Три београдска концертна дана: Пловидба кроз снове са Брејкерсима, Јарболима и Оргазмом

Одувек сам себе подсећао на неког другог. Тако је било и за време моје прошлонедељне, тродневне турнеје по београдским рок концертима. На почетку сам себи личио на оног Алвина кога у филму Дејвидa Линча „Straight Story“ глуми остарели Ричард Фарнсворт. Као што је он, путујући на спороходној фрези, кренуо да посети свог заборављеног брата који живи стотине километара далеко, тако сам се и ја у четвртак увече отиснуо на прву етапу моје тродневне рокерске турнеје.

Партибрејкерс, Zappa База, 11. децембар 2025.

Увек кад кренем у Zappa Базу подсетим самог себе на Николаја Ставрогина и ону његову ноћну шетњу из „Злих духова“. Тешко је доћи до Базе ако немаш кола или паре за такси. Треба да се пешачи. Овог пута сам шипчио од Бранковог моста.

Некако сам осамдесеттројком стигао до моста. Степеништем, које као да је доспеле из викторијанског Лондона, стално очекујући да однекуд искоче Џек Трбосек или Јураја Хип, спустио сам се до шина којима трамваји више не иду. Нисам то знао. Кренуо сам пешке ка Бази. Ту сам се негде претворио у Ставрогина. Очекивао сам да Феђка искочи однекуд и завитла ножем.

Кад сам стигао у Базу свирка је већ почела. Предгрупа је била на сцени. Моји омиљени Пацифик. Велики сам фан Жељка Маркуша и његове музике.

База је била препуна. Некако сам се попео на ону терасу и приближио се бини. Испред мене су била нека деца. Поглед ка сцени био је чист.

Убрзо су се појавили Партибрејкерси. Мудрост београдских „уличних ходача“, њихова груба елоквенција и беспоштедне опсервације, Партибрејкерси су претворили у жестоке рок песме.

Цанетови лапидарни стихови, са имплантираним афористичким обртом, говорe нешто веома важно публици. Дрзак, безобразан и јединствени стил са којим одрађује посао певача у рок бенду провокативан је на прави начин. Сви би хтели да буду као Цане. Да са оном познатом афектацијом саопштавају своје ставове који ударају право у главу или испод појаса.

Док сам у четвртак увече гледао Цанета пало ми је на памет да он долази из оног „антиокружења“ о којем је говори један мудри рокер, да својом нерокерском појавом и аутентичним поетским талентом на један околишан начин дефинише бунтовну, одметничку и отпадничку природу ове музике.

Његова оштро, грубо обраћање онима у публици који су јели сендвиче „док Брејкерси свирају“ не доживљава се као дрскост надобудног рокера. То се привхата као још једна ставка сет-листе. Као директан наставак оне фабулозне „литаније“ из песме „1000 година“.

Узгред, тај Цанетов солилоквијум представља најбољи коментар тренутне ситуације у нашој земљи. Цане, подржан од стране бенда заводљивим дидлијевским ритмовима, за тих пар минута је рекао више важних и тачних ствари о времену у којем живим него сви политички те-ве „евангелисти“ и новински колумнисти заједно.

Ништа од тога не би било да није Антонове гитаре. Његова свирка је најаутентичнији рок звук који је наша сцена произвела. Антон кратким, брзим, ефектним гитарским фразама даје пропулзивност музици Партибрејкерса. Те фразе беласају као сечиво ножа у кафанској тучи, палацају као рањени нерв. У извођењу гитарских радова Антон је имао велику и праву помоћ Роберта Телчера.

Широк је социо-културни дијапазон публике Партибрејкерса. Обесправљена и бесперспективна радничка омладина, урбана герила и добро плаћени и образовани упосленици страних капиталиста – сви се проналазе у песмама Партибрејекрса. Број седих глава у публици доказ је непостојања генерацијског јаза.

