Лист „Haaretz" из Тел Авива, заједно са „International Hеrald Tribunom", листом који су у то време заједнички издавала два најважнија америчка дневна листа, „Њујорк тајмс" и „Вашингтон пост", упутио је октобра 2000. дотадашњем председнику СР Југославије Слободану Милошевићу, одмах након његовог силаска с власти, предлог за интервју. Лист је пре тога објавио и разговор с тадашњим председником СРЈ Војиславом Коштуницом као и низом других личности из политичког живота Југославије. 

Предлог питања и тема за разговор достављени су већ раније. Oдговор на захтев за интервју чекао се више месеци, све до краја фебруара 2001. када је интервју коначно прихваћен и договорен за средину марта. За ту прилику дошао сам из Берлина, где сам тада радио на Слободном Универзитету.

Тих дана у пуном јеку био је албанско-македонски сукоб на северу Македоније који је анагажовао и Србију која је на све то мотрила из „копнене зоне безбедности" успостављене према Косову. 

„Отпор" је сакупљао кривичне пријаве против Милошевића. Свако је могао да узме папир и напише своју пријаву против Милошевића. Тог дана објављено је да је прикупљено 10.000 пријава за пет дана. Млађан Динкић је претходног дана саопштио да му је гувернер Централне банке Кипра јавио да је пронађен део Милошевићевог новца на 23 рачуна, па је то била и тема насловних страна новина.

Главна тема били су догађаји поводом Милошевића, након што су САД као услов своје помоћи поставиле Милошевићево хапшење до 31. марта 2001. 

Једини прави претходни блиски контакт с њим имао сам када је његова супруга Мира представљала у Студентском културном центру своју књигу „Ноћ и дан". Када се представљање завршило и када су људи почели да се крећу по сали, одједном сам видео да Милошевић иде сам право ка мени. Решио сам да не пропустим прилику и да га бар нешто питам. Представио сам се и замолио за неко питање. „Може, али ништа службено", одговорио је Милошевић.

„Да ли сте некада размишљали да пишете књиге као ваша супруга?"

„Нееее... Ја то никада не бих радио", одговорио је скоро забезекнуто. 

У среду, 14. марта позван сам у поподневним сатима и речено ми је да будем спреман увече између 7.00 и 7.15. По мене је дошао један старији модел црног мерцедеса којим смо стигли до виле „Мир". Прошли смо контролу, а до „Ловачке куће" која се налази на узвишици изнад виле, у којој је обављен разговор, стигао сам у пратњи обезбеђења.

На вратима ме је сачекао један Милошевићев сарадник. Милошевић је већ био у једној великој соби која су биле две беле, кожне гарнитуре за седење и један велики глобус поред једног од прозора. Обучен је у плаво одело. Поздрављамо се.

„Мислио сам да сте старији човек, а ви сте млад дечко".

Ја кажем да нисам ни тако млад, а он ће: „За мене сте млади. Ја имам кћерку Ваших година."

Ја му говорим о себи, када сам почео да радим, да знам све шта је радио, да сам пратио ЦК, Косово, окупљања председника република уочи распада земље. Каже да му је драго да разговара с неким ко зна за све те догађаје.

„Ваше колеге данас то уопште не памте", каже он.

Хвата се за цигаре и све време их узима из кутије једног од његових сарадника присутног током разговора. Рекло би се да је страстан пушач, али да му не дају да пуши. Узима поклон, размотава и захваљује на оловци, а цвеће за Миру остаје на столу. Пре званичног интервјуа разговарали смо о различитим темама. Тај неформални разговор није био део интервјуа, али сам га забележио одмах по повратку кући.

Рекао сам му да сам ја тај који је забележио песму о њему као новом Титу:

Сад се народ у Србији пита,
Ко ће нама да замени Тита.
Сад се знаде ко је нови Тито,
Слободан је име поносито.

То су певали учесници једног митинга у Војводини, а када је то објављено, Милошевић је оптужен за „титоистичке амбиције" и био вишекратно нападан на седницама партијских форума, све уз цитирање ове песме.

„Никада ми ни на памет није пало да будем нови Тито! Чак ни онда када су неки почели да од Пожаревца праве нови Кумровец", прокоментарисао је.

Даље смо наставили да причамо о његовој отуђености у партијској номенклатури у којој се нашао. Он са одушевљењем прича како је радио у комисији која је била задужена да сачини реформу економског система Југославије, такозваној „Крајгеровој комисији", како је названа по њеном шефу, некадашњем председнику Председништва Југославије, Словенцу Сергеју Крајгеру, где је био заједно са својим великим пријатељем, економистом Зораном Пјанићем, и како је „сам разбијао оне маторце".

