Криво огледало Интернета: Пљачка је извршена, дигитално смо развлашћени, систем функционише

Сви већ помало схватамо како смо, са развојем Интернета, од невероватно занимљиве играчке постали сви редом играчке у рукама дигиталних гиганата. Па добро, мислимо се, јесмо мало зависни од Фејса, мора да се види ко нам је лајковао селфи са мора, јесте да се трзамо на сваки звук и светло са телефона, али фино нам буде када све то гледамо, опуштамо се и кликћемо на шашаве тестове, ништа битно ми ту не размењујемо што би неко пратио и контролисао... уосталом и немамо шта да кријемо - размишља већина нас.

Јесте, нервирају нас рекламе на Јутјубу, приметили смо да добијамо понуде за патике које смо помињали на јутарњој кафи. Рутински већ стижу рекламе везане за појам који смо укуцали у претраживању, по свуда искачу огласи које циљају наше животно доба, расположење, склоности и навике. Ипак мала је то цена наспрам толиких добробити које имамо од Интернета, мислимо се, ево, на пример, бесплатно можемо да комуницирамо с драгим људима из целог света!

Политичка дилема

Ово је резон пожељног корисника Интернета и друштвених мрежа - са становишта великих технолошких компанија. Раст њиховог богатства, моћи и глобалног утицаја немогуће је не приметити. Зависност од Гугла и друштвених мрежа је свеопшта. Сви стално мотримо на телефон, то је очигледна чињеница. Међутим, нисмо зависни зато што су нам слаби карактери већ зато што су тимови генијалних стручњака радили на томе. Сваки лајк, срце или чак освежавање Фејсбук или Инстаграм стране - у суштини је испорука мале али ефектне испоруке допамина, неуротрасмитера одговорног за осећање задовољства.  

Да су ствари отишле превише далеко од калифорнијских гаража и симпатичних момака у избледелим мајицама који на рачунарима чине чуда, говори Нетфликсов филм Друштвена дилема, окупивши покајнике Силицијумске долине - бивше високе руководиоце и креаторе Гугла, Фејсбука, Инстаграма.

Они говоре о мрачним странама невероватног замаха компјутерске технологије који се догодио развојем претраживача Google, а потом експлозијом друштвених мрежа. О убеђивачким техникама које делују на нашу подсвест и мењају наше понашање. О грижи савести због сопственог учешћа у гигантском пројекту преусмеравања пажње. О борби и раду за отимање нашег времена. Многи од њих основали су сопствене фондације које се боре за свест о драгоцености нашег времена и података.

У филму говори Шошана Зубоф, социјални психолог и професорка Унивезитета Харвард. Она иде даље и дубље са критиком деловања великих технолошких компанија и сматра да је почетком двехиљадитих, ван сваке законске контроле и нашег свесног пристанка, дошло до дигиталног упада у наше животе без преседана. Систем експлоатације и наплате личних података који се од тада развија, она именује као „надзорни капитализам".

Big Data

У делу Доба надзорног капитализма, др Зубоф објашњава овај нови облик владавине који настаје захваљујући новопронађеном извору сировина - људском искуству. То је извор огромне количине података који се машинском интелигенцијом претварају у прогностичке производе, спремне за продају оглашивачима.

Остварују се и најлуђи снови рекламних агенција о успешном убеђивању купаца да одређени производ купе. Пре појаве Великих података вероватноћа да ће се куповина заиста и десити увек је била прилично неодређена. Сада тај посао раде алгоритми и вештачка интелигенција, збрајајући невероватан број података о огромном броју људи као и о циљаној групи будућих купаца. Вештачка интелигенција зна да сте се управо вратили са трчања и да сте још пуни ендорфина и да је прави моменат да вам скрене пажњу на новитете у оближњој спортској радњи. Да не помињемо да зна и колико новца имате. На делу је огромно тржиште будућег понашања, са приходима који се мере трилионима долара - а све у рукама приватних компанија.

Како је за непуне две деценије дошло до оваквог успона моћи дигиталних гиганата? Слично питање поставља и Тристан Харис, бивши етичар Гугла: „Како је дошло до тога да 50 младих инжињера контролише две милијарде људи?"

