Велика ледена завеса: Арктик као арена сукоба геополитичких интереса štampaj

Када се прошле недеље окончало заседање Арктичког савета у Рејкјавику, оно није било занимљиво само по томе што су амерички државни секретар Блинкен и руски министар спољних послова Лавров утаначили сусрет Бајдена и Путина за следећи месец у Женеви, него и по томе што је указало на још једно питање америчко-руских геополитичких спорења - Арктик. Арктик је дошао у центар глобалне пажње и прошлог месеца, када се огромни брод „Евер Гивен" заглавио у Суецком каналу, што је послужило и да почну да се разматрају други могући пловни правци па се арктички Северни морски пут појавио на челу потенцијалних алтернатива.

Управљање Арктиком

Арктички савет је тело које чини осам арктичких земаља и шест организација арктичких староседелаца, коме је традиционално било поверено „управљање" Арктиком. Арктички савет је створен 1996. године на иницијативу Финске, која је као свој главни циљ у почетку видела очување јединствене природе северне поларне зоне.

Језгро Арктичког савета су његове сталне чланице - Г8 арктичких земаља: Канада, Данска, Финска, Исланд, Норвешка, Шведска, Русија и Сједињене Америчке Државе. Шест организација које представљају аутохтоне народе Арктика такође имају статус сталних чланова у савету. То су Међународна асоцијација Алеута, Арктички савет Атхабаскан, Међународни савет Гвицчин, Инуитски циркумполарни савет, Удружење аутохтоних мањина севера, Сибира и Далеког истока Руске Федерације и Самијски савет.

Статус посматрача у Арктичком савету могу да добију и неарктичке државе, као и међувладине, међупарламентарне, глобалне, регионалне и невладине организације, које са становишта Савета могу допринети његовом раду.

Арктички ресурси

Зашто је Арктик тако занимљив са својим суровим и наизглед неприкладним климатским условима за људски живот? Стручњаци тврде да ће у блиској будућности поља у региону постати главни мотори раста, на пример, у нафтној и гасној индустрији.

Под дебелим арктичким ледом скривено је 90 милијарди барела нафте (13 одсто неоткривених светских резерви), 48,3 трилиона кубних метара природног гаса (30 одсто) и 44 милијарде барела гасног кондензата што је 20 одсто светских резерви. Зато Русија, САД, Канада, Данска и Норвешка покушавају да обезбеде своју јурисдикцију над северним пределима. Русија сада 80 одсто гаса користи са Арктика и 20 одсто нафте.

Драматично опадање површине под ледом отворило је и нове могућности за отварање транспортне руте из Азије до Европе. За то Русија, САД, Кина и Јапан показују највише амбиција на северној леденој страни земљине кугле.

Због свега тога, Арктик је постао арена за геополитички сукоб интереса. За Русију је ово стратешки важан регион, потенцијална локомотива њене економије.

„Овај регион је традиционално био и остао у сфери наших посебних интереса", рекао је руски председник Путин током састанка руског Савета безбедности о арктичком региону још 2014. године. „Овде су концентрисани практично сви аспекти националне безбедности: војно-политички, економски, технолошки, еколошки и ресурсни."

Руски државни програм за развој Арктика је пројектован до 2025. године. Министарство за развој Далеког истока и Арктика однедавно је задужено за послове у овом региону, док је Министарство природних ресурса развило свеобухватан план за развој минералних, сировинских и логистичких потенцијала Арктика, укључујући и извођење 118 пројеката.

Пут преко Северног леденог океана дуго је био неприступачан, окован вишегодишњим ледом који се не топи ни лети, а којим могу да плове само руски ледоломци. Данас је он главна арктичка морска артерија Русије. Северни морски пут почиње од Баренцовог мора и пролази преко Каског, Лаптевског, Истичносибирског и Чукотског мора. Бродови овом рутом превозе опрему, гориво, храну, дрва, угаљ, грађевински материјал.

Други разлог за јачање руског присуства на Арктику је заштита граница. Према плану Савета безбедности Руске Федерације, на Арктику је потребно обновити више од 200 војних објеката, изградити десетине авио узлетишта и поставити до 20 система ПВО.

Ратни бродови

Руско војно присуство у Арктику постало је видљивије током последњих година, када је успостављена Заједничка стратешка команда Северне флоте, која надгледа руске снаге у региону. Године 2019. службеници одбране известили су да је 19 аеродрома у региону изграђено и модернизовано. Највећи се налази у архипелагу Земље Франца Јозефа који може да прими више различитих типова авиона, укључујући тешки авион Ил-76. Руски војни званичници прошле године су најавили планове за изградњу шест танкера за транспорт горива који треба да буду спремни до 2028. године.

На видику је и руско-кинески арктички савез. Кина је пре шест година, на предлог Русије, постала посматрач у Арктичком савету, а 2018. објавила је Белу књигу у којој је изложена стратегија деловања у близини Северног пола, која подразумева и градњу ледоломаца за развој Северног морског пута. На крају крајева, пилотажа бродова дуж њега из Азије у Европу постаће бржа него Суецким каналом, за бар недељу дана.

