Улога Америке у распаду Југославије: Три деценије од посете Џејмса Бејкера Београду

Пре 30 година, 21. јуна 1991. амерички државни секретар Џејмс Бејкер посетио је Београд и водио 10 сати драматичних разговора са свим републичким и савезним руководиоцима. Бејкер је тада нагласио две ствари: америчку подршку територијалном интегритету и суверенитету Југославије и противљење једностраном проглашењу отцепљења, као и противљење одржавању јединства земље силом.

Бејкерова посета од тада има контроверзна тумачења: за једне то је био увод у почетак рата, а за друге последња шанса за очување Југославије. У свим деловима некадашње Југославије шушкало се да је управо Бејкер прећутно одобрио употребу војске против Словеније, до које је дошло 26. јуна 1991,  дан након проглашења независности Хрватске и Словеније. Иако је био за одржавање Југославије, баш као и тадашњи амерички председник Буш, Бејкер је овакве интерпретације одувек одлучно негирао.

САД против Немачке 

Пре доласка у Београд, Бејкер је био на заседању КЕБС-а (Конференције о европској безбедности и сарадњи, претечи данашњег ОЕБС-а) које је одржано 19. и 20. јуна у Берлину. Министри су на речима подржали територијални интегритет Југославије и њен демократски развој.

У посебној изјави, која постаје званичан докуменат, подржава се економска реформа Југославије и указује се на потребу поштовања људских права и права националних мањина, као и на мирно решавање постојећих спорова. Европске земље, САД и Канада на тај начин стављају до знања да оне желе јединстену и целовиту Југославију и да се противе дезинтеграционим процесима у њој. У изјави се даље каже да једино југословенски народи могу да одлучују о судбини њихове земље.

Амерички државни секретар Бејкер се на немачком тлу јасно конфронтирао са тадашњом немачком политиком која је већ тада снажно била на страни сецесионистичких република. У кулоарима скупа судбина Југославије била је најважнија тема, а скуп је пратило 2.000 акредитованих новинара. Бејкер се и на самом скупу срео са југословенском делегацијом. Саопштио је савезном секретару за иностране послове Будимиру Лончару да САД подржавају јединство, целовитост и територијални интегритет Југославије, о чему ће, како је рекао, лично обавестити савезне и републичке руководиоце када наредног дана посети Југославију.

Бејкеров боравак у Палате федерације, где је непрекидно разговарао 10 сати са савезним и републичким руководиоцима био је последњи чин југословенске драме која ће кулминацију да доживи четири дана касније, 25. јуна 1991. када ће Словенија и Хрватска да прогласе независност.

Одржао је посебне састанке са свим представницима република - укупно девет сусрета. Маргарет Татвајлер, Бејкерова  представница за штампу, заштитнички трудила да државном секретару обезбеди простор и неколико минута времена да се припреми за сваки наредни састанак. Касније, како је сам Бејкер рекао, добио је уверљиву претњу да би на њега могао да буде покушан атентат. За новинаре који су извештавали са конференције за штампу, огромно обезбеђење било је потпуно изненађујуће.

Новинари су из даљине могли да виде Бејкера који је седео сасвим сам и прегледао припремљене материјале. Тадашњи амерички амбасадор у Југославији, Ворен Цимерман, коментарисао је: „Слушајући га како преговара с напраситим и комплексним протагонистима југословенске драме, схватио сам да сам ретко када, или никада, био у ситуацији да чујем тако вешто и разумно наступање државног секретара. За његов неуспех није била крива његова порука, већ чињеница да су различити делови Југославије били кренули правцем који их је водио сукобу".

О „мршавим" резултатима разговора Бејкер је обавестио тадашњег савезног премијера, Анту Марковића. Схватио је да се његов покушај посредовања у име САД и чланица ОЕБС-а завршио тоталним фијаском.

Пет милијарди долара

Бејкер је оптужио неке европске земље, првенствено Немачку и Аустрију, да су потајно навијале да његова мисија у Југославији пропадне. Амерички државни секретар понудио је помоћ од пет милијарди долара за привредне реформе, како би се спречили даљи национални сукоби и опстала Југославија. Било је ту и других „шаргарепа", попут даљег развоја југословенског школског авиона Г4 са америчком армијом.