„У Крајгерову комисију ушли смо Зоран Пјанић и ја у име Србије. Мене је предложио мој пријатељ Иван Стамболић. Ти маторци су од свега правили читав церемонијал. Сећам се да смо ишли једном на Брионе, да нешто наводно усагласимо. Иду сви - секретарице, кувари, шофери, а испостави се да само Крајгер треба да пише или да конципира реферат. Мени је за то био довољан сто у кухињи. Припремим белешке, кажем јасно то што хоћу да кажем и све је у реду. Нису могли очима да ме виде у Комисији. Зоран Пјанић ме је подржавао. Приђе ми једном Тихомир Влашкалић (некадашњи дугогодишњи председник ЦК СК Србије) и каже ми: 'Немаш ти појма о привредном систему'. А ја ћутим. Баш ме брига шта Влашкалић мисли о томе."

Питам га да ли је сам писао своје говоре, пошто се свуда говорило како то ради његова супруга?

„Апсолутно сам! Све сам их написао за кухињским столом."

У време када је постао председник ЦК СК Србије, додаје, републике нису имале неку велику власт: „Ништа није могло да се уради, а да се не питају чилагери горе. Једном ме је један новинар питао шта је мислим о мојој одговорности за распад Југославије. Ја му одговорим: 'Да сам ја био председник Југославије, она се не би ни распала'. Они су били толико против мене, да нису некада хтели да узму телефонску линију да би разговарали са мном."

На моју опаску да је 1992. изашао на ТВ и позвао Србе у рат, као што је то Туђман урадио у Хрватској, можда би и направио „Велику Србију" јер је имао огроман утицај на народ, одговорио је да никада није мислио о Великој Србији, већ „прво о очувању Југославије, а затим о решењу које ће омогућити и Србима да одлучују о својој судбини, онолико колико и други народи Југославије, а на крају о заштити саме Србије и СР Југославије", те да је онима који су тврдили да је Дубровник „српски град" рекао да нема ништа од тога: „То припада историји књижевности, а не историји. Дубровник је хрватски град".

У своје заслуге је убрајао и успостављање дипломатских односа са Израелом. Не без поноса каже да је он био први који је тражио да се успоставе дипломатски односи са Израелом и да је скупштина Србије донела резолуцију о томе, али да то савезне власти нису желеле да прихвате и подрже. „Читав авион привредника из Југославије је отишао у делегацији коју је водио Душко Михајловић. Ту је био и мој син Марко, тада још клинац."

А затим сам га питао о америчком изасланику Ричарду Холбруку, који је био човек специјално „дизајниран" за преговоре с Милошевићем; понекад се чинило да су они у много чему компатибилан двојац који управља тадашњом кризом.

Холбрук Вас оптужује за погибију америчке делегације у којој су били Боб Фрејжер у пратњи Џозефа Крузела и Нелсона Друа?

За њихову смрт одговоран је Холбрук. Ја сам им говорио да иду другим путем, преко Републике Српске, али Холбрук је то одбио јер је рекао да неће да га Младићева војска контролише и зауставља. Ја му кажем да му гарантујем да га неће заустављати, позовем Младића који пошаље писану гаранцију, али он опет неће. Рекао сам му да то није "road" него камењар, али он није хтео да слуша. Ја сам га још завитлавао. Кажем му да Французи гину ко пилићи на том путу, да се преврћу сваког дана, али он је пошто-пото хтео на ту страну. Послао их је у смрт. Роберт Фрејжер је био најспособнији од њих. Његова супруга и деца долазили су овде и били су с нама у Карађорђеву.

Ко је највећи преварант од људи из света с којима сте се сретали?

Холбрук! Ми разговарамо по целу ноћ, а онда он дође ујутро са сасвим супротним стварима од оних о којима смо се договорили. Питам га: "Шта је то сада", а он ће "instructions". И тако стално, "instructions, instructions...". Па, добро, питам га: "Докле instructions"? Ја преговарам овде са овлашћењима, а ти ми стално вичеш "instructions, instructions"! Доведи неког ко има овлашћења! Ја сам му рекао да он нема муда да донесе никакву кључну одлуку, да преломи.

Па ко је онда заслужан за Дејтон, ако није Холбрук?

За Дејтон је најзаслужнији државни секретар Ворен Кристофер. Ја сам то једном рекао у једној изјави поводом годишњице Дејтона. Нисам имао никаквог разлога да нешто подилазим Кристоферу који је стар човек и који је одлазио са функције. То ми Холбрук никада није заборавио. Када смо се договарали око Верификационе мисије, рекао ми је "No requests more, no request." А после смо видели шта се догодило.

