962)
12. Long Lonely Highway (1963)
13. Viva Las Vegas (1963)
14. I Need Somebody To Lean On (1963)
15. Girl Happy (1964)
16. What Every Woman Lives For (1965)
17. Never Say Yes (1966)
18. Double Trouble (1966)

У интервјуу који је дао откаченом рокеру Моџо Никсону, Док Помус је рекао да је био одушевљен Елвисовим интерпретацијама. „Он је у те песме унео нешто чега у њима није било, о чему ја нисам ни сањао“, казао је Док.

Елвис Присли и Док Помус се никад нису срели уживо. Пар пута су разговарали телефоном. Песме су путовале на релацији Њујорк–Мемфис, али аутор и извођач се нису срели. Исту причу је испричао и Отис Блеквел. Ни он се никад није срео са Елвисом.

Између кенте и флеш ројала

Средином шездесетих година прошлог века Док Помус је, после раскида сарадње са Мортом Шуманом, напустио музички бизнис. Постао је професионални коцкар.

Уз мало маште можемо да га замислимо као протагонисту неког ноар филма: огромни, дебели човек у инвалидским колицима, за коцкарским столом, обавијен дуванским димом, са леденом покершаком фацом и дебелом цигаром међу зубима. Нешто између Тедија КГБ, кога у филму Џона Дала „Покераши“ (Rounders, 1998) игра Џон Малкович, и лика којег у филму браће Коен „У глави Луина Дејвиса“ (Inside Llewyn Davis, 2013) тумачи Џон Гудмен.

Не зна се много о овом периоду Помусовог живота. Његова коцкараска одисеја трајала је десет година.

Занимљиво је рећи да Док Помус није једини велики аутор песама који се одао коцки. Исто важи и за Чипа Тејлора, брата глумца Џона Војта, чијим је песмама „Wild Thing“, „Angel Of the Morning“, „Try (Just A Little Bit Harder)“ и другим, поплочан пут ка срцу рокенрола. И он се у једном тренутку одрекао музике и посветио се коцкању. Његова коцкарска одисеја је трајала 18 година. „Памтио сам карте као ђаво“, говорио је Чип.

Психоаналитичари кажу да је коцка најтежи порок. У њеној основи лежи дилема: живот или смрт. Коцкар и рокер су „два вечита борца на границама“ живота и смрти. Иманентна порочност је резултат таквог сплета околности.

У књизи „Филозофија модерне песме“ Боб Дилан је, пишући о Помусовој песми „Viva Las Vegas“, записао:

„У међувремену аутору песме, Доку Помусу, мада је и сам био у инвалидским колицима, није било потребно никакво чудотворно лечење – он је своју веру чувао негде између кенте и флеш ројала. Пошто му је компоновање песама деловало као одвише несигуран посао, окренуо се релативној сигурности играња покера са високим улозима у свом стану на Менхетну, да би прекинуо тек кад је једне ноћи један од играча напустио игру и завршио у Ист Риверу.“

Док и Доктор

Негде 1975. године, кад је Док Помус већ увидео да је враг однео шалу што се тиче коцке, на вратима његовом стана се, као deus ex machina, појавио Доктор Џон. Понудио је Помусу музички посао. Да заједно напишу песме за нови албум Б.Б. Кинга.

Доку се повратак музичком бизнису чинио као добар излазак из коцкарског ћорсокака. Прихватио је понуду. Тако су настале песме за Кингов албум „There Must Be A Better World Somewhere“. Све песме, осим једне, ауторско су дело Дока Помуса и Доктор Џона.

Плоча је награђена наградом „Grammy“ као најбоља у блуз категорији те године.

Помус је интезивно сарађивао са Доктором Џоном тих година. Писали су песме које су се нашле нa албумима Доктор Џона „City Lights“ и „Tango Palace“.

Најбољи заједнички посао им је албум „The Real Me: Johnny Adams Sings Doc Pomus“ на којем њуорлеански певач Џони Адамс пева Докове и Докторове песме. Албум је изашао у другој половини 1991. године.

Док Помус је преминуо 14. марта те године, тако да није могао да чује коначну верзију.

Крадљивац ватре, први део: Лу Рид

Када је Док умро новине су писале да је то већи губитак за град Њујорк него да је неко срушио Кип слободе. Помусове песме су поглавља тајне историје Велике јабуке сагледане из перспективе заљубљеног тинејџера и опасних момака из латино четврти, лаких на ножу и брзих на пиштољу. Мијазма која притиска велики град прожима и Докове песме.

Такав след ствари повезао је Дока Помуса са двојицом ултимативних њујоршких рокера. Са Лу Ридом и Вилијем Девилом.