Први услов био је да се формира савезни парламент, који ће бити вишестраначки и представљаће један заједнички политички ауторитет. Пошто је за то било компликовано мењати Устав, одлучено је да се усвоји амандман који Милошевић и Туђман нису подржали.

Други услов који је требало испунити да би Југославија добила кредит од ММФ-а био је усвајање буџета. Међутим, Словенци нису хтели да прихвате усвајање по тадашњим условима, према приходима, већ према броју становника.

Далеко највише времена Бејкер је провео с премијером Антом Марковићем. Марковић није скривао свој антисловеначки став, јер је мислио да конфедерација, коју су предлагали, руши његов економски програм, па је Бејкер у одређеној мери „пао" под његов утицај. Ни он ни словеначка влада нису показивали велики интерес за озбиљне преговоре; оптуживали су се узајамно за непоштење. Марковићу је зато претила опасност да прихвати агресивни приступ ЈНА према Словенији. Бејкер га је упозорио да он не види ЈНА као фактор стабилизације; ако би она употребила силу, подршка Запада Марковићу била би доведена у питање: „Самоопредељење не може бити једнострано. Оно се мора остварити дијалогом и мирним средствима. Али, тај аргумент можемо да употребимо само ако се не употреби сила."

Марковић се огорчено жалио и на Милошевића и на Туђмана, који су за њега били главни сепаратисти. Јадиковао је и због избора 1990, рекавши да су они демократију окренули наглавце. „Демократија је постала само начин да се дође на власт."

Пре или касније

С простором за преговарање који му је понудио Марковић, Бејкер је „обрађивао" Туђмана и Кучана. Рекао им је да Американци јединство виде као најбољи начин да се очувају људска права и оствари демократија: „Ако се Југославија распадне у делове, ко ће чувати права мањина? Сједињене Државе неће признати једнострану сецесију која може само да изазове насиље и крвопролиће. Они који одбију да преговорају биће одговорни за избијање насиља."

Бејкер је још рекао да му је јасно да се декларације о независности сада не могу „замрзнути", али је упитао да ли би оне могле да се ограниче на „реторичке изјаве", што би омогућило преговоре. Код Туђмана је снажно тражио једнака права Срба и изразио забринутост због Туђманове праксе да наоружава чланове своје партије.

Туђман је рекао да је хрватска одлука да напусти Југославију већ донета и да се неће мењати. Отписао је план председника БиХ и Македоније, Изетбеговића и Глигорова, као бескорисни хибрид федералних и конфедералних елемената. Туђман је рекао Бејкеру да не брине због насиља: „Страх од грађанског рата преувеличавају они који немају политичке корене у хрватском народу, једном од најстаријих народа у Европи. Догматски комунисти и унитаристи желе да се армија умеша против Хрватске, али идеологија ЈНА је таква да јој неће допустити да делује против нас."

Када је изашао из сале за састанке, Бејкер је вртео главом због Туђмановог „чудног веровања да га ЈНА неће напасти".

Хрватски представници, Туђман и Месић постали су у једном моменту попустљивији, јер су желели да разговарају о савезу суверених држава. Али то Словенци нису желели ни у ком случају. Бејкер је запретио Кучану: „Ако се отцепите, никада нећемо признати вашу самосталност".

Словеначки лидер, Милан Кучан, одбацио је ову претњу: „Признаћете нас пре или касније, јер је реч о плебисциту и демократској вољи народа. После састанака с Бејкером, Лончар је пришао Кучану и рекао му да је амерички државни секретар био најнезадовољнији разговором с њим. Кучан је стао и чудио се: „Па добро, шта му је онда рекао Туђман? Ми смо се договорили да ћемо да причамо исто и шта ћемо да кажемо."

Одмах после посете, стране новине написале су да Бајкер није успео и биле су у праву. 

