6 из ’66 (4)
Лифт за тринаести спрат рокенрола: Плоча која је отворила врата психоделији
субота, 03. окт 2026, 10:17 -> 11:30
Оно што музику са албума „The Psychedlic Sounds Of 13th Floor Elevators“ чини изузетном и јединственом већ шездесет година јесте чињеница да она и без свог психоделичног багажа функционише савршено. Глас Рокија Ериксона, који је завијао као трансилванијски вук, ношен треперавим звуцима тестије у коју је дувао Томи Хол и гитарским минијатурама Стејсија Сатерленда, није само отварао врата перцепције. Он је, истовремено, трасирао пут у срце рокенрола.
Сад ми се чини да сам долазећи на овај свет са собом донео предиспозицији за музику Рокија Ериксона и његовог бендa The 13th Floor Elevators. Мој први овоземаљски плач је вероватно личио на Рокијев крик.
Верујем да је тако било из једног простог разлога. Кад сам први пут чуо Рокија и Елеваторсе њихова музике ме није изненадила. Имао сам утисак да је знам од раније. Песме су ми биле познате, имена чланова бенда такође. Њихов хит „You’re Gonna Miss Me“ је у два минута и двадесет пет секунди сажео сва моја рок искуства и одговарајуће преференције.
После сам у неком интервјуу прочитао Рокијеву изјаву у којој каже да су му најсрећнији тренуци у животу били кад му је у Остину неки продавац плоча поклонио три лонгплејке Јардбердса у замену за потпис на албуму „The Psychedelic Sounds Of 13th Floor Elevators“. Мени, као највећем фану Јардбердса са ове стране Дрине, та изјава је много значила. Говорила је о сличности афинитета и свему оном што следи из једне такве чињенице.
Пре неку годину у једној опскурној лондонској продавници плоча један тинејџер је купио први албум Елеваторса. Продавац га је погледао и упитао: „Да ли знаш шта си купио?“ Дрчни клинац је набусито одговорио: „Знам, LP плочу“. „Не, момче, купио си реликвију. То што држиш у руци је религијски артефакт. То је знамење једне вере и једног убеђења“, одговорио је продавац. Клинац је слегао раменима, окренуо се и отишао. Продавац је остао замишљен и забринут.
SEX
Кад смо у Лондону да останемо још мало у том граду. На лондонској адреси 430 Kings Road, Chelsea, почетком седамдесетих година прошлог века, Вивијан Вествуд и Малколм Мекларен су отворили бутик под именом SEX. То место је врло брзо постало састајалиште младе генерације урбаних одметника и отпадника.
Вивијан и Малколм су младу екипу која је „блејала“ у бутику упознавали са ситуационистичким идејама о улози уметности у друштвеним збивањима. Из тих дружења изродио се панк рок. У бутику SEX су основани Sex Pistols.
Марко Пирони, редовни учесник на тим сесијама и каснији басиста у бенду Adam & The Ants, 2003. године направио је компилацију „SEX: Too Fast To Live Too Young To Die“, на којој представио 20 најважнијих песама из џубокса бутика SEX. Та музика је служила као катализатор који је омогућио брзо и лако прихватање радикалних идеја које су заговарали Вивијан и Малколм.
„Мрзео сам стару музику колико и нову, али ове плоче су звучале потпуно различито. Била је то музика одбачених прављена за одбачене“, рекао је Пирони.
Једна од песама која се налази на његовој компилацији значајна је за текст који следи. Ради се о нумери „You’re Gonna Miss Me“. Она се у џубоксу бутика SEX налазила у оригиналној верзији бенда The Spades. Био је то бенд којем се Роки Ериксон придружио пошто је, због дуге косе коју није хтео да скрати, избачен из средње школе. Било је то 1965. године.
