Трка западнобалканских пужева на путу ка Бриселу: Постоји ли за Србију још увек европска перспектива?

Није питање да ли ће ЕУ примити у чланство преостале републике бивше Југославије и Албанију, него да ли ће и када државе региона бити спремне за чланство у ЕУ, као и да ли ће и када бирачи и водеће политичке странке у западноевропским и скандинавским чланицама Уније бити спремни да упале зелено светло за проширење. Србија и њени суседи могу да уђу у ЕУ и без испуњених тражених параметара, али ни у једном сценарију не могу да постану чланице привилегованог клуба без подршке или барем неутралног става јавног мњења у водећим европским државама. 

Другим речима, цела прича око проширења на Западни Балкан је постављена наопако: уместо да се ради на јачању подршке и оживљавању политичке воље да се проширење ЕУ заокружи уласком Србије и њених суседа, инсистира се на пооштравању услова и подизању параметара у преговарачком процесу. Њихов циљ није да земље Западног Балкана достигну тражени ниво за улазак у ЕУ, него да се оправда кратковидост актуелних политичких лидера у ЕУ који нису у стању да својим бирачима објасне значај и бенефите комплетирање процеса проширења. 

Поједностављено: када је десет источноевропских држава преговарало да уђе у ЕУ на прелазу између 20. у 21. век, процес је служио да оне постану што пре чланице Уније; данас је итинерер ка у ЕУ направљен тако да се никада или у најбољу руку што касније стигне до ЕУ. Наравно, то не амнестира западнобалканске земље од њихове одговорности. Кривица је обострана, разлика је само у томе што са европске стране имамо предумишљај и миопију, а са балканске неспособност и ускогрудост. 

Пут ка уласку у ЕУ је двосмеран: с једне стране земље кандидати треба да раде на испуњавању постављених услова а са друге је потребно да раде много на промени става јавног мњења у ЕУ према проширењу на Западни Балкан. То се посебно односи на Француску, Немачку, Холандију, Данску, Шведску и Финску. 

Политички контекст

Под утицајем бројних невладиних организација које се баве европским интеграцијама западнобалканских земаља створена је погрешна перцепција да је процес искључиво или доминантно техничке природе, занемарујући у потпуности политички аспект приче. У западнобалканској јавности влада уврежено мишљење да је Европске комисија страна у преговарачким преговорима са Србијом а она је само посредник, штавише нека врста адвоката Београда и других балканских престоница у односу vis-à-vis са државама чланицама ЕУ. 

Потрошена је читава деценија на креирању разноразних папира, предлога, агенди, стратегија од којих су само појединци направили каријере, зарадили позамашне своте новца, проводили се по атрактивним дестинацијама и хотелима где су одржавани састанци, семинари, конвенције, са којих је ретко када објављена вест у западноевропским мејнстрим медијима а камоли озбиљнија прича или анализа. О проширењу ЕУ се већ годинама у релевантним круговима и медијима не води било каква дебата. С времена на време исплива на површину нешто, али само у контексту релација са Русијом, Кином и Турском које су пустиле корене у југоисточној Европи. 

Одговорност сноси Европска унија и њене чланице које преферирају да финансирају организације и скупове који су или аутореференцијални или уперени ка публици у земљама Западног Балкана. На тај начин они смирују властиту савест и креирају алиби да су, ето, нешто радили, а истовремено пазе да не иритирају локалне власти у државама Уније, међу којима има и оних које су постале алергичне на било какву причу о проширењу. Будући да је мењање става јавног мњења у ЕУ рударски и тежак посао, нико не жели да то ради, сви би да праве планове које без политичке воље нико не може да реализује. А политичке воље неће бити док је подршка проширењу ЕУ испод 30 а често и 20 одсто у добром делу западноевропских и скандинавских држава. 

Одговорност Београда

Нису без кривице ни западнобалканске земље. Пропустиле су воз проширења који је јурио на прелазу између два миленијума. Све су биле заглављене у својим транзиционим и другим проблемима. Србија са Хашким трибуналом, Црна Гора и Албанија са организованим криминалом и корупцијом, Скопље са Атином у сукобу око имена, Босна и Херцеговина у сталној тројној завади представника три конститутивна народа. 

Ипак највећа одговорност лежи на Београду. Србија је имала потенцијал и капацитете да ухвати прикључак са Хрватском и да за собом повуче читав регион. Почетак преговора око статуса Косова је креирао климу да се Србија стави на брзи колосек за чланство у ЕУ, као компензацију за одлазак Косова. Идеја је била да се Хрватска мало успори а Србија убрза. Дипломате из најутицајних чланица ЕУ у више наврата су покушавали да пројектују пут Србије у ЕУ до 2014. Године, будући да се тада веровало да би чланство Србије у Унији било део решења за коначни статус Косова, а не препрека као што је сада постало. 

Са накнадном памећу можемо да кажемо да је проширење ЕУ на Западни Балкан колатерална штета пропалих референдума 2005. у Француској и Холандији о Уставу ЕУ потписаном годину дана раније на Кампидољу у Риму. То се посебно односи на Холанђане који су у року од две године, од ватрених заговорника проширења ЕУ прешли пут до његових највећих противника. 

Владе у Хагу, следећи расположење својих бирача, користиле су сваки изговор, оправдани или неоправдани, да зауставе пут Србије јер су знали да се са стопирањем Београда зачепљује цео регион. Србија је са недовољном и непотпуном сарадњом са Хашким трибуналом омогућила Холандији да маскира своју политику против проширења принципијелним ставом ЕУ око услова пуне сарадње са Хашким трибуналом. Касније су Холандију, прећутно па све отвореније, подржавали Немачка и скандинавске државе, поготово после проглашења независности Косова. 

