Кад и зашто је ЕУ заменила рационално за афективно, па афективно редуковала на хировито: Индустрија промене свести štampaj

У Минхену протрчава гледалац са заставом дугиних боја испред мађарског фудбалског тима. У Бриселу холандски премијер Марк Руте тражи да се Мађарска истера из ЕУ. Самит Уније почне са предлогом за сусрет на врху са Путином, заврши са новим пакетом санкција Русији зато што су се Балтик и Пољска узјогунили. Премијер Луксембурга Ксавиер Бетел је „шокиран" мађарским анти ЛГБТ законом иако тај акт ни једног тренутка не тражи од њега да се разведе од свог супруга. ЕУ хоће оно што хоће и топће ногицама ако то не добије.

Ту није крај рампонираном емотивном статусу Уније. Без озбиљне интервенције са стране, која за сада није на видику, Загреб никад неће допустити улазак Србије у ЕУ. На ресентимане из деведесетих је сада дошла и доза садизма. „Заузето, Хрват" је још једини преостао аргумент којим службени Загреб блокира просес српског придруживања Унији. 

Кад је то Унија заменила рационално за афективно, па афективно редуковала на хировито?  

Гледано из новинарског угла, не потпуно неутралног али свакако без острашћености, није лако писати о теми инфантилног дечјег пркоса који је све очигледнија мустра у ЕУ политици. „Инфантилно-дечје" је кумулација а не таутологија, јер нису ни сва деца инфантилна!

Неоспорна чињеница је да данас сваки европски новинар мора да направи одступницу кад пише о феноменима које су кувари модерних идеологија довели на температуру кључања. Мора да каже, ја сам за геј-бракове, јер само тако сме да напише да се у неке културе они не могу уводити силом, провокацијом и пркосом. Мора да каже, ја нисам обожаватељ Путина, али у читавом европском контексту су санкције Русији потпуно бесмислене, дрске, тврдоглаво контрапродуктивне и поносно глупе. Или мора да нагласи да то што ради Орбан, гази ЕУ-вредности док извлачи ЕУ-лову је бесрамно утилитарно, али ниједан активизам неосвештене дечје банде нема право да га натера да прихвати животне моделе за које мађарско друштво није спремно, још не или никад.

Ево га, лични алиби: Ја сам за изједначавање људских, грађанских, породичних и законских права мањинских сексуалних оријентација. Али за нека друштва те промене имају снагу земљотреса снаге 9 Рихтера, па их је боље оставити на миру. Русија и Мађарска нису зреле за такве промене. Србија на моје велико изненађење и задовољство јесте, само 4 Рихтера за сада.

Да ли је „видљивост геј култура" ствар закона или стила?

Мађарске власти се бране тиме да је спорни закон усмерен против педофилије, што је лицемерно објашњење. Неки геј мушкарци заиста јесу и педофили, али су то и неки хетеро мушкарци. Неке хетеро жене помажу својим хомо и хетеро партнерима у сексуалном злостављању властите или туђе деце. Све је то било, све се то нажалост и даље догађа, али педофилија није сексуална оријентација већ кривично дело и капитални морални грех. Ваљда је Будимпешта и пре имала закон против педофилије и није за то морала да користи овај којим се стереотипни визуелни код геј особе - „феминизовано мушко" и „жена мушкарача" - протерује из јавног простора.

Управо је то суштина мађарског закона, увођење стандарда визуелне нормалности. Он санкционише видљивост геј култура и брише их из појавне слике јавности и друштва. Суров закон, нема сумње, поготово би његова конкретна тумачења у пракси могла да произведу низ личних трагедија.

Али противници тог закона у ЕУ и шире, немају право да се понашају као да се залажу за друштвене промене ниског нивоа. Темељна друштвена матрица бинарне биологије, која се репродукује миленијумима, срушена је на Западу у тихој револуцији од свега неколико деценија. 

Онај део Запада унутар ЕУ, који се у тихој, за себе махом безболној културној револуцији, одрекао хетеро примата у националним законодавствима, сада на бајонетима пропаганде и засопљеног политичког активизма уноси тај модел и у друштва чија би се кохезија распала да га олако прихвате.  

Можда хетеро доминација у правним системима није била ни нормална ни фер, али ни лаконска представа да се ту преговара о привременим регулацијама на тржишту воћних сокова такође није нормална ни фер.

Патиће неки људи у Мађарској због тог закона, као што пате неки у Русији због сличног. Али, као што зна сваки социолог, друштво нема много везе са појединцима. Друштво је колективна песница и простор уређеног хаоса. Личне трагедије могу да рачунају на емпатију шире заједнице, али само ако нису скопчане уз неку стигму. Бити видљив припадник видљиве геј културе је негде и даље стигма.

Како се сада односити према томе? Сигурно, у ставу осуде политичког активизма овај текст поседује озбиљну логичку грешку. Колико је само суфражеткиња почетком двадесетог века изгубило животе, егзистенције, породице и здравље да би жене у Европи добиле право гласа на изборима! Швајцарци су пустили жене да гласају тек 1971, Лихтенштајн 1984! У Србији ништа краљеви и принчеви, тек су комунисти 1946. пустили жене на биралишта.  

Без политичког активизма, неке ствари је немогуће променити. Неко се појединачно жртвује, да би померио друштво; док друштво прихвата такве жртве само кад по њему падају као киша камења.  

Западна друштва су се под притиском властите историје - колонијализам, угњетавање, расизам, дискриминација жена, у Америци и робовласништво дугог менталног даха - осећала присиљеним да укину правну и културну стигматизацију геј особа. Оно што се код њих догодило у властитој режији и релативно бешавном прелазу, сада покушавају да у пркосном политичком акционизму претворе у универзални кодекс.