Лу Рид је увек говорио да је Док Помус његов узор. Ридов урбани реализам био је комплементаран са Помусовим урбаним романтизмом. Ридова минималистичка лирика била је у дослуху са Помусовим јасним и прецизним поетским сликама.

Лу Рид, намћорасти иконокласт и контраш кога је Горан Трибусон у једном роману описао као канализацијског сплеткара и прециозног аморалисту, Дока Помуса поредио је са Прометејом, титаном који је од богова украо ватру и даровао је људима. Своју фасцинираност Помусом изразио је изјавом: „Док Помус је најбољи аутор песама који се икада бавио тим занатом.“

Узајамни артистички респект повезао је Помуса и Рида. Лу Рид био стални члан кружока који се 1970-их и 1980-их година прошлог века окупљао око Доковог кафанског стола у клубу „Трампс“ у Вест Вилиџу. Ту је Док, као врхунски козер, забављао публику причама чији протагонисти су били Џон Ленон, Џери Векслер, пуковник Том Паркер, знани и незнани њујоршки гангстери, коцкари и пробисвети.

Када се Док Помус разболео и допао болнице, Лу Рид је сваког дана био поред његове болесничке постеље.

На Ридовом албуму „Magic And Loss“ налази се неколико потресних песама инспирисаних тим бдењима. Две се издвајају: „Magician – Internally“ и „Power And Glory – The Situation“. Ова потоња је нека врста парафразе Помусове песме „The Power And The Glory“, коју је 1966. године отпевао Бени Латимор.

У овој нумери Риду друштво прави Литл Џими Скот, јединствени џез и блуз певач. Литл Џими је, иначе, на Помусовој сахрани отпевао песму Џорџа Гершвина „Someone to Watch Over Me“. Тај „наступ“ му је обновио каријеру и довео до сарадње са Лу Ридом и Дејвидом Линчом, између осталих.

Крадљивац ватре, други део: Вили Девил

Слично је и са Вили Девилом. Легендарни аутор је у позним животним годинама у Вилију препознао идеалног певача за своје напеве. „Вили уме да учини да лаж звучи као истина и да истина звучи као лаж“, говорио је Док Помус.

Вили је улична збивања представљао са стилом и елеганцијом. Умео је да актерима дâ херојски ореол, да њихове авантуре прикаже као чин храбрости и достојанства. Урбани блуз, чије је најбоље песме написао Док Помус, у једном тренутку није имао бољег певача од Вилија Девила. Бар кад су белци у питању.

„Свиђа ми се како певаш, дечко“, рекао је Док Помус збланутом Вилију једне вечери 1979. године, када је у својим инвалидским колицима бануо у дерутну гардеробу њујоршког клуба „Bottom Line“. „Број мог телефона је у телефонском именику под именом Џером Помус. Позови ме ако хоћеш да напишемо неку песму заједно“.

Пет песама су Вили и Док написали заједно. Вили их је изводио са својим бендом Mink DeVille. Издваја се „Just To Walk That Little Girl Home“ са албума „Le Chat Bleu“ (1980). Она одјекује из имагинарног места које су Док и Вили назвали „Nowhere cafe“. Може да се схвати као директан наставак „Save The Last Dance For Me“.

„Вили зна истину која се котрља градским улицама. Он познаје храброст коју носи љубавна песма из гета“, рекао је Док Помус. Ништа тачније од тога.

Хавана од 5 долара

Човек у инвалидским колицима седи за столом у лобију њујоршког хотела „Forrest“. Окружен је мафијашима, гангстерима, милионерима који су изгубили свој иметак, ражалованим полицајцима, курвама, макроима и марксистима. Слуша о чему се разговара и понешто бележи у нотес. Не може да хода али може да гледа и слуша. Очи и уши су му довољни да би разумео шта се око њега збива.

Тако је енглески писац Ник Хорнби сумирао Помусов живот током најплоднијег дела његове каријере, док је радио у здању „Brill Building“ и становао у хотелу „Forrest“. Тај текст претворен у стихове углазбио је Бен Фолдс. Може да се чује као песма „Doc Pomus“ на албуму „Lonely Avenue“, који су Хорнби и Фолдс издали 2010. године.

Многи су изражавали дивљење према Доку Помусу и покушавали да сумирају његов богати, бурни и несвакидашњи живот. Чини се да је то најбоље урадио један њујоршки гангстер. Он је на Доковој сахрани рекао: „Док је у кутији пуној јефтиних цигара био 'хавана' од 5 долара“. То је то. Док је једноставно био најбољи.