Југославија на Блиском истоку

"То је био депримирајући дан и једна од највећих фрустрација које сам имао као државни секретар. Не знам да сам икад био у ситуацији, у којој су моји саговорници тако потпуно одбацили сопствени интерес и логику. Ови људи су срљали право у грађански рат, па ипак изгледа да ништа није могло да промени њихова мишљења", рекао је Бејкер новинарима који су били с њим у авиону. „Југославија је у горем стању него Блиски исток", разочарано се исповедао амерички државни секретар.

У мемоарима „Политика и дипломатија" Џејмс Бејкер је посету Београду 21. јуна 1991. описује као „свој црни петак". Описујући какве је саговорнике нашао на Балкану, позвао се на речи тадашњег амбасадора САД у Београду Ворена Цимермана, који је ово политичко раздобље у СФРЈ описао као „такмичење у национализму од врха до дна".

„Видели смо да се ситуација убрзано погоршава, и чинило нам се да је таква посета најмање што смо могли да учинимо", присећао се бивши амерички држави секретар Џејмс Бејкер. „Осим тога, 32 државе чланице тадашње Конференције за европску сигурност и сарадњу замолиле су нас да у Београду челницима свих република и савезне владе поручимо како се од њих тражи да поштују обавезе које је Југославија преузела Хелсиншким споразумима и да, ако већ намеравају да се раздвоје, то учине преговорима и мирно, а не употребом силе. Свима сам јасно пренео ту поруку, али нисам био толико наиван да бих вееровао како су наши разговори у Београду знатније променили ситуацију. То сам пренео у свом телеграму председнику Сједињених Држава Џорџу Бушу."

Месечарење ка рату

Према његовом сећању, „у целој каријери никад није наишао на тако непопустљиве саговорнике". У извештају председнику Бушу нагласио је своју веома песимистичну процену: "Југословенски лидери су ми изгледали као месечари који се крећу према саобраћајном удесу, и без обзира колико ви гласно викали, они једноставно настављају да се крећу у истом правцу. Имам снажан осећај да нећемо стићи до озбиљног дијалога о будућности Југославије све дотле док све стране не дођу до већег осећаја угрожености и опасности. Ми можда нећемо бити у стању да то обезбедимо споља, али и ми и други требало да наставимо да гурамо у том правцу", написао је Бејкер.

Бејкер је оценио да САД не могу да имају кључну улогу у решавању југословенске кризе и биле су спремне да то препусте Европи, чији је први дипломата, луксембуршки министар спољних послова Жак Пос ускликнуо: „Дошао је час Европе".

Бејкер је, међутим послао неке поруке уочи очекиваног проглашења независности Словеније и Хрватске. Прва је да су САД против једнострано проглашене независности, и да је потребно преговарати све док се не нађе прихватљиво решење или док се не постигне сагласност о заједничком разлазу.

„Проблем Југославије није доводио у питање било какве виталне безбедносне интересе Сједињених Држава. Заливски рат, распад Совјетског Савеза, Мадридска мировна конференција и све остало у чему је Америка била ангажована и имала водећу улогу, било је далеко важније за националне интересе Сједињених Држава него ли је то био још један сукоб на Балкану. И то вам је тако! Осим тога, тадашња Европска заједница је желела да преузме вођство у посредничким напорима у подручју које је сматрала својим предворјем. Европљани су хтели да воде и ми смо им врло спремно препустили вођство, иако с њим баш и нису пуно постигли", закључио је касније Бејкер, додајући да је „постало јасно да су неке земље имале властите погледе и аранжмане с појединим деловима Југославије".

Министар против премијера

Југословенски руководиоци нису се слагали током разговара са америчким државним секретаром. И не само то, нису се слагали ни у томе шта је Бејкер рекао, поручио или хтео да каже. Након што су Словенија и Хрватска у Љубљани и Загребу 25. јуна 1991. прогласили независност, састало се Савезно извршено веће. Хрватски сабор је, за разлику од Скупштине Словеније, која је прогласила „политичко, правно и фактичко издвајање", само покренуо „отпочињање процеса" осамостаљења.

