Талибани и освајање Авганистана: Како је Кабул ”пуштен низ воду” štampaj

Ништа мања пародија неће бити ни амерички одлазак из Авганистана. Победа талибана долази управо на дводеценијску годишњицу терористичког напада 11. септембра 2001. који је био главни разлог за америчку инвазију Авганистана, па се сада историја вратила уназад као огледало.

Док ово пишем (понедељак, 16. август), пријатељ који је један од руководилаца УН у Кабулу јавља да су талибани на вратима насеља УН у којем се налази око 350 људи. Док је у току ноћи очекивао да ће евакуација особља УН уследити до краја недеље, ситуација се променила и драстично погоршала, па евекуација почиње данас са војног аеродрома, пошто је на цивилном аеродрому потпуни хаос. Питање је тренутка када ће овај аеродром бити затворен, јер је 3 000 америчких војника упућено да га обезбеђује док се не евакуше америчка амбасада из Кабула и њено особље. Војници су у покушају да успоставе ред пуцали у ваздух, али то није зауставило људски стампедо који настоји да се домогне места у авиону.

Постоји и посебан аеродром УН, али цивили су упали и на њега и ушли у авионе који су просто паркирани, надајући се да ће се они кад - тад подићи у ваздух. Разлог за овакву изненадну промену планова јесте ноћашњи сукоб између две групе талибана које су претендовале да буду „обезбеђење" Уједињених нација. Разуме се, у питање ко ће да заплени оно што остаје иза УН, када се повуку - од аутомобила, до техничке опреме и личних ствари. Сваком службенику УН дозвољено је да понесе са собом само ручни пртљаг тежине до 10 килограма. Све остало мора да оставе.

У особљу УН раде још двоје грађана Србије, а нешто више их је из Републике Српске - 10. Сви они ће се преселити у некадашњу престоницу Казахстана - Алма Ату, пошто су отпали планови да ново седиште УН за Авганистан буде у Ташкенту. Узбекистан је првобитно пристао да прихвати мисију УН за Авагнистан, али је потом почео да одуговлачи, стављајући до знања да то и не жели, највероватније процењујући да ће самим доласком талибана на власт бити довољно изложен и готово аутоматски конфронтиран, пошто снаге „Северног савеза" у којима доминирају Узбекистанци, представљају најснажнију и најозбиљнију опозицију талибанима.

Повлачење из Вијетнама, с којим се вема често пореди садашњи одлазак из Авганистана, изгледаће као модел дубоког стратешког промишљања. Истина, он то и јесте. Никсону и Кисинџеру било је јасно да Американци немају више шта да траже у Вијетнаму, али остали су све док није потписан мировни споразум у Паризу. До тада су беспотребно и снажно више пута бомбардовали Вијетнам да би је како су тада говорили „напустили с дигнитетом".

Кабул као нови Вијетнам 

Амерички и светски медији осули су паљбу по америчком председнику Бајдену, коме се, поред извргавања руглу, пребацује да су „ретко предвиђања америчког председника била тако погрешна, тако брзоплета, тако убедљиво промашена као код председника Бајдена о Авганистану". Неки су још оштрији: „То је запањујући неуспех за Запад и срамота за Бајдена. То је трауматичан заокрет за америчке ветеране који су се жртвовали у Авганистану у последњих 20 година, 20.000 и више рањених и више од 2.300 америчких војника који су страдали". Његов предходник, Трамп, поново тражи да Бајден поднесе оставку.

Пре само неколико недеља уверавао је Американце да је "вероватноћа да ће Талибани све прегазити и да ће освојити целу земљу врло је мала." У априлу је рекао: "Нећемо превише журити до напуштања. Учинићемо то одговорно, намерно и безбедно."

Бивши амерички амбасадор у Авагнистану из времена Обаме, Рајан Крокер, оценио је да је повлачење из Авганистана „већ неизбрисива мрља на Бајденовом председавању". Директор Центра за нову америчку безбедност и бивши саветник за спољну политику сенатора Џона Мекејна, Ричард Фонтејн запажа да су „САД имале 20 година да размисле, а сада се повлаче без плана о томе шта ће бити сутра".

Критичари Бајденовог приступа кажу ми да се они сами не противе смањењу издатака и трупа, па и повлачењу, али ради се о томе да су „САД побегле из града, уместо да планирају одмерен и контролисан одлазак".

Ипак, не треба бити наиван па веровати како су се САД препустиле стихији којом управљају талибани. Амерички војни планери добро знају да авганистански рат има „сезонски образац". Талибанско вођство се сваке зиме повлачи у базе, углавном у Пакистану, а затим на пролеће покреће борбене сезонске акције, да би се повукле када прође лето и заврши жетва мака. У најмању руку, Сједињене Државе могле су да наставе да подржавају афганистанске снаге током ове године да пригуше најновију офанзиву талибана и купе време за планирање будуц́ег периода без америчке војне помоћи.