Мапа и/или територија
У то време улицама Остина ходао је један несвакидашњи лик. Звао се Томи Хол. Напустио је студије филозофије и психологије на тексашком универзитету. Заносио се идејом да оснује рок бенд који ће му послужити као средство за промоцију његових филозофских и свакаквих других ставова.
Томи Хол је иначе био под великим утицајем америчког филозофа пољског порекла Алфреда Коржибског. Делио је његов став да је људско сазнање ограничено језиком и нервним системом. Хумана индивидуa нема директан однос са светом који је окружује. Остварује га преко представа које стварају језик и нервни систем.
Најлакше је ово објаснити помоћу једног примера који Коржибски наводи. Он је, наиме, изнео став да „мапа није исто што и територија коју представља“. Хтео је да каже да поток представљен на мапи није онај који „румено тече“ на некој територији. На мапи је картографска представа потока. Исто тако је и у свакодневном сазнању. „Поток“ је само реч која репрезентује онај прави који постоји у природи, на одређеној територији изван нас. Поток који видимо није онај који тече. То је самo визуелна сензација коју твори наш нервни систем. Са светом око себе комуницирамо преко посредника које стварају језик и нерви.
Томи Хол је сматрао да може да дође до директне комуникације између човека и спољашње реалности. Да би се то остварило требало би, по њему, конзумирати халуциногене дроге. Дериват лизергичне киселине LSD-25 био је одлично средство за остваривање те врсте комуникације.
Име бендa
Томију Холу, надобудном филозофу и будућем рокеру, допао се глас певача из групе The Spades. Мислио је да дечко има глас и наступ који може да буде веома успешан у ширењу радикалног филозофског учења. С том намером је основао бенд којем је дао име The 13th Floor Elevators.
Поред Рокија и Томија у бенду су били тројица дођоша из Порт Артура – гитариста Стејси Сатерленд, бубњар Џон Ајк Волтон и басиста Бени Турман. У Порт Артуру су заједно свирали у бенду Lingsmen.
The 13th Floor Elevators је било необично име за бенд. Многи су се питали шта то значи. Постоји неколико теорија. Једна каже да је тринаести спрат непостојеће место. У то време, у конзервативном и сујеверном Тексасу, у високим зградама није постојао 13. спрат. После спрата број 12 долазио је четрнаести спрат или спрат 12А. Број 13, као баксузна нумера која доноси несрећу, није употребљаван. Ако се прихвати ово објашњење, онда би име бенда означавало лифт који носи на непостојеће место. То је некако било у складу са Холовим основним науком.
Друга теорија је говорила да се број 13 односи на слово М, које је тринаесто у енглеском алфабету. Слово М је прво у речи „марихуана“. Хол и његова екипа из бенда су били пасионирани конзументи те траве. И ова теорија је у складу са Холовим учењем и значају који је придавао употреби дроге.
Значење речи
Песмом „You’re Gonna Miss Me“ је започела каријера The 13th Floor Elevatorsа. У јануару 1966. године она је била на А страни њиховог првог сингла. У октобру исте године је била на позицији А1 њихове дебитанске LP плоче „The Psychedlic Sounds Of 13th Floor Elevators“.
Рокијев примални крик имплантиран на сам почетак песме, који као да долази из дилувијалног мрака, из времена пре времена, наговестио је основне контуре музике који је Томи Хол намеравао да изводи са својим Елеваторсима. Bona fide гаражни рок, базичан и укорењен, у којем су се славили енергија и аутентичност, био је повезан са халуцинираном реалношћу коју је доносила употреба деривата лизергичне киселине.
Реч „psychedelic“ из назива деби албума Елеваторса била je релативно нова у то време. Ту реч је први употребио британски психијатар Хемфри Осмонд 1956. године. Он је истраживао дејство мескалина и ЛСД-а на људски мозак. Сматрао је да дотадашњи термини за халуцинантна стања које су те материје изазивале нису адекватни.