Први човек Армије и савезни секретар за народну одбрану Вељко Кадијевић предложио је да Словенци треба да буду уклоњени с граничних прелаза које су били заузели после проглашења независности.

Председник СИВ-а Анте Марковић настојао је да, цитирајући Џејмса Бејкера, ојача савезно стајалиште. „Бејкер је подржао југословенски суверенитет", рекао је Марковић. Овоме су успротивио савезни секретар за иностране послове Будимир Лончар, који је исправио председника Владе: „Није тако. Бејкер је рекао да он подржава интегритет Југославије, да им је стало до ње, али да неће подржати решење силом и да, колико год је против насилне сецесије, неће подржати нити насилно одржавање интеграције".

Кадијевић је онда оптужио Лончара да подржава Словенију. Између њих је у паузи седнице избила жучна свађа, на ивици туче, која се вратила времену када су обојица били у партизанима, те ко је био прави борац, а ко није.   

Амерички коњ за југословенску трку

Само неколико дана после проглашења хрватске и словеначке независности, одржан је самит Г7 на којем амерички председник Џорџ Буш и даље тражио да опстане нека врста Југославије.

Када смо разговарали о томе 2009. године, Буш је рекао да је вероватно био последњи државник који је изгубио наду у Југославију, упркос свим извештајима који су стигли до њега: „Ваша земља за мене је имала и неко сентиментално значење. Када сам дипломирао и тек почео да радим у нафтној индустрији, први задатак који сам добио била је пратња југословенске делегације која је преговарала о набавци рафинерије. Знам да су ми рекли да ви волите фудбал, па сам госте одвео да гледају оно што смо ми звали фудбалом. Они су се ту силно досађивали, јер су заправо гледали амерички фудбал - рагби, спорт за који они нису ни знали, нити су га разумели. На несрећу, с великим неразумевањем завршила се моја мисија бављења Југославијом 40 година касније", испричао је Џорџ Буш.

„Мој одличан сарадник и пријатељ Џејмс Бејкер је написао да Америка нема коња за трку у Југославији, јер смо ми тада на врху наших брига имали питање шта ће се десити са совјетским нуклеарним арсеналом када се распадне СССР, чији опстанак смо такође подржавали", додао је Буш.    

Тих дана 1991. југословенски амбасадор у Вашингтону Џевад Мујезиновић причао је са Бушовим саветником за националну безбедност Брентом Скоукрофтом који је стајао иза тадашње америчке политике очувања Југославије. Томе је доприносило и његово београдско дипломатско искуство из времена када је био амерички ваздухопловни аташе са амбасадором Џорџом Кенаном од 1961-1963.

Скоукрофт се и даље надао да ће „превладати разум, спремност на комромисе и прилагођавање заједничком животу". После свега, када смо се сретали у неколико наврата, Скоукрофт је говорио да је крај Хладног рата значио и крај Југославије.

„Да је Хладни рат потрајао, Југославија се никада не би распала. Ми то не бисмо дозволили", резимирао је Брент Скоукрофт.

Прошле године објављена је Бејкерова биографија "The Man Who Ran Washington: The Life and Times of James A. Baker III" коју су написали Питер Бејкер и Сјузан Гласер, али она веома умањује и искривљује Бејкерову југословенску турнеју, смештајући у безначајне моменте његове каријере догађаје који ће окупирати Америку и свет читавe наредне деценије.  

У току југословенског сукоба, Бејкер је 13. јануара 1995. године у америчком Конгресу изјавио да су рат у бившој Југославији изазвале Словенија и Хрватска, а да у сукобима који су уследили Срби ни издалека нису једини кривци. У овој књизи, међутим, нагласак је сасвим другачији од оног који је постојао 21. јуна 1991. па аутори наглашавају непријатност коју је државни секретар имао проводећи 10 сати у „ружној стаљинистичкој згради" - која је стаљинистичка исто колико и Пентагон, по чијем узору је грађена. 