Има ли нека серија на Другом?

Постоји ипак једна велика разлика актуелног политичког активизма од његових историјских форми. Стари је долазио одоздо, из друштва, колективи су улазили у обрачун са државом, тукао се Давид с Гоијатом. Сада државе користе властити монопол легално организованог насиља, „укрупњавају" се у активистичке картеле и практично организују мобинг одозго на доле према отпадницима новог културног стандарда.                 

С којим правом минхенска градска управа, уз заглушујући пљесак медија и ЕУ самита у Бриселу врши притисак на Уефу да дозволи уматање минхенског стадиона у џиновску светлосну инсталацију дугиних боја, док унутра игра мађарска репрезентација?

Немам појма о фудбалу, али - може ли фудбал да буде фудбал а не геј-прајд? Ствар са намераваном светслосном инсталацијом поседује и екстра насилну ноту. Глобално, фудбал је остао бастион хетеро поноса, миље где мачо тестостерони миришу већ са телевизијског екрана. Нико се из светске фудбалске елите још није изјаснио као геј, иако, по чистој статистици, то вероватно не одговара стварности.

Можда и то друштвено поље треба оставити на миру, док сами њихови актери нису зрели за ослобађајуе покрете изнутра, сутра или никад?

На крају, није било инсталације, само тешког разочарења на страни минхенских организатора због Уефине хомофобије.

Оно што је на делу је да се Европљани одозго приморавају да заузму политички став о геј правима у сваком моменту. Више нема неутралних, хладних простора у којима историја посећује властиту децу и прича им шта је некад било. На делу су присилна пропагандна мобилизација и провокација константног нивоа.   

Увек сам била хетеро у тихом приватном оквиру. Зашто је онима који то нису потребна бучна јавна бина? Одговор: зато што им је тихи приватни оквир до скоро био законом ускраћен - више не важи. Национална законодавства која су дискриминисала особе другачије сексуалне оријентације су пала у низу европских и ваневропских земаља, али се бука не само још није стишала, већ је подигнута и на међудржавни ниво.

Утисак је да се већ неко време и не говори о промени законодавства, већ о промени свести. Циљ није ново право, већ нови човек у новом систему у коме ће, рекао би Мајаковски, сви писати поезију. По диктату. Да не буде забуне, и даље говоримо о демократском Западу, а не деспотском Истоку.       

Запад ће се пожелети себе

Провокација, пркос, ad hoc асоцијације за мобинг биле су карактеристичне и за друге важне теме са последњег ЕУ самита под португалским председавањем.

На пример о односима са Русијом. Предлог Меркелове и Макрона о ЕУ састанку са Путином је одбијен због отпора Балтика и Пољске.

Берлин и Париз су тај састанак предложили чинећи услугу сами себи, односно ЕУ а не Москви. Жеља је била да се нешто мало дипломатске иницијативе врати у европске руке, после директних разговора Бајден-Путин. Али рационална корист није приоритет европског истока, већ провоцирање Русије. ЕУ је за те земље само чекаоница док НАТО не скупи воље и храбрости да Москву коначно научи памети.

На састанку у Бриселу, Балтик је разговарао искључиво кроз вербалне конструкције директне увреде и претње.

Кришјанис Каринш, премијер Летоније: „Кремљ разуме само моћ и снагу. Добровољне уступке схвата као доказе наше слабости. Ја сам за дијалог - али он мора да боли Русију."

Каја Калас, премијерка Естоније: „Прошли пут смо имали јако добру и плодну дискусију у којој смо се консензуално сложили да је Русија огромна претња и да се понаша све агресивније. Питам се, одакле сад такав предлог? Русија ће ићи дотле док јој ми не повучемо црту."

Гитанас Науседа, литвански премијер: „Не знам шта хоће Меркел и Макрон... То је као да смо позвали медведа да припази на ћуп меда. Наш однос са Русијом није однос који себи може да допусти Вашингтон. Сједињене Државе располажу арсеналом стратешког наоружања. ЕУ не."

Матеуш Моравјецки, премијер Пољске: „Пре него што Путина наградимо таквим директним разговорима, Москва мора да оконча провокативну и агресивну политику према ЕУ."

Кад би се четири горње изјаве подвргле некој од дубинских херменеутичких анализа, резултат би био ужасавајућа објективна конструкција: Најава рата за истребљење европског човека.

Вашингтон може да разговара с Москвом, јер има нуклеарно стратешко наоружање. С Москвом разговараш тек кад си се спремио за рат - до тада је само дражиш. Говори тихо и носи велики штап, говорио је Теодор Рузвелт. Галами и затакни бомбу за појас, говори Балтик.    

У апсолутној медијској и политичкој тишини је прошла недавна изјава украјинског министра спољних послова Дмитрија Кулебе да је НАТО још 2008. обећао Украјини чланство у западној војној алијанси. Годину дана после говора Путина на Минхенској конференцији где је Путин рекао - и грубом неистином шокирао ешалоне западних аналитичара - да НАТО угрожава све позитивне тековине у односима Русије и Запада. У таквом контексту, враћање Крима у Русију 2014 се показује у сасвим другом светлу...

У трезвеном погледу унатраг, крај Хладног рата се претворио у ренесансу НАТО алијансе. Чисти парадокс - сувишан и невољен, НАТО се притајио у сеновитим угловима зрелог двадесетог века, вежбао се на малима и слабима, преузео ЕУ, и сад чека свој велики тренутак.

Baltic moment.