Пет кључних година

Једнострани потез Приштине под спонзорством Сједињених Америчких Држава и Велике Британије које су довеле ЕУ пред свршен чин, коиницидирао је са крајње негативним искустовом уласка Румуније и Бугарске у ЕУ. Чланство Србије у ЕУ као начин да се дефинитивно реши питања статуса Косова више није било употребљиво, и у Берлину је сазрело уверење да проширење ЕУ, са изузетком Хрватске, треба ставити на споредни колосек на дуже време. Атина схвата да може без последица да блокира Скопље и да инсистира на промени имена некадашње најјужније југословенске републике, чак и у окриљу НАТО.

Паралелно, у Француској муслиманско питање постаје све отвореније. Екстремна десница расте на таласу исламофобије. Тадашњи председник Француске Никола Саркози, тек устоличен у Јелисејској палати, у циљу сузбијања напредовања Националног фронта Ле Пенових који машу бауком Турске која је почела преговоре о чланству у ЕУ, потписује закон по којем француски председник може да распише референдум о пријему у ЕУ сваке нове чланице. Узалуд су Саркози и тадашњи шеф дипломатије Бернар Кушнер уверавали балканске лидере да се то односи само на Анкару а не на њих, у Петој републици је такође расположење према проширењу сишло на најнижи ниво и од тада се ништа није променило. 

Холанђани и Немци уводе нова правила за унутрашњу употребу. Хаг и Берлин усвајају правила по којима свако питање везано за проширење, па и оно најситније, мора да добије зелено светло парламента или надлежног одбора у Биненхофу или Бундестагу. Штавише, Холанђани уводе обавезу саветодавног референдума о уласку у ЕУ нових чланица. 

Практично све претходно речено се догодило у кругу од пет година, од 2005. до 2010. Све што је касније дошло, односно није дошло у вези са проширењем ЕУ на Западни Балкан, последица је тог црног петогодишњег периода. 

Француска понуда

У међувремену су у државама ЕУ изрониле странке и политичке снаге које су против даљег продубљивања интеграција постојећих чланица, штавише желели би да врате ЕУ на оно што је била пре 30 година - велико заједничко тржиште и готово ништа више од тога. Суверенисти су освојили власт у готово свим источноевропским земљама а Велика Британија, велики спонзор проширења, напустила је ЕУ, док су у Италији на власт дошли популисти из Покрета пет звезда и суверенисти Лиге Матеа Салвинија, који су компромитовали последњег великог заговорника проширења ЕУ. 

У таквој атмосфери, Бугарска, као председавајући ЕУ у првој половини 2018. године, организује самит о Западном Балкану. Амбициозни француски председник Емануел Макрон је искористио дилетантизам и површност бугарског премијера Бојка Борисова и уместо лансирања европских интеграција западнобалканских држава, добили смо нови компликованији и уз то реверзибилни процес преговарања. 

Макрон је искористио прилику и да стави у угао источноевропске земље које се на речима залажу за проширење ЕУ на Западни Балкан. Понуда француског председника се може сажети у једној реченици: aко желите Србију и друге земље Западног Балкана у ЕУ, онда морате да пристанете на дубље ЕУ интеграције, да у институцијама ЕУ прихватите одлучивање квалификованом већином а не консензусом и укидање правила да свака земља има једног комесара у Европској комисији. Шансе да лидери Вишеградске групе и других источноевроспких џава прихвате Макронову понуду могуће су само у теорији - у пракси су непостојеће. 

Предње и задње геополитичко двориште

Гарантована европска перспектива државама Западног Балкана је крајње магловит појам. Зато је и постао омиљена флоскула, јер ЕУ не обавезује ни на шта, може да значи све а и ништа, звучи добро и даје идеју да се земље региона ипак различито третирају од бивших совјетских република на истоку Старог континента.  

ЕУ може себи да дозволи такву политику јер је цео регион у чланству у НАТО или има трупе Северноатлантске алијансе на својој територији, осим Србије. Дакле, са безбедносно-сигурносне и геополитичке тачке гледишта, Западни Балкан је у чврстом загрљају. Уласком Црне Горе и Северне Македоније у НАТО, Северноатлантска алијанса је остварила геостратешки циљ јер контролише комплетну северну обалу Медитеранског мора. 

Економски гледано, Русија и Турска немају економски а ни друге потенцијале да би могле да се наметну као алтернативе. Једино што могу јесте да покушавају да дестабилизују у одређеној мери простор бивше Југославије и Албаније, али и то у мери колико им ЕУ и САД дозволе у њиховој расејаности другим питањима. Такође, заоштравање односа САД и Кине које ће бити све израженије у следећем периоду имаће за директну последицу смањивање утицаја Пекинга у региону. 

Западни Балкан нема ниједну кредбилину алтернативу за ЕУ. Чак и ако не буде постао пуноправни део Уније он остаје унутрашње двориште ЕУ са серијом потписаних споразума који га пупчаном врпцом држе за ЕУ, укључујући и веома бројну дијаспору која живи у државама чланицама ЕУ. Колико год мењали историју не можемо да променимо географију, рекао би некадашњи шеф италијанске дипломатије Ђани Де Микелис, последњи политичар који је покушао да спаси Југославију стављајући на сто перспективу чланства у тадашњој Европској економској заједници.