Зашто је Бранко Милутиновић „добар“, а Мирослав Мишковић „лош“ момак? štampaj

У најмању руку је трагикомично што се данас у појединим српским медијима води кампања да се у исти кош трпају Бранко Милутиновић, власник чувеног „Нордеуса" , и Мирослав Мишковић, власник свега и свачега под именом „Делта". Реч је, заправо о покушају да се, колоквијално речено, „опере" биографија преко медија који се сматрају „угледним". Мирослава Мишковића, наравно. Не Бранка Милутиновића. 

Први милион

Да би се то постигло мора се замаглити суштина. А суштина је у такозваном „првом милиону".

Почетна огромна и битна разлика је што је Бранко Милутиновић свој „први милион" зарадио измисливши и направивши нешто ново. Освојио је свет фудбалском игрицом „Топ илевен", која би могла да се преведе и као „једанаест величанствених".

Мирослав Мишковић је свој „први милион" зарадио муљајући нешто старо и добро познато у доба хиперинфлације и санкција. Имао је тада не само приступ девизним резервама (на „штицовању" девиза се преко ноћи богатило) већ и монополима разних врста на затвореном тржишту. У Лондону га је деведесетих фасцинирао ланац кафића „Коста кафе", па нам је то донео у Београд. Ни оригинални ланац кафића није могао да смисли, али је успут уништио „Гринет". Што би се рекло, остало је историја. (Лично, стварно, не могу да разумем колеге новинаре - иначе веома критичне на разне економске теме - који без речи дозвољавају да им Мишковић сервира причу како се није обогатио у пословима са државом.)  

Укратко, Бранко Милутиновић се обогатио знањем, а Мирослав Мишковић муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав Мишковић је богатећи себе узимао од друштва. Зато је први „добар, а други „лош" момак.

Ви сад можете да кажете: „Ма и један и други су тајкуни који запошљавају људе и шта мене брига за њихово богатство". То је само донекле тачно. Тајкуни су - по дефиницији - изузетно богати пословни људи, који имају моћ и утицај. У моћи и утицају лежи зец.

Ако Милутиновића и Мишковића узмемо као персонификацију многих других овдашњих бизнисмена, шта мислите да ли је за Србију боље да „Милутиновићи" имају моћ и утицај, или да то имају „Мишковићи"?

„Милутиновићи", по правилу, ништа не траже од државе сем добро уређеног привредног амбијента, док  „Мишковићима" увек нешто од ње треба и то, по правилу, на штету друштва а у њихову корист. Даћу вам неколико примера.

Курс

Народна банка Србије (НБС) је при крају прве деценије овога века увела политику „клизајућег" девизног курса. То значи да курс динара дневно иде горе-доле у оквиру неког задатог распона вредности (рецимо, између 3-4 посто). У то време је у Србији инфлација била релативно висока (између 7 и 12 посто). То је, у таквој ситуацији, била најбоља могућа политика за државу Србију: подстицала је извоз, а дестимулисала увоз. И чувала девизне резерве од разних мешетара.

„Милутиновићи" се тим поводом нису оглашавали. Али су зато „Мишковићи" кренули у офанзиву дискредитације руководства НБС по медијима, с обзиром да се њихов пословни успех заснивао на ономе што је тадашњи гувернер Дејан Шошкић, с правом, назвао транге-франге економијом. У суштини су свој профит правили на увозу робе широке потрошње и пласирали је на, релативно, затвореном тржишту. Често су били „ексклузивни" увозници овога и онога или заступници познатих страних фирми, што значи да су имали монопол продаје неке робе у Србији и убирали су монополску ренту. За то им је било јако важно да курс динара стоји у месту. Дакле, иако је за Србију „клизајући" курс био добар, за њих лично је био неповољан. На срећу нису извојевали победу све до промене власти на челу НБС (а када се инфлација смирила, политика „клизајућег" курса је донекле изгубила на значају). 

Субвенције

Други пример су субвенције државе. „Милутиновиће" никад нисам чула да траже субвенције. Чула сам их, на економским саветовањима, како кажу да им треба боље образовање младих у Србији. „Мишковићи", са своје стране, нису пропустили ни једну прилику да укажу како држава треба да им помаже да развијају своје приватне послове. Ево сад скоро, критиковали су политику субвенционисања страних инвеститора, називајући их „трећеразредним компанијама". Мисле да је боље подржати њих, мада они нису ни међу „десеторазредним компанијама". Што није најважније. Подстицању страних инвеститора се има шта замерити, али они ипак Србију стављају на мапу ланца снабдевања (supply chain) релативно познатих светских фирми. „Мишковићи" не нуде такве програме.

За „Милутиновиће" се отимају страни инвеститори, без помоћи државе. После низа одбијених понуда да прими стотине милиона долара из иностранства да би развијао своју компанију (о чему је „Блумберг" писао), Бранко Милутиновић је ових дана, ипак поклекао и решио да прода „Нордеус", али његов тим наставља да управља компанијом. Из Србије.

Ето, сад ви бирајте своје „добре" и „лоше" момке.