Да ли је био Холбрук арогантан?

Он није био арогантан. Веома је вредан и велики радник, али је био опседнут спектаклом. Само мисли о томе шта ће медији да кажу. Али, Република Српска је његова заслуга. Он је био тај који је код Американаца прогурао идеју да прихвате Републику Српску. Американци нису нипошто хтели ни да чују за то име.

Какви су били саговорници из региона?

Туђман је држао своју реч. Изетбеговић је увек користио Американце као изговор за своје одбијање. Када смо били код Јељцина, ја сам Туђмана завитлавао. Кажем му да њему кроз ноге пролазе гранате, пошто је тада било наводно гранатирање Банских дворова. Он је то подносио.

Како је онда изгледало то јутро, када је коначно преломљен споразум у Дејтону? 

Целу ноћ смо чекали шта ће Алија да уради. Почео је и да пада снег када сам ујутру 21. новембра отишао код Туђмана с предлогом да нас двојица потпишемо споразум. Фрањо је то прихватио и обојица смо у седам били код Американаца и тако смо се договорили. Туђман је одржао своју реч. Моја коначна понуда била је да прихватим арбитражу за Брчко одложену на годину дана и да то понудим Кристоферу. Кристофер и Холбрук су проследили Изетбеговићу Туђманову и моју понуду. После премишљања, Изетбеговић је то прихватио.

Зашто нисте били више у медијима?

Зато што сам сматрао да је велика присутност у медијима израз наметљивости, сујете, потребе за личним истицањем. Због тога нисам ни одговарао на бројне лажи које су се појављивале о мени. Мада, моја породица мисли да сам у томе погрешио и да је требало да реагујем на сваку такву изговорену или написану лаж.

Шта се догодило у Рачку који је постао повод за бомбардовање?

Нисам ни знао шта се догодило. Само су ми јавили да је наша полиција имала окршај с терористима, а ја сам био са Миром у Пожаревцу јер ми се снаја порађала. То су и ови наши полицајци погрешили јер су после окршаја оставили да то стоји тако, а ови су онда ноћу њих преобукли и припремили све за Вокеров долазак.

Шта очекујте од Хага?

То је велика глупост. То и они сада виде.

После разговора, Милошевић ме прати до врата „Ловачке куће", где се поздрављамо још једном. Ја сам већ изашао, прешао петнаестак метара, а када сам се осврнуо уназад, Милошевић је још стајао на вратима. Онда сам се вратио и питао га да ли могу да га сликам на вратима. Он пристаје. Поново сам кренуо и махнуо сам му руком, а он је климнуо главом. Следећи пут Милошевића сам видео кроз стакло суднице на његовом првом појављивању у Хашком трибуналу.

А што се тиче оцене Милошевићевог деловања, сетио сам се митинга подршке Милошевићу одржаног 1989. на Жабљаку. Било је много света и неколико гуслара, али приметио сам да ни један гуслар не пева о Милошевићу, иако је митинг организован за његову подршку. Пришао сам једном гуслару и питао га, зашто не гуде о Милошевићу?

„Младићу, на гусле стиже само оно што историја провјери. Њега историја још није провјерила."

Недавно сам питао једног гуслара да ли има песама о Милошевићу?

„Има, али мало", одговорио ми је. То значи, гусле још увек чекају да га „историја провјери".

После ауторизације, интервју који сам радио са Слободаном Милошевићем објављен је у израелском „Haaretzu", одакле ће га преузети и „Њујорк тајмс". Испоставило се да ће то бити последњи интервју који је Милошевић дао. После свега неколико дана, 1. априла, Слободан Милошевић је ухапшен, а 28. јуна испоручен Хашком трибуналу, где ће преминути пет година касније, 11. марта 2006.

Интервју који смо водили 14. марта 2001, објављен је у „Haarеtzu" под насловом „I was dictator". 

Зато што сам био диктатор

„Угрожен је територијални интегритет Југославије. У експанзији су албански сепаратизам и тероризам, јер су се, после октобарских догађаја, снажно и брзо пренели и на подручје ван Косова. Аспирације албанских сепаратиста и терориста се шире са територије Косова на друга подручја јужне Србије и у овим околностима где им се омогућава да купују време, ја не знам, заиста, где им је крај. Бојим се да ће и други сепаратисти добити своје терористичко лице и захтевати нарочито аутономни статус за вишенационална подручја Србије или чак и за отцепљење тих подручја од Србије. Црна Гора се може одвојити од Србије, јер се на томе ради и ван Југославије и у Југославији, али, бојим се да ће Црна Гора бити суочена и са унутрашњим сепаратистичким тензијама и захтевима за прекрајањем њеног територијалног простора", истакао је Слободан Милошевић у одговору на питање нашег сарадника о карактеристикама данашњег политичког тренутка у Југославији.