У једном писму Олдосу Хакслију, кога су такође занимале те ствари, употребио је нову реч. Написао је: „To fathom Hell or angelic / Just take a pinch of psychedelic.“ У слободном преводу то изгледа овако: „Да продреш у пакао или узлетиш анђеоски, узми само мало психоделика“.
Етимолошки гледано, Осмонд је спојио две грчке речи у једну: реч „psyche“, што значи „душа“, или „ум“, и реч „delos“ што значи „откривање“. Тако да би реч „психоделик“ могла да се односи на нешто што има способност да „открије душу или ум“.
Омот
Музика бенда The 13th Floor Elevators је меланж гаражног рока и психоделичног звука. То је аргонаутска авантура, нека врста одисеје, током које се на таласима правоверног гаражног звука плови ка пределима који су из дубине времена стигли у људски мозак и ту се притајили у областима до којих свест не допире.
Кад узмете у руке прву лонгплејку Елеваторса две ствари вам упадну у очи. Прво, омот плоче. То је креација локалног остинског графичког дизајнера Џона Кливленда. Шарени вртлог форме и слова изгледао је као барјак на челу психоделичне армаде.
Кливленд је више био пријатељ бенда него прави дизајнер. Цепао је карте на првом наступу Елеваторса. Дизајнирао је бизнис карту бенда и плакате за свирке. Направио је чувену декорацију са пирамидом и оком на бас бубњу Елеваторса.
Омот за деби албум Елеваторса је пионирски примерак психоделичне уметности. Кливлендов рад на визуелном идентитету бенда The 13th Floor Elevators збио се неколико месеци пре него што су Вес Вилсон и екипа промовисали психоделични дизајн у Сан Франциску.
Постоје експерти који сматрају да је Кливлендов омот за први албум Елеваторса најзначајнији рад те врсте. Са омотима за албуме „Disraeli Gears“ групе Cream, који је дизајнирао Мартин Шарп, и оним за албум „Piper At The Gates Of Dawn“ групе Pink Floyd, који је урадио Вик Синг, чини свето тројство психоделичног дизајна омота грамофонских плоча.
Друга ствар која привлачи пажњу на омоту албума „The Psychedelic Sounds Of...“ је мали филозофски трактат на задњој страни. У њему је Томи Хол изнео своје филозофске ставове. Једном давно сам писао о том Холовом саставу (Ритам, јануар/фебруар 1991. године):
„Аристотел је, како пише на омоту прве плоче састава The 13th Floor Elevators, организовао људско знање вертикално, у одвојене и неповезане категорије – наука, религија, рад итд. Аристотел се бавио идентификацијом објеката, а не односом између њих. Последица овакве концепције спознаје света, на којој почива западна цивилизација, јесте ограничена способност човека да у једном тренутку може да сазна и спозна само једну ситуацију, један догађај. Може ли се људско знање организовати хоризонтално и на тај начин уживати у благодетима спознаје целокупности живота, природе и света?“
Немам шта да додам.
Песме
Једанаест песама које чине деби албум Елеваторса објашњавају поједине аспекте Холовог филозофског учења. Уз наслов сваке песме иде и кратка филозофска експликација њеног садржаја. Ево неких примера.
За песму „Roller Coaster“ пише: „(Песма) описује откривање новог правца и сврхе човековог живота, кретање у том правцу и резултате који из тога произилазе.“
За нумеру „Reverberation (Doubt)“ се каже: „Одјекивање или реверберација је корен сваке неспособности да се човек носи са својом средином. Сумња изазива негативне емоције које се шире попут одјека и ометају сваку конструктивну мисао. Ако човек учи и организује своје знање на прави начин – уз савршено међусобно повезивање (знања) – он нема потребу да осећа сумњу или колебање.“
Песма „Through The Rhythm“: „...показује последице примене старог система и све оно што из њега проистиче. Нови систем представља велики еволутивни корак за човека. Нови човек посматра старог човека онако како је стари човек некада посматрао мајмуна“, док песма „Monkey Island“: „...изражава стање човека који је управо открио да више не припада старом свету...“.