Највеће забуне настају после Бејкеровог одласка. Наводно, љут због понашање Словенаца, рекао је премијеру Марковићу да  „нежно удари Словенце по прстима" ако не одустану од осамостаљења.

Последње речи

Марковић се 24. јуна обраћа заступницима Хрватског сабора: „Савезна влада својим програмом реформи и демократизације друштва жељела је и жели омогућити пријелаз из једног система у други мирно, уз жртве и зној, али без и једне капи крви. Наше полазне позиције приликом започетка провођења реформе биле су бар 20 година испред осталих социјалистичких земаља. Последњих девет мјесеци блокирано је и поништено готово све што је дотад учињено, а разлози су искључиво политичке природе. Југославија је тиме враћена године унатраг, а њезин пад на разину источноевропских земаља којима је била узор - више је него драстичан. Осјећам се поносним и просвјећеним припадником хрватског народа, али своје националне емоције изражавам другачије него многи други. Никад ме нису импресионирали симболи, заставе, галама и прошлост. Као либерал, одувијек сам поштено радио свој посао, вјерујући да рад, резултати и хуманизам представљају једину мјеру нечије вриједности. Од својих критичара разликујем се по томе што љубав према мом народу за мене не значи мржњу према другима. Дапаче, она за мене уједно значи и љубав према другим народима Југославије и цијелог свијета." Испраћен је аплаузом, али су његове речи заборављене чим је изашао из сале.

Хроничари су описали оно што се потом дешавало:

У уторак 25. јуна, Хрватска и Словенија прогласиле су своје Декларације о независности. Гласање у словеначком парламенту завршено је у 19.35 часова. У Хрватском сабору - двадесет минута касније. Председник сабора Жарко Домљан проглашава: „Рођена је држава Хрватска, нека јој је дуг и сретан живот." Одјекнула је „Химна слободи" Јакова Готовца на стихове из Дубравке  Ивана Гундулића. Тачно у осам увече зазвонила су звона свих католичких цркава.

Исте вечери Велика народна скупштина у Борову селу проглашава аутономију Славоније, Барање и западног Срема. На скупу говори и потпредседник владе Србије Будимир Кошутић. Он поручује: „Хрвати хоће из Југославије, а Срби хоће у Југославију. Они нас не могу повести тамо где ми нећемо".

Вече уочи почетка рата у Београдском драмском позоришту изведена је премијера представе „Чекајући Годоа" Семјуела Бекета у режији Хариса Пашовића. Прва од десет група југословенских спортиста отпутовала је на Медитеранске игре у Атину. Београдска телевизија емитовала је шоу Ђорђа Балашевића, после њега документарну емисију „Херојска одбрана Београда". Марка на црном тржишту коштала је 20 динара. За те паре могло се купити пола килограма трешања или бресака, килограм парадајза, килограм и по краставаца, два килограма кромпира или купуса.

Војсци је издато наређење да преузме контролу над граничним прелазима у Словенији, успостави нормални гранични режим и омогући савезној царини да обавља свој посао. Армија је ангажовала око две хиљаде војника, из Београда је дошло 460 припадника Савезног СУП-а и 270 цариника. Наређено је да се задатак изврши без жртава и да војска прва не отвара ватру. Задатак је требало да буде извршен 27. јуна до 15 часова.

Џејмс Бејкер одбијао је касније било какву могућност да је његова порука о потреби очувања територијалног интегритета Југославије дала „зелено светло" за интервенцију ЈНА у Словенији:

"То је најобичније срање! Чисто срање! То вам ја кажем и можете ме слободно цитирати! Сједињене Државе су подржавале територијални интегритет Југославије, баш као и 32 земље чланице КЕБС-а. То је била политика коју је требало да пренесем у Београд. Подржавамо територијални интегритет Југославије, осим ако земља не жели мирни распад, без употребе силе. Та се политика није мењала све док Европска заједница, на притисак Немачке, Аустрије и других, није почела да инсистира на признавању Словеније и Хрватске", узбуђено је објашњавао Бејкер када се у његовој посети Београду тражило покриће за интервенцију ЈНА у Словенији.