„Што се економских и социјалних прилика тиче", наставио је Милошевић, „оне су лоше, јер стандард нагло и много пада. Мислим да је то неоправдано, јер је економска ситуација и у условима санкција била много боља, а сада, имајући у виду да су коначно скинуте све санкције и успостављене све везе са 'светом', то поготово не би смело да се догађа. У предизборној кампањи представници садашње власти обећавали су благостање: ако и кад они дођу на власт скинуће се сва ембарга и почеће брзи, готово фантастични, опоравак друштва. И ето, они су дошли на власт, скинута су сва ембарга. А од опоравка брзог, поготово фантастичног, ни после пола године, нема ништа. Напротив. И неће га бити ускоро или га неће бити уопште, ако се власт не буде бавила економским и осталим пословима битним за живот грађана, него се искључиво буде бавила хајком на представнике претходне власти, политичке неистомишљенике и левичаре. Не раде многа предузећа, чак и она која су од виталног значаја за живот заједнице. Припремају се за јефтину продају страним купцима или за једноставно поклањање странцима. Што се политичких прилика тиче, мислим да земљи прети опасност од успостављања једнопартијског система, јер су све партије које нису владајућа партија, изложене медијском линчу, отимању материјалних добара којима легално располажу, а њиховим истакнутим представницима даноноћно се прети хапшењем. У току су монтирани политички процеси и најављује се читава серија нових. То уводи друштво у атмосферу страха, људи почињу да се плаше за своје животе, за своју имовину и за свој посао. Средства информисања су искључиво у рукама власти, потпуно су униформна и у њима нема простора ни за једно мишљење које је другачије од официјелног, владајућег. Од обећане демократије, наравно, нема ништа. Али, све је у знаку насиља, пада стандарда, политичког једноумља и територијалне нестабилности."

Да ли себе сматрате политичаром, државником или револуционаром? Вашу прву фазу борбе за промене у југословенском друштву назвали сте „антибирократском револуцијом"?

Увек сам за себе сматрао да сам обичан човек, кога су историјске околности у једном тренутку његовог живота довеле у ситуацију да сав свој живот посвети народу коме је све било угрожено.

Да ли сте, почињући своју политичку каријеру као водећи човек Србије имали и неки политички план према којем сте водили своју политику или сте своју политику прилагођавали онако како су се и околности мењале? Једном сте замерили својим политичким противницима да их „нигде није било када је било неизвесно како ће се окончати борба за целовитост Србије". Да ли то указује да је било тренутака у политичкој борби, када ни сами нисте знах какав ће њихов исход бити?

Када сам 1989. године изабран за председника Србије, још је постојала СФРЈ. Имао сам тада 47 година, а пре тога највећи део свога радног живота провео сам у привреди и банкарству и сматрао сам да своја знања и искуства могу да искористим у конципирању и реализовању економског развоја Србије на савремен и успешан начин.

Није заслуга ни моја, ни Србије, па ни Југославије у крајњој линији, што је у бурним догађајима који су задесили Источну Европу 1989. и 1990. године у свим земљама тог региона дошло до драматичних политичких тензија, сукоба и промена које су у други план ставиле и економску и социјалну и образовну и културну димензију њиховог живота, живот ових земаља свеле на страначке сукобе и борбе, а у вишенационалним државама на етничке, националне и верске нетрпељивости, због којих су се неке од тих вишенационалних земаља распале, а неке наставиле да живе у непрекидним и тешким тензијама између већинског становништва и мањина.

Заслуга за тај трауматични живот свих ових земаља највећим делом припада креаторима светског поретка који је предвиђао да се ове земље колонизују. Али, наравно, не треба ни ове земље амнестирати од сваке одговорности за судбину која их је снашла. Било је, ипак, доста начина да се супротставе економској и социјалној деградацији, а нарочито политичким, националним, верским и етничким сукобима који су разграђивали њихово биће.

У тим околностима, на самом почетку деведесетих година, ја сам био принуђен да у борби за очување Југославије, а касније у подршци интересима српског народа ван Србије и, најзад, у напорима да се сачува независност саме Србије и треће, тек успостављене Југославије, да браним највеће вредности - домовину, народ, слободу, независност, национално достојанство. А истовремено смо успешно држали паралелни фронт борбе за економски опстанак у условима ратова, санкција и великог броја избеглица, готово читаву деценију. Наша економска политика у тим условима донела је резултате којима се ни једна земља у окружењу (а ни једна није имала ни ратове ни санкције) не може похвалити.