Много вероватније је да је у питању договор САД и талибана, који су можда талибани убрзали са своје стране када су схватили да неће бити америчког отпора освајању Кабула. На то указује изјава америчког представника за Авганистан, Залмаја Халилзада, који је обелоданио да су вођени преговори с талибанима да не улазе у град, пре него што га напусте Американци. И амерички државни секретар Ентони Блинкен то је рекао другачије, да су талибани стигли „брже него што се очекивало" и одбацио свако поређење са Сајгоном. Блинкенова логика је да је америчка мисија у Авагнистану успела јер су приведени правди они који су одговорни за нападе 11. септембра, а да даље остајање у Авганистану „није одрживо" јер би „значило десет година ратовања с талибанима који су сада снажнији него икада".

Један високи званичник америчке владе из редова Савета за националну безбедност, формулисао је америчко гледиште које се своди на три тачке:

1. Свака друга алтернатива била би гора.
2. Колапс доказује да би се САД сукобиле с талибанима, да су остале у Авганистану, с непредвидивим жртвама.
3. Американци подржавају повратак трупа кући. 

"Да људи мисле да је наше повлачење у августу пребрзо, како би изгледало мајско повлачење?" рекао је званичник, мислећи на рок до 1. маја који је дао председник Трамп. "А ако људи мисле да треба да останемо - чију децу ће да шаљу да се боре против талибана када авганистанска војска неће?" 

Али, зар одлазак Американаца није управо оно што ће већина критичара америчке политике желела?

Зар нису сви говорили како је рат у Авагнистану непотребан и погрешан рат, а онда ништа мање и рат у Ираку који је следио две године касније? Не би требало да се одбаци идеја да су амерички стратези осветнички одговорили: „Ако не желите Американце у Авганистану, онда свакако желите онакав Авагнистан какав ће бити без Американаца, па ћемо вам га и дати". Какав је Авагнистан који остављају Американци и шта ће он убудуће да значи за регион? Нема сумње да ће Авганистан убудуће бити ужарена лопта која ће подузати температуру свим земљама региона - Пакистану, Индији, Ирану, Узбекистану, Таџикистану, а посебно Кини и Русији. Пакистан, наравно, има нејвећи и најснажнији утицај на талибане. За слагалицу која сада настаје важно је знати да је Пакистан деценијнама најважнији кинески партнер у региону и најбољи пријатељ. Зближавање САД и Кине од пре пет деценија изведено је управо уз посредовање Пакистана. Висока талибанска делегација недавно је боравила у Пекингу, тако да Кина, може се рећи, улази припремљена у нови авганистански исход.

Ситуација се Русијом сасвим је другачија. Русија такође одржава дијалог с талибанима, руска амбасада није наредила евакуацију, али талибани су у Русији на листи забрањених организација, што тај дијалог чини тешким и вероватно не тако искреним. Стање у Авганистану аутоматски се прелива у бивше совјетске републике, Таџикистан и Узбекистан. Крвно и верско сродство, као и старе свађе овде це увек бити јаче од граница које су нацртали комунисти и империјалисти. Због тога ће будућа исламистичка влада Авганистана бити брига Русије. Имајући у виду кинеску супериорност у односима с талибанима у поређењу с Русијом, јасно је да се калкулише и могућношћу стварања првог „клина" између Кине и Русије који би требало да посеје шири раздор између ове две земље. Несумњиво да се може очекивати повећање утицаја Турске одлучном и стилу налик агресивном, који практикује турски председник. После Азербејџана, биће то нови турски улазак у „интересну зону" Русије.

Недавне војне вежбе и гомилање руских трупа у Јужном федералном округу и Уралском федералном округу не изгледа толико као мера безбедности у случају озбиљног сукоба у Закавказју, колико као припрема за проблеме са Авганистаном и републикама Централне Азије.

Нови, талибански Авганистан 

Пошто Американци напуштају Авганистан, а талибани надиру, најважније питање је какав Авганистан настаје? Да би се стигло до неке уверљиве претпоставке о будућности Авганистана, потребно је знати ко су талибани. 

Талибани су, после "Црвених Кмера" у Камбоџи, били једна од најтајанственијих покрета у свету, за кога се није знало ко их подржава, шта их мотивише и како функционишу. Они су поставили на дневни ред нови исламистички програм, који је довео до шока у региону и суседним земљама.

Талибани данас представљају пресек деобандијске идеологије, паштунске племенске културе и моћне ратничке « Хакани мреже » која је још 1995. изразила своју лојалност талибанима. Хакани група била је једна од најомиљенијих антисовјетских герилских група америчког председника Регана, али је 2012. забрањена као терористичка организација.

Талибани су били главна „експозитура" деобанди школе ислама која делује у Азији. Азијски сунити подељени су на две доминантне групе. Прва су „брелвиси" који су значајна већина. Они су потомци хиндуистичких конвертита и углавном припадају сиромашној сеоској групацији. Деобандије, који су у бројчаној мањини, потомци су првобитних миграната из Централне Азије, Авганистана и залива. Себе сматрају „вишом", а на „брелвисе" гледају као на „нижу" класу.

