Јужњачка готика Фленери О’Конор и песме изведене из њених прича: Поглед право у ништавило

Средином 90-их година 20. века на рок сцену је хрупио музички жанр звани „американа“. Његово главно обележје је специфично амалгамирање базичних музичких идиома карактеристичних за прерокерско време. Кантри, блуз, фолк, џез, блугрaс и госпел довођени су у посебан однос. Референтни оквир у коме се та оперaција одвија чине базичне рокерске шеме.

Пионири тог жанра наводили су бројне ауторе који су извршили утицај на њихову музику. Најчешће су спомињали Боба Дилана, Нила Јанга, Грема Парсонса, Џина Кларка, Џонија Кеша и друге. Пажњу је привукло и инсистирање на утицају који на њихову музику врше одређени књижевници. Наводили су Вилијема Фокнера, Кормака Мекартија и Фленери О’Конор, као и књижевни жанр називан „јужњачка готика“.

Готске приче 

Готску књижевност чине романи „пуни страве и напетости“ који су били популарни у Енглеској крајем 18. века. „Израз ’готски’ употребљаван је у том периоду за живописне рушевине и старине“, пише у Речнику књижевних термина. Тамо такође пише: „Ускоро затим атрибут ’готски’ почео се примењивати на романе пуне језе, мрачних заплета и тајанствених догађаја, углавном због тога што се радња многих од њих заснивала на средњовековним мотивима или се дешавала у средњовековном амбијенту. У том смислу овај назив је први употребио Хорас Волпол, који је другом издању свог веома утицајног романа Отрантски замак (The Castle Of Otranto, 1764) дао поднаслов ’готска прича’.“

Јужњачка готика је, пак, „регионални субжанр готске књижевности“, како наводи Владимир Вујошевић у свом чланку „Једна од оних крвавих прича: жанровски идентитет прозе Фленери О’Конор“. Оронуле палате псеудоаристократских јужњачких латифундиста и њихових уклетих породица поседовале су нешто од „мрачне величанствености замка“ која је представљала типичну сценографију британских готских романа, пише Вујошевић.

Слично је и са дрвеним кућама, циркуским шатрама, сеоским црквама, јефтиним хотелским собама, паланачким вашарима и амбарима из прича и романа Фленери О’Конор.

Волшов бицикл

Сјај мог живота, роман америчког писца М. О. Волша, пре неколико година, код нас и у свету, био је велики читалачки хит (Лагуна, 2015). Он је, поред осталих ствари, скренуо поново пажњу на јужњачку готику. У интервју који је поводом изласка романа дао „Гардијану“, Волш је јужњачку готику упоредио са бициклом.

Кренуо је од гувернала. Оно што је за бицикл гувернал, за јужњачку готику је аутентичност, каже Волш. Сви писци овог жанра су са југа Сједињених Држава: Мисисипи, Џорџија, Алабама, Флорида. Јужњачка готика се пише „из културе“, никако „о култури“, каже он. Ако ниси са Југа немој да пишеш јужњачку готику, закључује Волш, јер ћеш написати лошу књигу.

Следећа ставка у поређењу је корпа за терет коју неки велосипеди имају. Она је у случају споменутог књижевног жанра пуна живописних ликова. Они су често деформисани, малоумни, религиозни фанатици и опасни насилници. Тежак рад и мучан јужњачки живот су оставили трагове и ожиљке на њима. Понекад су гротескни. Фленери О’Конор, првакиња овог жанра и главна јунакиња текста који следи, је рекла: „Користим гротеску јер су људи глуви и безосећајни. Потребна им је помоћ да би чули, видели и осетили.“

Предњи точак на имагинарном бициклу јужњачке готике по Волшовом мишљењу је амбијент. На страницама књига које припадају овом жанру су мочваре, путеви посути шљунком, памучна поља, дрвене куће и напуштене, руиниране палате на робовласничким имањима. Ту је и трава-коров „кудзу“ илити „змијска трава“, која све прекрива и уништава. Влага је велика, а температура висока. Природа има јак первазивни утицај на ликове који живе у делима јужњачке готике. Утиче на њихова размишљања и акције.

Задњи точак на Волшовом имагинарном бициклу је насиље. Убиства, силовања, линчовања, као и поплаве и урагани, на страницама су те књижевности. Крв и сузе покрећу радњу која се врти као џиновски точак на бродовима који плове Мисисипијем и Тенесијем.