Песме Елеваторса су брзе, месмеричке, трипозоидне. Воде, што би рекао онај уклети рокер из Клуба 27, на другу страну. Звуче као флота васионских бродова на путу ка бескрају и оном што је иза тога. Филозофска инфраструктура имплантирана у њих лако се конзумирала захвaљујући сјајном извођачком умеће бенда.
Роки Ериксон, седамнаестогодишњак са викиншком гривом, певао је са страшћу и енергијом сибирског шамана. Његов глас је трасирао пут ка екстази. Он је певао као да му живот од тога зависи. На сцени је изгледао као протагониста неког Теслиног експеримента. Као да су га окруживале муње и електричне варнице.
„Роки је гласом откидао главе публици“, рекао је Били Гибонс из бенда ZZ Top. Он је као клинац био редован на концертима Елеваторса.
Рокијев глас у комбинацији са хипнотичким звуцима које је Томи Хол производио на амплификованом крчагу (amplified jug) претварали су рок концерт у религијски чин. Публика и извођачи су славили „отцепљење од стварности“ и трипозоидни марш у онострано и заумно.
Тестија у коју је дувао Томи Хол је елемент традиционалне америчке музике. Традиција такозваних „jug“ бендова је дуга. Датира са почетка 20. века. Музичари из тих бендова су користили, поред правих инструмената, и ствари које су се употребљавале у свакодневном животу – даску за прање веша, есцајг и керамички крчаг за воду (сличан нашој тестији), звани џаг (jug).
Томи Хол је амплификовану верзију џага укључио у звук Елеваторса. Вешто дувајући у тај крчаг производио је треперави звук који је прожимао музику бенда и увећавао њен хипнотички потенцијал.
Гитариста Стејси Сатерленд је као „стоички астронаут“ стондирао на сцени. Био је непокретан и одсутан али је његова гитара вијала Рокијев глас и Томијеву тестију по нестварним, лизергичним орбитама.
Ритам тог халуцинираног вртлога одређивала је убитачна ритам секција. Бил Бентли, рок публициста који је организовао два „трибјут“ албума посвећeних Рокију Ериксону и Елеваторсима и који је као тинејџер био редован на њиховим свиркама, рекао је да је бубњар Елеваторса свој посао радио са „агилношћу октопода“ и да је с толиком снагом ударао у бас бубањ да је претила опасност да ће та справа одлетети са сцене право у публику. Басиста који је личио на карипског гусара је повремено прилазио микрофону и испуштао, барабар са Рокијем, прималне крике који су се под утицајем музике и психоделика претварали у степениште за небо.
Сва та чудеса, музичка и психоделична, које су Елеваторси изнели на сцену, творила су „свети звук“ овог бенда, како је ту соничну творевину назвао Пол Драмонд. Он је написао неколико књига о 13th Floor Elevatorsima.
Двосмислености и алузије
Међу песмама које чине деби албум Елеваторса издваја се нумера „Splash 1“. Ради се фолк-рок балади са деликатним психоделичним преливима. Коаутори песме су Роки Ериксон и Клементајн Хол, супруга Томија Хола.
Експликација са омота албума каже да ова песма „описује сусрет са особом која зрачи суштином трагања ('the essence of the quest'). У тренутку сусрета између две такве особе долази до изливања топлине и разумевања, као да су пријатељи целог живота“…
Постоје две приче о настанку песме. Једна каже да је Роки седео и гледео у Клемнтајн. У једном тренутку је узео папир и написао почетна два стиха: „I’v seen your face before / I’ve known you all my life“. Пошто није знао како да настави текст замолио је Клемнтајн да га заврши. Она је то урадила. У једном интервју је рекла да је тексту „додала“ психоделичне конотације. То се нарочито односи на песничку слику неонске светлости која се прелива између двоје људи.