Покрет деобандија развио се као реакција на британски колонијализам од стране индијских школованих људи, који су сматрали да колонијализам компромитује ислам. Група је створила исламски семинар познат као Дарул Улум Деобанд у коме су исламски обновитељи и следбеници антиимперијалистичке идеологије почињали да се развијају. Овај деобандијски центар постао је други највећи исламски истраживачки и предавачки центар, после Ал Азхар универзитета у Каиру.

Деобандије су имале огромну мобилизациону снагу и били су у стању да изведу стотине хиљада студената који би демонстрирали и подржавали талибанског лидера Мула Омара. Светске телевизије су редовно преносиле демонстрације на којима су брадати младићи с турбанима палили америчке заставе и носили бин Ладенове слике, што су у ствари били припадници „деобанди" школе. После унутрашњих борби та почетна снага је опала, али је унутрашња кохезија опет обновљена свежим таласима радикализма.

У поређењу са осталим етничким групама у Авганистану, Паштуни су пркосно племенско друштво. Подељени су у отприлике шездесет племена, укључујући преко четири стотине подкланова. Паштуни су једно од највећих племенских друштава на свету и поносни су на то. Разумевање паштунске културе је пресудно за разумевање талибана. Две главне особине које дефинишу паштуне су њихов индоирански језик - пашту - и строго придржавање „паштунвалија" - паштунских закона. Паштунвали је њихов древни скуп племенских обичаја и представља „кодекс понашања заснован на части који још увек регулише сав друштвени однос". Један од важних аспеката Паштунвалија је „хевад", који представља побожну оданост паштунској нацији. Одбрана паштунске културе од страних утицаја и заштита од спољних претњи је најважнија. Будући да је талибански покрет дубоко укорењен у руралној, племенској култури, они имају врло круте перспективе урбане културе.

Стиже (не)стабилност 

Стога је највероватније да ће се унутрашњи односи у Авганистану с талибанима на власти, неминовно вратити на моделе који су постојали до америчке инвазије. Кључни догађај модерне историје Авганистана био је такође пад Кабула, али скоро пре три деценије, 1992 године. Велики део долазаћег авганистанског грађанског рата преодређен је чињеницом да је Кабул пао, не пред добро наоружаним и одлучним паштунским снагама, него боље организованим и јединственијим таџикистанским и узбекистанским снагама са севера. То је био психолошки разоран ударац јер су први пут у 300 година Паштуни изгубили контролу над главним градом. Унутрашњи грађански рат, почео је готово одмах након тога.

Од тада, па до 2000. године, талибани су заузели Кабул и завладали над 90 одсто авганистанске територије, осим на крајњем северу који је остао под контролом "Северне алијансе". За разлику од јужних делова земље којима су владали Паштуни, "Северна алијанса" била је савез узбекистанских, таџикистанских и других група, што даје нову, етничку конотацију авганистанском сукобу. Крајем 90-их, Пакистан је наставио да подржава талибане у рату против "Северног савеза" док су Русија, централноазијске републике, осим Туркменистана, Ирана и Индије, подржавале опозицију. Такав међународни распоред на тлу Авганистана, створио је до тада невиђене напетости у региону.

Оно што талибани сада нуде јесте стабилност, готово иста понуда као и када су се појавили на авганистанској сцени пре више од четврт века. Тада су се у авганистанској анархији, унутрашњим ратовима и локалном хаосу који су настали подле совјетског повлачења, талибани појавили као нова снага која се пробија између сукобљених северњачких и јужњачких племена и успоставља ред врелим мачем, што није било без симпатија и код Американаца. Али, тешко је претпоставити да ће се «стабилни Авганистан » под влашћу талибана бити исход ове авганистанске пустоловине.

Иако заменик лидера талибана, Сирајудин Хакани, један од лидера племена, за кога се говори да је близак Ал Каиди настоји да увери како се неће поновити грешке преходника, ни он сам не верује довољно у то. Он је чак објавио ауторски текст у « Њујорк тајмсу » где је истакао да разуме да је међународна брига окренута првенствено питању каква влада ће постојати у Авганистану након повлачења страних трупа, Хакани је одговорио да ће то првенствено зависити од « конесензуса међу Авганистанцима », али указујући да ће то бити « нови инклузивни политички систем у којем глас ни једног Авганистанца неће бити занемарен ». Другим речима, он каже да су данашњи талибани другачији него пре 25 година и да су свесни свих промена у свету. Из владиних кругова су одговорили да нема доказа који поткрепљују ове тврдње, пошто «вук длаку мења, али ћуд никада ».

Враћајући историју унатраг, Американци ће оставити ствари онакве какве су биле пре њиховог доласка, заједно са снагама НАТО, пре две деценије. То значи да то бити нови регионални проблем, а земља ће бити увучена у унутрашњи сукоб. То може да буде нова форма понављања коју је Карл Маркс изоставио - трагична бурлеска.