Три песме за Џенис у ноћи у којој је умро Кантри Џо Макдоналд: Јубилеј и његове последице

Локални филозоф се нагнуо преко прљавог кафанског стола с пикслама препуним опушака и празним пивским флашама. Пијаним гласом ми је шапнуо на уво: „Поезија, буразеру, стоји између живота и смрти и објашњава једно другом.“ Онда се завалио у столицу и заспао.

Сетио сам се овог призора пре неки дан. Правио сам радио-емисију о Џенис Џоплин и њеном постхумном албуму „Pearl“. Прошло је 55 година од његовог изласка. Изашао је у јануару 1971. године.

Идеја ми је била да поред песама које се налазе на албуму убацим и неколико нумера које су настале пре и после трагичне смрти певачице и биле њој посвећене. Џенис је убила овердоза 4. октобра 1970. Песме су написали и изводили велики рок и фолк трубадури Ленард Коен, Крис Кристоферсон и Кантри Џо Макдоналд.

Учинило ми се да су се они, док су писали своју поезију о Џенис – и за Џенис – налазили на оном месту на које ми је указао пијани псеудофилозоф.

Ленард Коен: Chelsea Hotel #2

Канадски трубадур Ленард Коен је у једном интервју из седамдесетих година прошлог века рекао да је водио љубав са 1500 жена. Касније је ту изјаву демантовао. Рекао је да је вероватно претерао. Међутим, фама великог песника-заводника са незаситим апетитом пратила га је током живота. Многе његове песме су инспирисане женама и љубавним авантурама. Такав је био случај и са Џенис Џоплин.

Џенис и Ленард су се срели у њујоршком Хотелу „Челси“. У ситним послепоноћним сатима случајно су се нашли заједно у хотелском лифту. Позната рок новинарака Силви Симонс је у књизи „Твој сам човек – Живот Ленарда Коена“ (Трећи Трг – Сребрно дрво, 2020) детаљно описала тај догађај. Сусрет се завршио фелациом на кревету Коенове хотелске собе. Његова песма „Chelsea Hotel #2“ говори о томе.

Ова нумера је дуго била на Коеновом концертном репертоару под насловом „Chelsea Hotel #1“. Коначно је, променивши број, добила студијску верзију на албуму „New Skin for the Old Ceremony“ из 1974. године.

Коен је говорио: „Није она тражила мене, тражила је Криса Кристоферсона; ја нисам тражио њу, тражио сам Брижит Бардо; међутим нашли смо се у загрљају некаквим процесом елиминације.“ Процес који он спомиње дефинише афективни тон песме и догађајима о којима пева даје неочекивана значења. Необавезни, брзи орални секс двоје изгубљених ноћобдија постаје мера њихове усамљености, фон на којем се показује дубина њихове неприлагођености.

Кад неколико стихова касније дођу и они у којима се каже:

Средила се и рекла: Па, нема везе
Ми смо ружни, али имамо музику

– као да се обзнањује кредо целе генерације кантаутора из тог времена.

„Тамни хумор усамљености и искрености“ прожима ову песму. Последњи стих који гласи: „То је све, ни не мислим о теби често“, у супротности је са ноторним чињеницама. Написана је песма која је на редовном концертном репертоару праћена врло детаљним најавама. Као да је лажни заборав „емоционална маска иза које се скрива носталгија“.

Неџентлменска индискреција која стоји у основи ове песме је Коеновом вештом манипулацијом претворена у поетски квалитет који песму чини врхунским кантауторским делом.

Карлос Фуентес је у роману „Дијана или усамљена богиња лова“, износећи јавно сексуалне авантуре које је практиковао са својом љубавницом глумицом Џин Сиберг (видети текст о Џин Сиберг на порталу ОКО) направио врхунску литературу. Коен је урадио исто. Причајући и певајући о ономе о чему се у добром друштву ћути дошао је до врхунске поезије и музике.

Остаје да лебди питање да ли је уметност оправдање за ту врсту индискреције? Оно што су урадила два врхунска светска уметника – Фуентес и Коен – не би урадио ни један провинцијски швалер. За њих важи правило: „Шта се деси у кревету, остаје у кревету“, па чак и ако се тај кревет налази у Хотелу „Челси“ за који је Пати Смит, која је једно време живела у њему са својим љубавником, фотографом Робертом Меплторпом, рекла да је „кућа лутака у зони сумрака“.

Крис Кристоферсон

Крис Кристоферсон, за кога је Џенис рекла да је „најлепши човек на свету“, био је персонификација кулерског фазона. Као да је на музичку сцену дошао из неког доброг старог филма. Ходао је кроз живот, што би рекли Французи, као ултимативни flaneur. Посматрао је свет око себе и о њему размишљао на свој јединствени начин. Закључке је претварао у врхунску поезију коју је после, маниром резигнираног трубадура, повезивао са музиком.