Али питање да ли ће Русија пружити Кини преференцијални приступ Северном морском путу остаје отворено. Ако се кинеска подморница појави на Арктику у блиској будућности - вероватно за око 5-10 година, тада ће се однос снага променити. За Русију ће то бити потпуно нова стварност, која ће подразумевати нове изазове.

Било како било, Русија је већ развила правила за пролазак Северним морским путем за стране ратне бродове. Они сада неће моћи да плове ако њихова држава не обавести Москву о својим плановима 45 дана пре почетка путовања. Поред тога, сваки ратни брод биће обавезан да укрца руске пилоте. У случају неовлашћеног кретања дуж Северним мирским путем, Москва може да заустави или чак уништи брод-уљез. То значи да је Русија де факто преузела контролу над Северним морским путем.

Поларни пут свиле

Наравно, Вашингтон не може непристрасно да посматра јачање Русије у тако значајном региону. Амерички председник Трамп управо због тога је желео да откупи Гренланд од Данске, али је Бајден већ одустао од те аквизиције. Трампов секретар морнарице Ричард Спенсер најавио је 2019. да ће амерички брод да преплови кроз арктичке воде да би се „осигурала слобода пловидбе", што би истовремено био одговор „неким земљама на њихове прекомерне захтеве на Арктику". Вашингтон признаје да је потценио важност утицаја на Арктику и да се сада може суочити са проблемима, јер га Русија развија, а Кина се прогласила готово арктичком силом и жели да тамо гради „поларни пут свиле".

Пажња Сједињених Држава према Арктику није повезана са било каквим непосредним развојним задацима на арктичкој територији, већ је реч о америчкој потврди глобалног вођства, где је Арктик регион чија контрола може значајно да утиче на однос снага у свету.

Значај тог надметања, према мишљењу Американаца, само расте. Амерички адмирал Заканфт је упоредио арктичко сучељавање са трком у свемиру. Пројектујући ситуацију у прошлост, у време Хладног рата, адмирал је замерио Белој кући недовољно брз одговор на нову ситуацију: „Када је СССР лансирао сателит у свемир, јесмо ли седели скрштених руку, говорећи 'Браво, мајко Русијо'?"

Амерички стручњаци упозоравају да акције Русије на Арктику стварају напетост и „нову ледену завесу", упоређујући жељу Русије за обновом војне и економске супериорности на северу са жаром који је Совјетски Савез показао у покушајима стварања „Црвеног Арктика" 1930-их.

Мапирање пута

Због спора поводом заплене брода „Евер Гивен" у власништву јапанске компаније од стране египатских власти, Јапан је дао налог да се размотри употреба алтернативних путева, међу којима је посебно истакнут арктички правац - Северним морским путем путује се 20 дана и пређе се 7.300 наутичких миља, а Индијским океаном и Суецким каналом 33 дана и 12.500 миља.

Обим терета превезеног Северним морским путем порастао је од 2014. са 3.900 на 32.970 хиљада тона у прошлој години. Предност је и што нема надокнаде. Пут може да се користи два до четири месеца годишње, а одређени делови и дуже, захваљујући ледоломцима. Русија има једина на свету импресивну флоту ледоломаца од којих су шест нуклеарни. Године 2013. ступио је на снагу Закон о Северном морском путу који је дефинисао границе акваторије, а исте године образована је Управа Северног морског пута која организује пловидбу на овој рути. Две године касније усвојен је пројекат развоја.

Кина и Јапан највише су заинтересовани за улагања у овај пројекат. Кина размишља о спајању пројекта „Један појас, један пут" са Северним морским путем, док би његовим коришћењем јапанске компаније смањиле трошкове трговине са Европом за 40 одсто. Путовање бродовима обезбеђивала би флота нуклеарних ледоломаца, које за сада једино Русија има на свету.

Да би се развио Северни морски пут, потребна је комбинација три фактора. То је градња атомских ледоломаца, развој лучке инфраструктуре и храбар превозник који ће бити спреман да ризикује и упути контејнере Северним морским путем. 

За функционисање пута потребни су складишта горива, луке, аеродроми и метеоролошке станице. Уз то, територија Арктика захтева целодневне услуге за људе који тамо живе и раде,  а што више се села и станица тамо смести, то ће више бити потребно да се достави хране. Ако се нешто не испоручи током ових неколико летњих месеци, мораће да се испоручи ваздушним путем, што драматично повећава трошкове одржавања.

У совјетско време, када се ови трошкови обично нису узимали у обзир, арктичка обала је заиста била покривена мрежом складишта и станица. Међутим, тржишна економија довела је до потребе за бројањем новца, укључујући и буџет земље, и испоставило се да је развој северних територија неподношљив терет чак и за релативно богату Русију.

Практично ни једна друга арктичка земља није ангажована у озбиљном развоју арктичких територија. То је скупо за Канаду, Сједињене Државе и Норвешку. У свим овим земљама север је ретко насељено подручје у коме практично нема индустрије. Наравно, све земље спроводе арктичка истраживања. Траже се налазишта минерала, мапирају се територије, истражују клима и фауна. Међутим, у већини случајева развој пронађених налазишта одлаже се до бољих времена, када постаје економски одржив.

У суштини геополитичког надметања, управо је то да нико више не пита за цену. Као што нико није питао да ли је Месец близу или далеко, неће се поставити питање колика је дебљина арктичког леда....