Језик којим се служе писци јужњачке готике М.О. Волша подсећа на платнене траке које деца каче на крајевима гувернала својих бицикала. Тај језик је жив, вибрантан, заснован на дугој приповедачкој традицији која се одвија на верандама јужњачких кућа, баш као и на Библији и црквеним проповедима.

На крају је Волш оставио рам и ланац који држе и покрећу целу двоточкашку конструкцију. Њихов пандан у јужњачкој књижевности је мучна, неславна историја. Јужњачка прошлост је ружна, каже Волш. Ропство, пораз у грађанском рату, расна сегрегација оличена у тзв. „Џим Кроу законима“ (Jim Crow laws) њена су обележја. Амерички југ још увек осећа последице такве прошлости. Висока стопа сиромаштва и лош образовни систем су најочигледније.

Педале и седиште М.О. Волш оставља читаоцу. Ускочите, покрените педале и уживајте у причи, каже писац.

Андалузија у Џорџији

Вожња Волшовим бициклом сигурно води на имање „Анадалузија“ у близини града Милеџвила у Џорџији. Ту је Фленери О’Конор – амблематски писац јужњачке готике – провела већи део свог кратког живота. Живела је 39 година.

Фленери је рођена у граду Савана у Џорџији 1925. године. Њене породица је била ирског порекла и католичке вере. Живели су као католичка мањина у доминантно протестантском окружењу. Та чињеница, као и „духовно наслеђе америчког Југа“, имали су велики утицај на њено стваралаштво.

Са 22 године одлази на север да би на Унивезитету Ајова похађала Школу за писце коју је водио Пол Игл. Професор Игл је записао: „Фленери је говорила дијалектом који је био потпуно неразумљив, али на листу папира њена проза је била маштовита, јака, жива: баш као и она сама.“

У двадесет петој година оболева од систематског еритемског лупуса. То је тешко аутоимуно обољење од којег је умро њен отац. Лекари јој предвиђају кратак живот. Највише још пет година. Повлачи се на имање „Андалузија“ где живи, упркос лекарским прогнозама, још 14 година. Тих година, „отетих од смрти“, Фленери је написала сва своја дела. Утеху и инспирацију је налазила у католичкој вери, била је свакодневни посетилац локалне цркве. Волела је паунове. Гајила их је са великом љубављу.

Умрла је 1964. године. Написала је 32 приче и два романа. „Била је списатељица америчког југа која је често писала у стилу јужњачке готике и веома се ослањала на регионално окружење и гротескне ликове. Њено писање је одражавало и њену римокатоличку веру и често истраживало питања морала и етике“, пишу овдашњи издавачи.

Код нас Фленери О’Конор није много превођена. Дуго сам мислио да је збирка Тешко је наћи доброг човека и друге приче (Ренде, 2006; превод Владимир Арсенијевић) једина њена књига доступна на српском језику. Сад видим да постоји издање њеног другог романа Violent Bear It Away на српском. Издала га је ове године издавачка кућа „Контраст“ под насловом Насилни грабе Царство небеско.

Сви смо ми проклети

Књижевност Фленери О’Конор је тешка. Мучна и гротескна. Реалност ретрофлектованог, јужњачког света, који се као уроборос врти у круг трагајући за старом славом и новим почетком, приказана је на алогичан и парадоксалан начин. „Болесна опчињеност Југа проблемима смрти, пропадања, изопачености, чежње за прошлом величином, мржње према победницима и зазирања од црнаца“, прожима њену књижевност на исти начин као и Фокнерову.

Комично, језиво, трагично и религиозно доведени су у необичне везе. Њене романе и приче насељавају лажни проповедници, религиозни фанатици, делирантни алкохоличари, деформисани аутсајдери, промискуитетне тинејџерке, суманути зилоти, убице лепих манира и културног опхођења, циркуски шарлатани, изгубљене душе најразличитије феле.

Једнонога, остарела, надмена, надобудна и охола девојка Џој/Хулга из приче „Добри људи са села“, којој перфидни продавац Библија краде дрвену ногу – и у чијем лику има доста аутобиографских елемената – каже: „Ја припадам онима који виде кроз све ствари, право у ништавило.“ Мало касније додаје: „Сви смо ми проклети, али неки од нас су скинули повез са очију и сада знамо да нема шта да се види. То је врста спасења“.