Једно присећање:

У јуну 2018. године био сам на Крисовом концерту у Бечу. Тада сам на позадини карте коју сам платио 100 евра записао следећи текст:

„КК је, као што се зна, контрадикторни лик. 'Partly truth and partly fiction'. Гледајући га и слушајући из 16. реда бечке Weiner Stadthalle постао сам свестан још једне супротности која дефинише његови персону. Опуштеност и интезитет коегизистирају у његовој појави. Као фигура и позадина те особине – током 105 минута, колико је трајала свирка подељена у две целине – плесале су магични плес који је отварао врата одметничког митског света.

Из нумере у нумеру концерт се претварао у ритуалну светковину која је славила имагинарни универзум настао под утицајем Крисових песама и филмских улога. Чини ми се да су основне теме његове музике и поезије пролазност времена и отпор који његови јунаци пружају променама које временска стрела доноси са собом. Отуда ваљда то осећање блискости са овим одметником, десперадосом, вагабундом, херојем, антихеројем и заводником. Безуспешно покушавам свих ових година да решим ту једначину са више непознатих. Оно што је Крис проживео у реалном животу, што живе јунаци његових песама и филмски ликови које је оживео, ја сам живео као Том Кортни у оном Шлезингеровом филму, у машти, сновима, жељама и надама.“

Његов стих „Мењао бих сва сутра за једно јуче“ („And I’d trade all my tomorrows for a single yesterday“) из песме о Бобију Мегију могао би да буде мој носталгични животни кредо. Баш као и реплика из филма „Звезда је рођена“, кад КК оном шоферу који га пита где да вози каже: „Вози десет година уназад.“

Крис је био све што је хтео: од професора књижевности и пилота до портира (празнио је пиксле и чистио студио током снимања Дилановог албума „Blonde On Blonde“) и филмске звезде. Волео је жене, музику, поезију и жесток алкохол. Те склоности су га довела у везу са Џенис Џоплин.

О романтичним аспектима њихове везе мало се зна. Крис је био дискретан љубавник, а Џенис није поживела да би причала о њој.

Две песме

Крисове песме – „Me And Bobby McGee“ i „Epitaph (Black And Blue)“ – најпоузданија су сведочанства о тој вези. Прву је Џенис извела на свом албуму „Pearl“. Као сингл је била њен највећи успех. Била је No. 1 хит.

Песма „Me And Bobby McGee“ је балада о животу на путу. Базични призори луталачке митологије уобличени су уз помоћ сцена из Фелинијевог филма „Улица“. Песмом доминира дистих

Freedom is just another word for nothin’ left to lose
Nothin’ ain’t worth nothing but it’s free.

Тешко да је ико од рок песника досегао те висине и дубине као КК у ова два стиха.

Многи су певали ову песму. Има преко 350 верзија. Нико није то урадио као Џенис. У роману Дејвида Мичела „Utopia Avenue“ један лик каже: „Кад би ватра умела да пева, певала би као Џенис“. У складу са овом изјавом Џенис је отпевала Крисову песму. Дала јој је оштре рокерске ивице. Романтичну хипи скаску о животу на путу претворила је у последњи крик животне бродоломнице.

Поетична завршна сцена из Фелинијевог филма „Улица“, која је донекле инспирисала песму, и Крисова одметничка верзија одједном су пројектоване на платно имагинарног биоскопа на којем се приказују сцене из великог, никада до краја дефинисаног, рокерског мита.

Џенис је већ била трагично окончала свој кратки и бурни живот, кад је Крис Кристоферсон први пут чуо песму „Me And Bobby McGee“ у њеном извођењу.

У јулу 1971. године, шест месеци после изласка албума „Pearl“, Крис Кристоферсон је издао албум „The Silver Tongued Devil And I“. Албум се завршава песмом „Epitaph (Black And Blue)“. Опште прихваћено мишљење да је то песма посвећена Џенис Џоплин.

То је врло једноставна песма, написана тако да свако може да је разуме – не треба неко посебно знање енглеског језика. Меланхолична је и горка. Атмосфером подсећа на песму Момчила Настасијевића „Труба“.

Скупили смо се сад око гроба, тугујем и плачемо – каже се у њој. Али кад је требало није нас било, оставили смо је саму. Журка је завршена, попијмо по једну и оставимо је на миру.

Тиха туга, нежност и разумевање прожимају овај напев. Крис је умео да укрсти те емоција као нико пре ни после њега. Био је човек великог геста, истовремено мангупског, одметничког и господског. Сетимо се само како је подржао Шинејд О’Конор кад јој је десет хиљада људи звиждало. Ко би то урадио осим Криса? Нико. Крис је био официр и џентлмен, Били Кид, херој и анатихерој, десперадо који чека воз. „Don’t let the bastards get you down“ – реченица коју је дошапнуо Шинејд је његов животни мото.