До мене на оној тераси стајала су два дугокоса момка. Уживали су у музици. Један је стално викао „Цане, ожени ме!“, а онај други би додавао „Цане, направи ми децу!“ Ове духовите пароле својом вишезначношћу и провокативношћу биле су у складу са атмосфером која влада на концерту Партибрејкерса

Мој најснажнији утисак са концерта је ипак онај нежан поздрав који је Цане пар пута у току свирке упутио оним клинцима (други-трећи разред основне) који су стајали испред мене.

Деца су једини хероји, сви остали су издајице и шпијуни.

Јарболи, „Електропионир“, 12. децембар 2025.

Дерутним трамвајем број 5 стигао сам, преко Бајлонијеве пијаце, до Цетињске улице и „Електропионира“. Био сам тачан као и увек. Дошао сам у оно време кад је на интернету најављен почетак свирке. Никог није било. Момци из обезбеђења су ме чудно гледали.

Сео сам за шанк. Са моје леве стране седела је лепа девојка која је уредно и вешто завијала цигарете, са десне је био тип који је у руци држао флашицу кока-коле и одсутно, преко шанка, зурио у неку даљину. Седели смо тако нас троје за шанком као Хоперове „ноћне птице“ и чекали. Пио сам пиво. Пивска пена је постала екран у који сам буљио. Смењивали су се разни, мање-више кафкијански призори. После сат и више времена и неколико попијених пива појавио се бенд на сцени. „Електропионир“ је био пун.

Гледао сам Јарболе у оно време, на размеђу векова и миленијума, више пута. Највише памтим свирку на Академији почетком априла 2000. године. Те вечери су Јарболи „напунили Академију“ до врха. Није могло да се дише. У процесу матурације једног бенда то је важан догађај. Као нека врста иницијације у рокерски Пантеон.

Музика Јарбола била је саундтрек за то аномично време санкција, бомбардовања, дезоријентација. За време кад је сваки дан био „сто тона тежак“. Генерацијама које су одрастале у тим околностима њихове песме су биле последње уточиште. Људски лик једног поколења, њихов урбани идентитет, велике животне и интелектуалне претензије сачувани су захваљујући песмама Јарбола.

Јарболи својом постојањем и ревитализованом каријером оповргавају моју теорија да за један рок бенд није добра околност да сви чланови имају IQ преко 130. Ови препаметни, хиперталентовани момци, успешни и у другим уметничким областима (сликарство, књижевност), савршено функционишу као бенд. Њихови IQ квоцијенти представљају пречаге на лествицама којима су се попели на врх наше рок музике.

Јарболи су са инжињерском прецизношћу конструисали ултрарокерску музичку форму. Основни постулати гаражног рока, ангуларне гитаристичке егзибиције, фуриозни ритмови и арт мејкап постали су фон за саопштавање врхунске поезије.

Даниел Ковач је неком приликом рекао: „Јарболи су уживо један ултраенергичан растурачки rock'n'roll бенд“. Тако је и било на концерту у „Електропиониру“. Све песме изведене су са гаражном ургентношћу. Електрична струја је варничила као у Теслиним експериментима, гитаре су штектале као „Узи“ у ноћима Дамаска, ритам секција је дизала кров, разгоропађени Немања је испаљиво бубњарске салве, који је Жолтова бас гитара лансирала у висине и даљине. 

Под утицајем свирке Јарбола тектонске плоче су се сударале, земљотрес је тресао „Електропинир“. Цунами у облику свеопштег одушевљења је преплавио публику која је вриштала, играла, махала рукама и главама.

Генерација која је „попушила снове“ још није нашла одговор на питање „ко је крив и како се то збило“. Неће га ни наћи. У замену за то имају своју музику. Јарболи су је свирали у петак увече у „Електропиониру“.