Моји, како ви кажете, политички противници или већина њих, никада нису учествовали у напорима власти на чијем челу сам био да се сачува интегритет Србије. И, онда, када су код мене долазили да о томе разговарамо и да се евентуално договоримо око заједничког иступања, нису се придржавали договора и најчешће су ме после два-три дана оптуживали јавно за потезе за које су ми у четири ока давали подршку.

Какав је Ваш однос према Израела и према ставу Израела према Југославији?

Ми смо увек имали позитиван однос према потребама израелског народа да живи у миру и да буде слободан. Али, морам да кажем, да нам, нажалост, сличном добром вољом од стране Израела није узвраћено када је српском народу било тешко, када је био изложен свим врстама притисака - од медијских и економских до оружаних. Било је, додуше, и оних који су дигли глас против албанског сепаратизма и тероризма. Премијер Шарон на пример. Али, то су били ретки изузеци.

Неки Србију и њен положај воле да пореде са положајем Израела, Косово са Јерусалимом, муслиманско окружење Србије са палестинским и арапским окружењем Израела. То је рекао и садашњи председник Коштуница. Сматрате ли да су та поређења основана или су она резултат извесних пропагандних намера да би се положај Србије боље схватио у свету?

Највећа сличност је у томе што је и над Србима као и над Јеврејима извршен геноцид. Само су сада гасне коморе и пећи за спаљивање, замениле усавршеније, прикривеније и дуготрајније форме уништавања једног храброг народа и његове државе. Медијска сатанизација, економске санкције, блокаде, бомбардовање. Срби су једини народ који је бомбардован у Европи од Другог светског рата. Најпре у Републици Српској, а онда у Југославији. 22.000 тона бомби сручено је на Југославију '99. - готово све на цивилне циљеве. Њихове удворице данас, у Југославији, према политичким неистомишљеницима, а пре свега левичарима, врше такво безакоње, насиље и дискриминацију која се само може упоредити са дискриминацијом над Јеврејима у нацистичкој Немачкој.

Како сте реаговали када је претходна влада Израела одбила да одобри улазак на миленијумску прославу у Јерусалиму премијеру Булатовићу и другим југославенским званичницима, а прихватила да то буде Зоран Ђинђић?

Дискриминација наше званичне делегације за миленијумску прославу у Јерусалиму била је само кап воде у мору неправде, једног вишегодишњег линча читавог народа, коме су се придружили и у коме су учествовали, без размишљања, сви који су желели да се понизно додворе Клинтоновој администрацији. Нисмо уопште реаговали. То је за нас било уобичајено понашање. Јеврејима би то осећање морало бити прилично препознатљиво.

Да ли сте бих свесни политичких ризика којима се излажете?

Разумљиво, тамо где је одговорност највећа, највећи је и ризик. А на челу земље и народа који су изложени врло организованим међународним притисцима, који су предмет пажње готово целог света, тај ризик је највећи.

Рачунао сам са тим ризиком. Његовим последицама сам изложен од првог дана, такорећи већ од 1990. године. Али сам рачунао и са истином и правдом. Веровао сам у њих. Зато се нисам бранио од клевета којима сам био изложен. Можда је то грешка. Моја породица, на пример, сматра да је грешка, да није требало да пређем ни преко једне клевете.

Да ли су избори 24. септембра били један од ризика? Има ваших сарадника који верују да сте погрешно саветовани да распишете превремене председничке изборе када то нисте морали да учините?

Рекао бих да ти који сада кажу да ме је неко погрешно саветовао да расписујем изборе за председника годину дана раније, да су баш они или део њих били ти који су заступали такав предлог.

Да ли сте знали да ће Вас, после слике која је у светским медијима створена о Вама, после непристајања на услове НАТО-а, оптужити Хашки трибунал?

Рачунао сам на све опасности које са собом доноси одлука да Србија и Југославија не прихвате услове НАТО пакта. Оптужница Хашког трибунала је само једна од тих опасности за мој живот и живот моје породице.

Да ли Вас оптужница Хашког трибунала и америчка уцена на пет милиона долара плаше и какав Ви однос имате према свему томе?

Свако ко се нађе на челу војске која се брани од спољног непријатеља мора да рачуна са одмаздом непријатеља, ако се у међувремену не склопи мир и непријатељ и даље има непријатељске намере. Његове непријатељске намере према „ратном противнику" храни ситуацију у којој „ратни противник" више није врховни командант. Онда се обрачун са бившим врховним командантом сматра лакшим, нарочито зато што се нађе савезник у његовим политичким противницима у земљи, а могуће и међу дојучерашњим сарадницима у одбрани земље.

