Роберту Цимерману, уместо честитке за 85. рођендан: И Семјуел Бекет је волео Дилана

Данас је рођендан Боба Дилана, осамдесет и пети, па се осећем као да је рођендан добром пријатељу који није у истом граду у којем сам ја, а као стар човек аналогног кова он не користи мобилни телефон и дигиталне технологије те не могу да му честитам рођендан. Могу, међутим, да мислим на њега и евентуално се надам некој телепатској конекцији.

Писао сам о Дилану, и на овом сајту, превео сам, са Владимиром Копицлом, књигу његове сабране лирике, а опет према мало којем другом уметнику тако интензивно осећам да му дугујем нешто, да треба да му вратим барем део онога што ми је дао. Дугујем му можда неку књигу, али дуг је чудна ствар и нема ту неке велике приче. Или га вратиш или га не вратиш. Друго је можда и људскије од првог. Читајте Дејвида Гребера, ако већ нисте.

А ја ових дана читам Роберта Полита (Политоа?) и његову нову књигу: „После потопа: Унутар палате сећања Боба Дилана“. С читаоцима бих да поделим две цртице из ове књиге, обе из истог поглавља, индикативног наслова: „Донеси ми сценарио Песника“.

Заувек млад

Поглавље почиње тако што се Полито присећа осмеха Чеслава Милоша док изговара реченицу: „Наравно, ако пре тога не умре.“

Онда следи контекст. Година је 1999, пролеће је. (Град у којем настаје ова белешка поново је бомбардован.) Полито је у Берклију, у Калифорнији, као писац на резиденцији при Универзитету на којем је до пензије радио Чеслав Милош. У то време, Милош се већ у доброј мери вратио у Пољску, у Краков, али често долази у Калифорнију, да држи неки курс или појединачно предавање.

Том Ган и Роберт Хас упознали су Полита с Милошем и стари песник га је позвао на ручак током кога је деловао искрено радознало за његово дело и интересовања. И током тог ручка Милош му је потврдио да из неформалних разговора које је имао с члановима Шведске академије, стиче утисак да је једини савремени амерички аутор кога озбиљно разматрају за Нобела – Боб Дилан.

Рекао је да ни Филип Рот, ни Норман Мејлер, ни Џојс Керол Оутс ни Џон Апдајк, немају ни трун шанси јер их у Шведској не сматрају „озбиљним“ писцима, за разлику од Дилана.

„Само, Дилан је још млад“, додао је Милош, „но има да добијe Нобелову награду ако поживи довољно дуго“.

Дилану је тад 58 година, Милош је тачно тридесет година старији, а сам је добио Нобела са 69. Дилан је морао да доживи седамдесет и пету да се оствари Милошево пророчанство. Сам Милош је био већ дванаест година мртав. Ипак, пророчанство је изрекао старији него што је Дилан данас.

Мир ће доћи

Кад се гледа списак књижевних нобеловаца, испада да је Семјуел Бекет, који је награду добио са шездесет три године, у поређењу с другима награђен релативно млад. Исто тако, Бекет нам делује као класик из неке далеке епохе. Код правих књижевних елитиста, постоји та идеја да је Бекет био последњи заиста велики писац. Кад Бродски (нобеловац) каже да је Куци (такође нобеловац) најбољи писац прозе после Бекета, то звучи као пре и после нове ере, мада је Куци млађи тек тридесет и четири године.

Куци је безмало Диланов вршњак; старији је једва годину дана. А опет, естетички гледано, њих двојица као да долазе из две различите епохе. И онда, ако су нам тешко спојиви неко ко би могао бити Бекетов симболички наследник и Дилан, је ли могуће спојити самог Бекета и Дилана? А одговор је, можда и неочекивано, позитиван.

Полито нам, наиме, открива да је Бекет био велики Диланов фан и да га у разговорима с пријатељима и сарадницима никад није звао именом, него само „Песник“. Режисер Д.А. Пенебејкер, аутор филма „Не осврћи се“ о чувеној Дилановој турнеји по Енглеској 1965, сведочи како му је Бекет недуго пред смрт тражио да му донесе да прочита „сценарио Песника“.

Неки аутори су приметили сличност у образложењима Нобелове награде за Бекета и за Дилана, као и њихове врло неуобичајене и неочекиване реакције на вест о награди. Не волим нагађања о томе шта би мртав човек мислио о нечему што није доживео, али ме весели помисао на Бекетов смех да је могао чути да је у ноћи формалног додељивања награде и пратећег свечаног банкета с краљем и свитом, Дилан свирао– од свих места – у Лас Вегасу. Зашто да „џестер“ бива „џестер“ кад већ јесте „џестер“?

Давно је, уосталом, тој и свој другој господи рекао да му не треба њихова организација. Песма се звала „Смена страже“.

Мир ће доћи, каже на почетку краја или на крају почетка те песме. Година је 1978. Прошло је скоро пола века и мира још нема, али ће да дође. Доћи ће са спокојем и сјајем, оним сјајем у трави који спаја Вордсворта и Дилана, преко слутњи о бесмртности из раног детињства, слутњи које и даље воде једног дечака од осамдесет и пет година.