Рекло би се да је из те позиције и Фленери О’Конор писала своје приче. Живећи у сенци најављене смрти, поред мајке Реџине – која није имала разумевању за своју ћерку, њену књижевност и болест – ништавило јој је било блиско.

Скитница-преварант Шифтлет из приче „Можда спасавате сопствени живот“, типичан је протагониста Фленериних прича. Он вешто обмањује мајку и њену малоумну ћерку Лусинел, коју на крају безобзирно оставља у неком крајпуташком свратишту.

Типичан је и њен најпознатији (анти)јунак Неприлагођени – углађени, немилосрдни убица из приче „Тешко је наћи доброг човека“. Чарлс Симић је у есеју „Шта је остало од мојих књига“  издвојио опис младе жене из ове приче као једну од „књижевних мрвица“ због којих воли да чита књиге: „Фленери О’Конор је за неку девојку написала како има лице широко и недужно као глава купуса, увијено зеленом марамом са два чвора на врху налик на зечје уши.“

У некој својој самообманутости и залуђености њени ликови верују да поседују „мудру крв“ која им омогућава да виде шта се ваља иза кулиса реалности. Као Инок Емори из романа Wise Blood, кога у истоименом филму Џона Хјустона из 1979. снимљеном по њему, сјајно тумачи Ден Шор.

Грангињолескни призори из шатри сеоских циркуса имају снажан утицај на младе протагонисте Фленериних прича. Гола жена у мртвачком сандуку коју тајно види Хејзел Моутс, главни лик романа Wise Blood (кога у Хјустоновом филму на оскаровски начин тумачи Бред Дуриф), или хермафродит о којем причају две јунакиње приче „Храм светог духа“, док их прислушкује радознала тинејџерка. Ти збуњујући циркуски призори касније постају организациони фактори који одреде многа унутрашња проживљавања.

Задњи точак Волшовог имагинарног бицикла – који представља насиље, врти се, у њеним приповестима, као ватрени круг на некој сатанистичкој сеанси. Ватрени бичеви палацају на све стране. Прже све до чега се дотакну. Празне религиозне егзалтације и погрешни увиди „мудре крви“ у судару са иманентним насиљем свакодневног јужњачког живота претварају се на крају приповести Фленери О’Конор у ништавило. 

Луда Мери и човек у дугом, црном капуту

Књижевност Фленери О’Конор је вишезначна, контроверзна и збуњујућа. Најбоље је препустити мудрим теоретичарма књижевности да је објасне. Један рок ентузијаста би требало да се позабави често спомињаном везом између њених прича и рок музике.

Лусинда Вилијамс је једина од рок музичара упознала лично Фленери О’Конор. Као петогодишњу девојчицу њен отац Милер Вилијамс, проминетни амерички песник и професор књижевности, повео је са собом када је ишао у посету Фленери на имању „Андалузија“.

Лусинда се сећа тога. Каже да је књижевница имала строг дневни распоред. Морали су да је чекају док не заврши свој списатељски рад предвиђен за тај дан. Лусинда је време прекратила играјући се са пауновима које је Фленери гајила. Онда се појавила Фленери О’Конор ослоњена на две штаке. Петогодишња Лусинда је запамтила тај сусрет.

„Тридесет две приче које је написала Фленери О’Конор имају исти утицај као и 29 песама Роберта Џонсона“, каже Лусинда „Ја сам у причама Фленери О’Конор препознала моје рођаке, нарочито оне са мајчине стране. Моја песма ’Something Wicked This Way Comes’ је инспирисана њеним причама.“

Лусиндини стихови „You will fall from the grace / And you may never see his ways / He was cast out of heaven / Something wicked this way comes“ могли би да буду део било које приче О’Конорове.

И незнанац у дугом црном капуту из Диланове песме „The Man in Long Black Coat“ са албума „Oh Mercy“ као да је емигрирао из прича Фленери О’Конор. Ево како га је Дилан описао. Превод је Мухарема Баздуља из књиге Песме 1962–2012 (Геопоетика, 2019):

Неки су га, кажу, видели да се мота каткада
око старе плесне дворане тамо на рубу града.
Кад је стала да га упита за плес, баш у том часку,
загледао јој се у очи, лице му је личило на маску,
цитирао је Библију к’о кад правник говори о статуту.
Прашњав је био човек
у дугом, црном капуту

Зоран Пауновић је на истом месту написао да лик у црном капуту „може бити било ко, али не може бити отеловљење ничег доброг: такав закључак сасвим недвосмислено сугерише атмосфера песме. Утвара, демонски љубавник или Сотона лично, средишњи лик ове песме неко је ко са собом односи оно највредније: љубав, а с њом и живот“.