Теорија неизбежности

Један од омиљених аргумената дигиталних компанија је да се ради о неизбежном процесу у технолошком напретку. Шошана Зубоф заступнике овог објашњења назива „неизбежнисти" и снажно се противи тези о неизбежности надзорног капитализма наводећи пример пројекта Паметни дом (Smart Home) са почетка двехиљадитих, који је такође подразумевао очитавање сензорима и давање личних података, али само оних који су заиста потребни да би систем функционисао. Подаци су били давани у замену за функционалан производ и нису одлазили даље од вашег дома. Изгледало је да је развој информатичког друштва могућ као средство за побољшање квалитета људског живота.

И сам Гугл је на почетку био готово непрофитан док није осмислио и усавршио бизнис модел који ће отворити Пандорину кутију надзорног капитализма. Употреба тзв. дигиталних мрвица (Digital Breadcrumbs), до тада сматраних сувишним, зарад претварање људског искуства у прогнозу понашања и продаје оглашивачима резултирала је огромним профитима и неограниченим могућностима. Шошана Зубоф сматра да, за разлику од класичног капитализма где је рад извор вишка вредности, надзорни капитализам установљава нови извор вишка вредности - људско искуство. „Нисмо ни субјекти стварања вредности, нисмо ни производ већ - објекти, извор сировина."

Роба је људска природа - увидом у наше животе прикупљају се подаци о нашем понашању да би нас други успешније контролисали, а наше понашање модификовали.

Дигитална колонизација

У филму Друштвена дилема видимо ТВ снимак раног Цукерберга који, гледајући у камеру, изјављује да Фејсбук користи само оне податке које ми лично достављамо. Стручњаци-покајници нам, са друге стране, детаљно објашњавају колико су труда уложили да бисмо им добровољно и стално достављали податке све дужим боравком на Интернету. Међутим, то је само један део прикупљања података. У сенци овог добровољног садржаја налазе се трагови нашег боравка у дигиталном простору. Наше лице, глас, емоције, животне навике, кретање, склоности, мане, потрошња, здравље. То је материјал о нама - али није за нас, већ је намењен правим клијентима - оглашивачима.

Шошана Зубоф наводи више фактора који су довели до овакве промене поретка моћи. Прво је дошло до незаконитог упада у небрањени посед личних података - није било законске регулативе, појава је била нова и брза, настала у погодној атмосфери владајуће либералне парадигме о минималном упливу државе у слободно предузетништво. „Примили смо их у срце и дом, као претколумбовска племена шпанске освајаче", каже професорка.

Чак су се ови нови дигитални колонизатори хвалили како је њихов развој много бржи од којекаквих законодаваца и државних регулатива, те да су надрасли ове споре механизме који их само коче на путу прогреса. Формално, обавестили су нас шта чине, декларацијама о политикама приватности које мало ко чита, зато што су направљене тако да нико и не може да их прочита. Као што су и карипским урођеницима читане декларације о освајању на шпанском језику.

Наддржава надзора

Додатни ветар у леђа новој тржишној форми донело је рушење њујоршких Кула близнакиња 11. септембра 2001. од када је, под шињелом борбе против тероризма, дошло до повољне атмосфере за укидање приватности грађана у сврху безбедности, као и директне сарадње са државним органима и обавештајним службама. Америчка Агенција за националну безбедност (NSA) купила је 2003. године од Гугла технологију за претраге, да би им Гугл бесплатно давао подршку и после истека уговора. Претапање активности и интереса обавештајне и информатичке заједнице је настављено - Гугл 2004. године купује компанију за сателитско мапирање Keyhole чији инвеститор је заправо ЦИА. На темељу ове компаније настаје Google Earth а њен дотадашњи власник Џон Ханке постављен је да води пројекат Гуглових мапа и Street View.

Пројекат Street View подразумевао је пролазак чувених Гуглових аутомобила који снимају сваки педаљ градског простора не би ли корисницима подарили то фантастично искуство да могу детаљно да обиђу град у који, на пример, желе да путују, осмотре адресу будућег смештаја и добију обиље корисних информација. Доживљај се, међутим, драстично мења када се камера окрене у правцу вашег дома и вас самих.