Што се уцене тиче, о њој мислим, надам се, исто што и Ви, исто што и сви нормални људи на свету. Уцена је један од најнеморалнијих облика индивидуалног и колективног понашања. Једна од оправдано најомраженијих речи у људском говору је уцена.

Напад НАТО-а на Југославију оценили сте као корак нових светских господара према већем, много крупнијем циљу. Претпостављам да је у питању Русија. Да ли су онда последњих десетак година на Балкану и Југославији истог карактера који је имао и 27. март 1941. само што је прошли пут тај отпор трајао три недеље, а овај пут десет година?

По свему изгледа да је тако.

Каква је била улога великих сила на Балкану у последњих десет година? 

Велике силе су имале заједнички интерес да дестабилизују Балкан, да би га економски користиле и политички контролисале. У том погледу је нелогично што су се у тој причи заједно нашле све велике западне земље. Дестабилизација Балкана је и дестабилизација Европе. То могу да немају у виду неки политичари у САД, али то не могу да немају у виду у Европи.

Претходна Југославија је имала веома блиске односе с НАТО-ом. Као начелник југословенског Генералштаба, Коча Поповић је 1951. чак обећао Ајзенхауеру да ће се југословенска војска, иако је комунистичка, борити раме уз раме са „западном", „капиталистичком" војском, против Совјетског Савеза. Како из те перспективе гледате на напад НАТО-а на Југославију и уопште улогу НАТО-а у југословенској кризи?

Укидањем Варшавског војног савеза, НАТО, који је до тада био његов антипод, остао је сам. Његова моћ је постала неограничена, светска равнотежа потпуно укинута. Можда су зато земље чланице НАТО пакта требало да своју заједничку политику нађу у политичкој платформи сарадње са свима, у помоћи неразвијеним и малим земљама и народима. НАТО, када је остао сам и постао моћан, имао је шансе да укине све ратове на свету.

Зашто сте прихватили споразум Черномирдин-Ахтисари, којим је окончано НАТО бомбардовање Југославије?

Зато што је споразум доносио такве услове прекида рата који су садржали гаранције УН у погледу суверенитета и територијалног интегритета Југославије и предвиђао да на Косово, у ограниченом временском периоду, стигну представници УН да обезбеде мир и сигурност за све грађане, да УН помогну да се дође до политичког решења у интересу свих који живе на Косову и Метохији.

И зато што ми је Черномирдин, у име Русије и у име председника Јељцина, пред целом својом делегацијом и пред руским генералима, пред нашим генералима и пред целом нашом делегацијом - гарантовао да Русија неће прихватити и да ће ставити вето на сваки покушај увођења главе VII Повеље УН.

Какво је значење имало обећање руског посредника Виктора Черномирдма да се неће помињати глава VII Повеље УН и како се десило да је Русија пристала на оно што је одбацивала?

Пре свега, то није било обећање, већ чврста гаранција дата у име руске државе и руског председника Јељцина.

А значење те гаранције је било велико. Огромно. Глава VII даје могућност примене силе без сагласности државе чланице. Без тога не би било геноцида над Србима на Косову након престанка рата.

Да ли је Косово по Вашем мишљењу, заштићено или изгубљено за Србију?

Косово је Србија. Било и биће. Али Косово је у овом тренутку - узурпацијом улоге УН од стране НАТО-а - под окупацијом. Оног тренутка када се та страна окупација на било који начин оконча, сан албанских терориста биће окончан. Косово може бити изгубљено само ако се води политика која игнорише националне интересе и затварају очи пред албанским сепаратизмом и тероризмом. А заштићено је ако се води супротна политика. Она коју ја представљам.

По многим особинама које имате рекло би се да сте Ви човек „америчког стила". Ипак, између Вас и америчке администрације постојао је такав сукоб да је он готово необјашњив. Ви говорите енглески, о Вама чак ни Ричард Холбрук у својој књизи  нема ни једне негативне речи, многи Ваши противници и дипломате које су са Вама разговарале, а које сам касније интервјуисао, имају најлепше речи за Вас. Откуда онда такав политички анимозитет? Ви сте у једном тренутку рекли да Вас је Запад користио док му је био у интересу стабилан Балкан, а одбацио када се одлучио за нестабилан регион. Да ли сте предвиђали да бисте могли да будете одбачени?