Једино нам остаје да се запитамо да ли је то можда Неприлагођени из најпознатије приповетке Фленери О’Конор? Они који су чули како Марк Ланеган пева ту песму вероватно би одговорили потврдно.

А шта тек рећи за нумеру „Caleb Meyer“ која отвара албум „Hell Among The Yearlings“ кантауторке Гилијан Велч. Она звучи као да је непозната тридесет трећа прича Фленери О’Конор прерађена и претворена у песму.

У њој делирантни алкохоличар Кејлеб Мејер у некој планинској јужњачкој вукојебини покушава да силује усамљену жену која се зове Нели Кејн. Ова се не дâ, бори се, дограби разбијену флашу и прекоље напасника. Док се врела крв слива преко ње она осећа олакшање. Типичан о'коноровски заплет, али не и расплет.

Пи Џеј Харви је инспирацију за песму „River“ пронашла у причи „Река“ Фленери О’Конор. У причи егзалтирани проповедник који у реци крсти припаднике своје пастве изговара:

„Све реке извиру из те једне Реке и уливају се поново у њу као у океан и ако верујте и ви ћете моћи да оставите своје болове у тој Реци и ослободите их се, зато што је та река створене да спира грехе. Та Река је пуна боли саме, боли саме, а тече према Краљевству Христовом да је тамо спере, полако, о народе, полако као ова стара добра река црвене воде око мојих ногу.“

Његова тирада инспирисала је речи песме „River“: „Throw your pain in the river / Leave your pain in the river / To be washed away slow“.

Луда Мери из истоимене песме Викторије Вилијамс као да је из неке приче Фленери О’Конор побегла у рилне LP плоче „Loose“.

Остарела сеоска луда, која живи у колиби од тер-папира са „погрешне стране железничких шина“ и која сама шета прашњавим сеоским сокацима има све атрибуте Фленерине јунакиње.

Кад слушате „Crazy Mary“ у оригиналној Викторијиној верзији, онда као да читате неку причу из збирке О’Конорове. Кад је чујете у верзији Pearl Jam онда вам изгледа као да гледате холивудски високобуџетни филм у колору.

Рок песме јужњачких аутора – Drive-By Truckers, R.E.M., Вика Чесната, Терела, Џејсона Избела, Адије Викторије и других – пуне су мотива преузетих из прича и романа Фленери О’Конор. Слично је и са песмама Тома Вејтса, Бруса Спрингстина, Суфјана Стивенса, Џима Вајта, бенда Килдозер.

Плејлиста састављена од песама повезаних са прозом Фленери О’Конор била би импресивна. Баш као и филмска ревија са делима исте инспирације: „Ослобађање“ Џона Бормана, „Рат због Лоли Мадоне“ Ричарда Сарафијана, „Апостол“ Роберта Дивала, „Сечиво“ Билија Боба Торнтона и већ спомињани филм Џона Хјустона.

Овај текст је инспирисан албумом „Tarwater“ мало познатог кантри певача Колина Катлера (Colin Cutler), који се недавно појавио. Свака песма на том албуму представља кантри-рок-блуз-фолк експликацију неке приповетке О’Конорове. Песма која се зове као и прича „Temple Of Holy Ghost“ озбиљан је кандидат за најбољу песму 2023. године.

Смешно огледало

Негде сам прочитао да велики писци проносе огледало пределима о којима пишу. У том огледалу огледа се свет око њих.

Исто је и са Фленери О’Конор. Она је пронела огледало америчким Југом. Само то није било право огледало, већ искривљено, украдено из њој веома драгих циркуских шатри, из тамошње атракције познате под именом „Смешна огледала“.

Одраз Југа у њеном огледалу је гротескан, карикатуралан, изобличен, смешан и узнемиравајући истовремено. Слика је мутна. Крв, зној и сузе који прекривају сребрну површину чине је таквом.