Многе су се европске државе успротивиле оваквом надзору. У Јапану је било притужби да се снимају домови и иза ограде, а становници британског градића Бротон су и физички, добрим старим барикадама, спречили улазак Гугловог возила у град. Коначно, Немачка савезна комисија за заштиту података објавила је да возила Street view, осим што снимају околину, прикупљају и податке са приватних бежичних мрежа. Гугл је за све оптужио извесног инжињера за пропуст, спустио висину камере и наставио са својом праксом убирања података.

Небројене тужбе на различитим нивоима засипају надзорне капиталисте, на шта ове компаније, када баш морају, реагују прилагођавањем производа и отклањањем углавном споредних проблема, као што је поменуто спуштање висине камере на Гугловим возилима. „Захтевати приватност од надзорних капиталиста исто је као тражити од жирафе да скрати врат или од Форда да модел Т производи ручно", духовито примећује Шошана Зубоф. „Надзорни капитализам је суштински недемократичан".

Дигитално свештенство и његови клијенти

Такође, овај нови облик владавине је и паразитски, и захтева све разноврсније податке - шири се у стварни простор. Тако настаје такозвани Интернет ствари (Internet of Things), а Гугл прави своју верзију Паметног дома, где 24 сата дневно брине о безбедности и одржава ваш дом - уз тотални надзор, наравно. Уз термостат компаније Нест који прикупља податке о укућанима паметног дома добија се „политика приватности", „уговор о условима пружања услуга" и „уговор са крајњим корисником". Два научника са Универзитета у Лондону, који су анализирали политику ове компаније, утврдили су да купац термостата који би хтео да проучи целокупни систем уређаја повезаних са термостатом, морао би да прочита око хиљаду „уговора".

Било је питање тренутка када ће политика потражити услуге дигиталног свештенства. Стручној јавности позната је блиска повезаност Гугла и Обамине администрације. Кампања за његов избор 2008. била је магични полигон на којем је Гугл показао како може да добије изборе.

Истраживање специјалиста за медије Данијела Крајса и Филипа Хауарда наводи да су у Обамином избормо штабу прикупљени лични подаци од 250 милиона Американаца. Новинар Саша Ајзенберг описао је читаву акцију у књизи Победничка лабораторија, где цитира Обамине политичке консултате за прогностичко деловање: „Знали смо за кога ће људи да гласају пре него што су се и сами одлучили".

Исти тим водио је кампању и за Обамин реизбор. Јавности је поносно предочено да је предизборни тим знао име, адресу, расу, пол и приход сваког неодлучног бирача у земљи којег је требало убедити да гласа за Обаму.

Право на будуће време

Данас, скоро десет година касније, сведоци смо деловања Фејсбука и Твитера у области политичке цензуре, што је наводно њихов етички одговор на лоше ствари које се догађају на Интернету. Чак је у ту сврху Фејсбук основао сопствени надзорни одбор, суд ван правосуђа, који је, између осталог, учествовао у укидању профила Доналду Трампу. Када се још додају тзв. Стандарди заједнице, који контролишу политичку коректност садржаја који постављамо, антиутопија је комплетна.

Др Зубоф тврди да надзорни капитализам укида два фундаментална људска права: право на будуће време и право на уточиште. Трговина будућим понашањем у физичком свету и реалном времену заправо је укидање слободне воље и неизвесности, без које нема слободе. Такође, ускраћује се људско право на уточиште као неповредивог простора - грчка реч asylon значи заштићен од пљачке.

Пљачка је већ извршена, дигитално смо развлашћени, систем функционише.

Критика надзорног капитализма све је гласнија и јаснија. Објављују се значајне научне студије, бројне су иницијативе за законско ограничавање моћи дигиталних гиганата против којих се воде и небројени судски спорови. Филм Друштвена дилема видело је сто милиона људи. Све то даје наду да пристанак на дехуманизацију није обавезан и да пројектована дигитална колонизација и преузимање наших живота ипак није завршен посао.