Да будем искрен, и ја сам се питао откуд такви анимозитети. Али одговор није компликован - то није била америчка политика. То је била лична политика врха бивше администрације. Ја се искрено надам да ће нова америчка администрација у свом интересу и у америчком националном интересу имати жељу да дође до стварне истине о мотивима блискости њених претходника са албанском наркомафијом, трговцима белим робљем, убицама и терористима.

Америчка јавност би требало да посебно буде огорчена што је у вези са Србијом и српским народом обманута, преварена гомилама лажи, досад највећом злоупотребом медија која је у свету забележена. Иначе, ја сам одлично сурађивао са Американцима. Као банкар, дуги низ година имао сам са њима многобројне и успешне контакте. На почетку кризе у Источној Европи и Југославији, такође сам скоро у свим сусретима са представницима америчке администрације имао добре и срдачне контакте. Па и касније, нарочито у време Дејтонских преговора. Чак и после њих. Ја разумем амерички начин мишљења и реаговања, а моји саговорници, скоро сви са америчке стране, у личним дугогодишњим контактима са мном веома су уважавали моје аргументе, моја образложења и моје држање.

Што се другог дела питања тиче, нисте добро прочитали тај интервју из „La Stampe" који сам недавно дао. Нисам рекао да ме је Запад користио, рекао сам да смо Запад и ја имали добру сарадњу док је Западу одговарао мир на Балкану, а када је тај концепт Запада промењен, ја, који сам остао при концепту мира и стабилности на Балкану, аутоматски сам проглашен за противника Запада.

У чему је, по Вашем мишљењу, објашњење да је у протеклих десет година Ваше име, као председника једне релативно мале државе, у светским медијима било поменуто више пута него име председника Америке, Русије и Кине заједно?

Не би било умесно да на то питање одговарам. Неко други, ако се одважи сада. Касније, за тај одговор неће бити потребна нека нарочита одважност.

Да ли сте Ви антиамериканац?

Нисам.

Како гледате на одлазак администрације САД с којом сте били у сталној конфронтацији и шта може да донесе избор Џорџа Буша за председника САД?

Надам се да ће нова администрација и сам нови председник САД водити политику мира, добре воље и подршке малим и неразвијеним народима на свим континентима. Надам се да у политичким неистомишљеницима неће гледати непријатеље. Да ће се поставити супериорно у односу на тај инфериорни став претходника. Различита мишљења у свим областима, од економије до културе, нису разлог за сукобе, већ за разговор, чак и за сарадњу.

Разлике у схватањима помажу развоју, а униформно мишљење угрожава развој или га доводи у питање.

У току агресије НАТО-а на Југославију дали сте интервју тексашкој телевизији. Директор једне америчке компаније пренео ми је мишљење више конгресмена и америчких сенатора да је Ваш наступ био веома снажан и убедљив. На почетку Ваше политичке каријере Ваш наступ у медијима учинио Вас је супериорнијим над Вашим политичким противницима. Зашто сте касније избегавали медије?

Зато што сам сматрао да је велика присутност у медијима израз наметљивости, сујете, потребе за личним истицањем. Ја као човек спадам у скромне људе. Та моја лична особина није могла да не дође до изражаја и у државним и јавним пословима које сам обављао.

Зашто сте препустили свој положај након догађаја 5. октобра? Ваши противници, на пример Ђинђић и Коштуница, данас говоре како су очекивали да ће бити ухапшени због паљења Скупштине и телевизије. Они кажу да због тога нису ни спавали целу ноћ између 5. и 6. октобра. Да ли сте Ви спавали и зашто нисте наредили да се ухапсе?

Нисам их ухапсио зато што сам диктатор.

Да ли сте тек када Вам је Коштуница рекао да је Службени лист објавио да је он победник на изборима, рекли: „У реду, ако је то објавио Службени лист, онда ћу и ја то да прихватим." Да ли сте ту одлуку донели баш тада или Вам је можда било већ свега доста?

Рекао сам тако и да тако кажем одлучио сам у тренутку кад је Војислав Коштуница са том поруком дошао.

Како сте доживели то што су Вас, тек што је постало јасно да више нисте председник СРЈ, напустили неки људи који су Вам бих близу, а неке сте можда сматрали чак и пријатељима, а који, мање-више своје положаје дугују Вама?

Доживео сам то као сазнање да сам време проведено са њима као са сарадницима и пријатељима провео са користољупцима, улизицама и кукавицама.

Када погледате своју политику уназад, можете ли рећи где сте успели, а где нисте?