Коаутор песме „Epitaph (Black And Blue)“ је Дони Фриц (Donnie Fritts) чувени јужњачки кантаутор и дугогодишњи клавијатуриста у Крисовом пратећем бенду. Њих двојица су заједно наступали у неколико филмова Сема Пекинпоа. Имали су фаце, статуру и ореол који су их квалификовали за улоге одметника, десперадоса и срцеломаца. 

Кантри Џо Макдоналд

Nomen est omen. Латинска изрека која се приписује Плауту каже да име одређују судбину човека. У случају рок пионира који је наступао под именом Кантри Џо Макдоналд показује своју тачност. Џо је своје име добио по Јосифу Висарионовичу Стаљину. Његови родитељи су били чланови Комунистичке партије САД и свом сину рођеном 1. јануара 1942. године с поносом су дали име совјетског комунистичког лидера.

Џо је касније постао рок музичар. Наступао је под псеудонимом Кантри Џо Макдоналд. Његов пратећи бенд се звао The Fish. Дакле, Country Joe & The Fish. Сматра се да су инструменталном темом „Section 43“ први промовисали „нову нормалност“ коју је донео хипи покрет. Њихова музика је била прожета лизергичном киселином. Лелујала се и мењала облик као халуцинације изазване ЛСД пилулом.

У складу са именом које је добио, Кантри Џо је био радикални левичар. Његов соло наступ на фестивалу у Вудстоку, када је сам, без бенда који му се касније придружио, извео своју легендарну антиратну тему „I-Feel-Like-I’m Fixin’-To-Die Rag“ многи сматрају врхунцем тог догађаја.

Као и многи други левичари Кантри Џо се у једном тренутку разочарао у своја политичка уверења. Забележена је његова изјава: „Фантазија да ће правоверни комунизам решити светске проблеме погрешна је колико и фантазија да ће ЛСД решити те исте проблеме.“

Џенис и Џо

Бенд Country Joe & The Fish је деловао у оквиру покрета који је у рок историји остао записан под именом „San Francisco Sound“. Исто важи и за групу Big Brother & Holding Company у којој је каријеру започела Џенис Џоплин. Сви бендови карактеристични за овај покрет – између осталих Grateful Dead, Jefferson Airplane, Moby Grape, Quicksilver Messenger Service и други – живели су заједно као хипи комуна. У том амбијенту је средином шездесетих година прошлог века дошло до романтичне везе између Џенис и Џоа.

Песма „Janis“ са другог албума бенда Country Joe & The Fish је најпознатији израз те везе. Написао је Кантри Џо 1967. године. То је нежна, поетична нумера у којој се пати због немогуће љубави која искушава двоје протагониста. Настала је у времену пре него што су легенда и мит о Џенис настали. Има рафинман и чистоту карактеристичне за прве љубавне везе и младост актера.

Кантри Џо је за смрт Џенис у соби мотела „Landmark Motor“ у Лос Анђелесу сазнао током боравка у Чилеу. Био је то већ Аљендеов Чиле. Аљенде је као социјалистички кандидат кога су подржавали комунисти победио на изборима 4. септембра 1970. године. Кантри Џо је са својим левичарским истомишљеницима Солом Ландауом, Раулом Руизом и Нином Серано тамо снимао документарни филм.

Кад је чуо за смрт своје бивше девојке Кантри Џо је на једном политичком митингу у рударском граду Копиапо, пре свих говорника, отпевао песму „Janis“. Рудари нису знали енглески па су у тишини слушали како Американац пева. Међутим у публици се нашао један хипи пар који је у „Фолксвагеновом“ комбију, по обичају у то време, крстарио Јужном Америком. Њих двоје су се придружили Кантри Џоу и заједно отпевали његову романтичну песму за Џенис. Био би то одличан крај за неки филм о Џенис Џоплин, краљици космичког блуза, која се угушила у сопственом избљувку, усамљена у соби трећеразредног мотела.

Добра је то сцена и за крај овог текста: рокер-комуниста пева песму за умрлу краљицу блуза. Уморни рудари га немо слушају. Хипи пар пева пратеће вокале. Читав универзум у једном призору.

Док је на Радио Београду 2 у оквиру емисије „Неонска дуга“ 8. марта ове године ишла песма „Janis“, на студијском компјутеру се појавила вест да је њен аутор Кантри Џо Макдоналд управо преминуо. Схватио сам то као божански знак, као јунгијански синхроницитет преко кога нам више силе нешто поручују. Зато сам се дохватио тастатуре и написао овај текст.