Одлазак насмејане диве: Велико срце Бети Ђорђевић

Угасила се још једна велика звезда југословенске популарне музике – Бети Ђорђевић. Отишла је како врхунском професионалцу и приличи, након завршеног наступа из серијала концерата „Џез петком“ у Клубу РТС-а, одржаног 16. јануара 2026, тихо, у самоћи, где се велики уметници после концерта повлаче да сами са собом још једном поразмисле о свему, сагледају сопствену интерпретацију без улепшавања, пронађу можда и понеку ману, или ипак задовољно закључе како је протекли наступ био баш леп и успешан.

Ништа се недолично на сцени том приликом није дабоме догодило, јер тамо је живот, сјај, расположење, и представа се увек одигра у пуном интензитету до краја. А када се рефлектори погасе и када се коначно спустиш са позорнице доле, искорачујући из оног себе од малочас међу сасвим обичан свет, док напушташ сву ту помпу постајући један од многих – тек тада можеш себи задовољно да кажеш: добро је, све је прошло одлично.

Радост певања

Бети Ђорђевић имала је бар два професионална живота. Први, када је заблиставши талентом у најмлађим данима, крочила пред нас још крајем 1960-их, доносећи са собом ону магнетичну привлачност својом физичком лепотом, моћним гласом, али увек и пре свега непревазиђеном радошћу певања за публику. Све наведено остало је да је краси до последњих дана.

Током 1970-их година објављивала је запажене синглове, учествовала на бројним угледним фестивалима широм Југославије и као свој заштитни знак са собом свугде носила песму „Почнимо љубав испочетка“ Александра Кораћа, то врхунско остварење своје приватне и сценске личности.

И заиста, са Бети је све била љубав, почињала је и настављала се сасвим природно – и онда када је била препозната као музичка звезда великог СФРЈ замаха, једнако као и оних чудних дана што су уследили наредних пар деценија, када је њена јединствена блуз, фанк, соул и џез финоћа остајала готово неприметна у мору шљаштећих хитића и инстант славе, тих једнократних тржишних производа без душе, срца, страсти и одушевљења – речју, без свега оног што је Бети разликовало и чинило насмејаном, зрачећом, непоновљивом.

Домаћа и регионална музичка публика поново је почела да открива Бети као аутентичну диву из неких бољих времена тек у новом миленијуму, чудећи се како је успела да остане толико у својој уметности неокаљана и, након свега, изнова вредна сваког поштовања.

Бети Ђорђевић, та ретка преживела ратница са маргинализованог музичког фронта, који је верно одражавао златну музичку прошлост из некадашње заједничке домовине, наша Тина Тарнер укратко, и даље је била блистава и пуна снаге, нетакнутог гласа, а неисцрпног ентузијазма и племенитости. Имала је заиста велику душу и поклањала је ту своју непроцењиву драгоценост бића као спиритуалне драгуље свуд около нештедимице.

У Дому омладине

Посебан однос, последњих петнаестак година, Бети Ђорђевић изградила је са Домом омладине Београда – где ће одржати први прави солистички концерт на свој рођендан 2019. – као и са Београдским џез фестивалом.

Вративши је у свакој могућој прилици на музичку позорницу која јој по формату и уметничком достојанству припада, у Дому омладине Београда – можемо слободно рећи – Бети Ђорђевић пронашла је свој дом, своје музичко огњиште, своје креативно уточиште и интернационалну публику свих генерација која јој је искрено узвраћала љубављу и уважавањем.

Тако смо упознали у стварности нашу Бети, непретенциозну и љупку другарицу џиновског срца, уметницу која је равноправно колико ономад у Хотелу „Југославија“ ћаскала са једном Елом Фицџералд, али којој је било и потпуно нормално да по граду путује обичним превозом, сусреће своје обожаваоце и свакодневне пролазнике, не патећи од маније величине, јер она јесте била велика – велике каријере и још веће доброте.

Заувек млада

Бети Ђорђевић поносила се успесима своје генерација и радо се одазивала заједничким скупним наступима, али је волела и младе музичаре, као што су и они волели њу. Примала је задивљено њихову свежу, новопристиглу енергију, а са своје стране подучавала их је живој концертној збиљи из прве руке.

Тако су њени млади сарадници добијали професионални максимум из једног искуства високог ранга и дугог трајања, а и Бети је изнова оживљавала у контакту са њима, подмладивши се са сваком наредном приликом.

Један од врхунаца свог личног и професионалног живота – по сопственом признању – доживела је када ју је Музичка школа „Станковић“ у марту 2023. године позвала да затвори Свечани концерт у Великој дворани Коларчеве задужбине, поводом обележавања 112 година свог постојања.

Као некадашња ученица виолончела и теорије Музичке школе „Станковић“, наступила је са ђацима Џез одсека ове угледне образовне институције и тиме испунила свој давнашњи сан. Било је заиста дирљиво видети ову великодушну уметницу како нас обасјава својим непорецивим талентом са сцене „Коларца“, али се истовремено понаша и као део ансамбла, са скромношћу и страхопоштовањем пред величином своје некадашње школе, коју је заувек носила у сећању.

Треба још рећи како је Бети Ђорђевић увек и у свакој прилици била прелепа и шик, беспрекорног понашања, огромне музичке воље и врхунског професионалног постигнућа. Никада се ни на кога и ни на шта није жалила, никада препричавала трачеве, никада за себе нешто специјално захтевала. Јер у њој није било ни трунке размажености, озлојеђености или огорчености, никаквог пренемагања и замерања, иако је њен живот без икакве сумње био пун истинског блуза, мноштва непреболних удараца, властите неприлагођености у овим бруталним временима, сиве и хладне свакидашњице која не показује увек љубазно лице. Без обзира на то, гледала је на овај свет очима детета и у свим његовим несавршеностима проналазила трачак сунца и разлог за радост.  

За нас који смо је волели и познавали, Бети остаје заувек млада и насмејана, права привилегија је била имати је за пријатеља.

И још нешто: Бети нам је увек прва честитала све празнике и сваку своју поруку завршавала са: „Воли вас ваша Бети“.

И ми тебе Бети, и то од свег срца.