Успео сам у одлуци и напорима да се посветим интересима свога народа и свих грађана Републике Србије. Нисам успео да у свом раду разликујем саветнике, сараднике и пријатеље од каријериста и профитера. Али, нисам ваљда први председник коме се то десило. Моја је грешка што сам занемарио претходна искуства. Вероватно сам сматрао да су из тих претходних искустава поуку извукли други и због тога сам био склон заблуди да се искреност, помоћ и добра воља враћају на исти начин.

Ових дана у Београду се скупљају новинари из целог света, очекујући Ваше привођење и хапшење. Како Ви доживљавате те притиске? Једном сте у интервјуу рекли да Вам је „савест мирна" у погледу најављених суђења.

Што се тиче скупљања новинара из целог света да гледају „привођење и хапшење" било чије, гледам на то као остатке гладијаторских потреба, тако дуго задовољаваних у Европи. Притиске доживљавам као што их доживљава сваки човек који је изложен притисцима - односно коме се прети насиљем.

А што се мирне савести тиче, на мирну савест се ипак позива неко ко сноси одговорност у негативном смислу, за неке одлуке, догађаје, потезе, понашања. Налазећи се на челу Србије, а затим и Југославије, ја мислим да сам учинио све да одбраним свој народ и да нисам повукао ниједан потез на штету интереса земље, народа и грађана. Напротив. У историјским околностима које су снашле овај део света и посебно геноцида над Србима, мислим да сам поступао најбоље што се могло, а сигурно најбоље што сам ја могао.

Ја сам у садашњости имао велику подршку од народа и јавности. Имао сам и много критичара и противника. Али, у будућности, у историји, сигурно ћу имати мање противника а, можда, и мање критичара. Уосталом, видеће се.

Како гледате на привођења и хапшења ранијих високих руководилаца државних служби и институција и довођење у везу Вас са догађајем на Ибарској магистрали и смрћу Славка Ћурувије?

Хапшења која помињете доживљавам као монтирање политичких процеса у којима треба да буду одговорни, односно проглашени кривим, родољуби који су земљу бранили.

Бернар Кушнер, који је донедавно био шеф цивилне управе на Косову, пре неколико година организовао је кампању у којој је лепио плакате с Вашим ликом и физиономијом Хитлера, алудирајући да сте у истој мери одговорни за ратне злочине и геноцид. Како гледате на те оптужбе, посебно на конкретне оптужбе Трибунала за село Рачак, али и на ту кампању, као и употребу медија у Вашем случају и случају Југославије?

Употреба медија у случају Југославије је управо део тих усавршенијих, прикривенијих и дуготрајнијих форми уништавања српског народа. Медији су у рату против Југославије били први борбени ешалон чији је задатак био да анестезира светско јавно мњење. Да га обмане и оправда злочине почињене ратом и блокадом. У те форме спада и Хашки трибунал који треба да фингира постојање некаквог права и правде. Та жалосна политичка наказа нема, међутим, никакве везе ни са правом нити са правдом. Као што им је трибунал лажни - тако су им и оптужбе лажне. Они то добро знају.

Наиме, пре него што су те оптужбе изрекли, саопштили су јавно како располажу сателитским снимцима масовних гробница на Косову. То сте, уосталом, сви видели на њиховим глобалним ТВ станицама итд. Можда сте и ви то објавили. Пре ће бити да сте објавили него да нисте. Сад их ни ви, ни било ко други не питате - где су те гробнице? Како нису успели да пронађу те гробнице после 22 месеца њиховог боравка на Косову. Поготово кад су наводно имали чак и сателитске снимке. Зар треба очигледнији доказ да лажу. Рекао сам више пута Американцима да они под Клинтоном више нису демократска земља, зато што ни демократске институције ни демократски и слободарски дух народа не вреде ништа ако администрација лаже, ако систематски, том свом народу, продаје лажи уместо истине. Клинтонова администрација је Американцима укинула демократију. Они су преварени и манипулисани. Демократије нема без истине.

Лаж је била и њихова верзија догађаја у селу Рачак. А истина је да се том приликом јединица полиције сукобила са терористичком групом. Ви, новинари, треба да се суочите са истином. Ви треба да формирате слику о догађајима на основу истине, а не на основу било чијих интереса.

Каква су Ваша предвиђања у погледу политичке будућности Србије и Југославије?

Оптимистичка, ако се политика у Србији и Југославији буде водила у интересу независности земље, њеног територијалног интегритета и државног суверенитета. На искуствима и сазнањима савремене економије, уз уважавање националне прошлости и на познавању и примени свих научних, технолошких и културних достигнућа у савременом свету и развијању осећања припадности светској заједници, на принципима равноправности и заједничких интереса.

Песимистичка, ако се буде водила супротна политика.

Надам се да је кратко, а и јасно.