Електрични Оргазам, 13. децембар 2025, Дом омладине

У ноћи после концерта Електричног оргазма у Дому омладине сањао сам Злату. Седели смо у њеном „канцу“ и причали о Хемингвеју. Злата је цитирала: „Спавао је још увек с лицем загњуреним у постељу, а дечак је седео крај њега, посматрајући га. Старац је сањао о лавовима.“

Злата је Гилетова и моја пријатељица. Није више са нама. Платила је скелеџији и прешла преко реке. Песме Електричног Оргазма се увлаче у подсвест, оживљавају успомене и покрећу снове. Такав је бар случај са мном. Мислим да исто важи за публику која је у суботу вече испунила салу „Американа“ до последњег квадратног дециметра.

Суботњи концерт је представљао рођенданско славље бенда. Оргазам је наступио као квартет. Љуба је био одсутан. Славило се 45 година постојања. Рођенданско славље без патетике и носталгије. Само рокенрол, електрична струја, жица и палица. Два сата пржења и цепања. Хит за хитом. Тајна историја Београда исписана мастилом које се, испод руке, продавало у некадашњем СКЦ.

Писао сам безброј пута о Оргазму. Истрошио сам све епитет и реченичке обрте којима сам величао њихову рокерску правоверност, дубоку укорењеност у рок традицију, као и повезаност са одговарајућим доживљајем света. 

Овог пута срце ми је било на месту кад је Гиле одушевљено најавио: „А сад наш пријатељ Роки Ериксон“. Уследила је нумера „Ходам сад као зомби“.

Рокијево име је изговорено на београдским рок сценама пре тога само два пута, колико ја знам. Први пут кад је Микроб у Малом клубу Дома омладине најавио Ђилета: „ А сад Роки Ериксон са Бановог Брда“. И други пут на концерту поводом 30 година радијске емисије „Тајанствени воз“ када је Магдалена отпевала Рокијеву песму „Starry Eyes“.

У том тренутку окренуо сам се ка мом сину Огњену који је са нескривеним одушевљењем пратио концерт. У оном магновењу учинило ми се да иза његових леђа видим брадатог Тексашанина о коме се свашта причало. Промицао је кроз гомилу, мрмљао себи у браду, подизао палац увис и распитивао се за лифт који води на 13. спрат. Нестваран доживљај заиста. Само рок музика може да створи такву фатаморгану.

Гилетове оригиналне песме биле су главна атракција. Моју омиљену „Капетан Есид“ су сви певали. „Не постојим“, трактат из егистенцијалистичке филозофије претворен у неодољиву рок песму је учинио да крајичком ума, док смо цупкали у неодољивом ритму, промислимо о себи-у-свету. „Дебела девојка“, посвећена Соњи Савић, подсетила је на херојски Београд који је „стазом од снега“ хтео негде да оде. И тако даље.

Свака песма је била камичак на стази која води у круг у чијем се центру налази скривени пролаз ка нечему што је било и што тајно живи у песмама Оргазма.

И тако док смо „пловили кроз снове“ предвођени четворицом аутентичних рок ликова са сцене „Американе“, дочекасмо крај концерта. Децембарске свирке Електричног Оргазма имају лековито дејство. Подсећајући на оно што је било, разгоревају стари пламен и буде рокерску веру. Гиле и његови ортаци из бенда су на врху наше рокерске пирамиде.

***

Три одлична рок концерта у три дана подсетили су ме на онај стих Алекса Чилтона који каже: „Rock’n’roll is here to stay.“ Ова три бенда, старије и средње генерације, су показали да знају да свирају, да имају одличне песме, да умеју да успоставе контакт са публиком, да верују у своју рокерску мисију.

Чекамо млађе бендова да нам покажу шта знају, да су способни да рокерску веру и ентузијазам шире даље, да сачувају пламен од утрнућа.

Недавне промоције (КОИКОИ, Турбо Транс Туристи) буде оптимизам.

Рокенрол је ванбрачни син. Прошао је сити и решето. Нису му стране препреке и неправде. Преживеће он. Копиле је то.