Други кажу да су почетни стихови настали док је Роки био загледан у лице Џенис Џоплин. Познато је да су Роки и Џенис били у пријатељским односима. Рокијев певачки стил је утицао на Џенис. Постајала је идеја да се Џенис придружи Елеваторсима. Уместо тога она је напустила Тексас и отишла у Калифорнију, тачније у Сан Франциско и... остало је легенда.
Нису све песме на албуму „The Psychedelic Sounds Of...“ дело чланова бенда. Три нумере – „You Don’t Know“, „Kingdom Of Heaven“ и „Monkey Island“ – носе потпис Пауела Сент Џона (Powell St. John). Ради се о пиониру психоделичне цивилизације, блиском пријатељу Томија Хола, Џенис Џоплин и Рокија Ериксона из најранијих тексашких дана. Сент Џон је психоделични евангелиста и тврдокорни верник контракултуре. Током свог дугог живота (умро је 2021, имао је 81 годину) практиковао је све могуће алтернативне стилове живљења. Шест његових песама су изводили Елеваторси.
Џенис је такође певала његове нумере („Bye, Bye Baby“), Боз Скегс исто тако („I’ll Forever Sing the Blues“) као и Даг Сем са својим квинтетом („You Don’t Know“).
Пауел Сент Џон је 1967. године основао бенд Mother Earth у којем је певала Трејси Нелсон, најбоља америчка непозната рок певачица. Написао је велики број песма за овај бенд.
Једном приликом, говорећи о својим песмама са првог албума Елеваторса, Пауел Сент Џон је рекао: „Идеја је била да се у речи упакује што је могуће више значења. Игре речима, двосмислености, опскурне референце, бизарне слике... све је било дозвољено. Желео сам да направим стихове које човек мора пажљиво да слуша, и који могу да се тумаче на више различитих начина. Двосмисленост и алузија били су суштина целе игре.“
„Turn on, tune in, drop out“
Музика Елеваторса, „ужасавајућа у својој моћи“ како је рекао Питер Бак из групе REM, представља „страшни плов“ преко мора халуциногених киселина, кроз „пурпурну маглу“, ка непознатим обалама са оне стране разума и свести. Нико се није, у васколикој историји рок музике, са таквом одлучношћу дрзнуо на ту експедицију.
Велику су цену Елеваторси платили за своју дрскост. Донкихотовски јуриш на систем има своју цену. Систем је узвратио. Хапшени су, осуђивани, затварани, прогањани више него иједан бенд у историји рок музике. Смештани су у затворе и луднице.
Роки је 1969. године смештен у специјалну психијатријску установу „Rask“, предвиђену за азилирање душевно оболелих криминалаца. Ту је провео три године. Томи Хол се, заједно са Пaуелом Сент Џоном, изгубио у лагумима контракултралног подземља. Стејсија Сатерленда је убила супруга из пиштоља током неке свађе. Ортакиња Џенис је завршила угушена у сопственом избљувку. И тако даље, и томе слично..
Остала је величанствена музика Елеваторса као сведочанство о покушајима унутрашње револуције („inner revolution“). Она се заснивала на убеђењу да се права револуција одвија у глави појединца променом перцепције, свести и односа према стварности, а не само променом друштвених и политичких институција. Веровало се да ће се са променом свести променити и реалност. Парола Тимотија Лирија „Turn on, tune in, drop out“ била је идеја водиља.
Оно што музику са албума „The Psychedlic Sounds Of 13th Floor Elevators“ чини изузетном и јединственом је чињеница да она и без психоделичног багажа функционише савршено. Глас Рокија Ериксона, који је завијао као трансилванијски вук, ношен треперавим звуцима тестије у коју је дувао Томи Хол и гитарским минијатурама Стејсија Сатерленда, није само отварао врата перцепције. Он је, истовремено, трасирао пут у срце рокенрола. Тако је било некад. Тако је и данас.