Опасно лице Русије: Крај света какав смо дo сада знали

Руска војна операција у Украјини повлачи црту испод читаве ере која је почела распадом совјетског блока и СССР-а, када је прилично стабилан биполарни светски поредак замењен оним што је касније названо либералним светским поретком. Његова суштина била је доминација Сједињених Америчких Држава.

Ово чему сада присуствујемо јесте друга, оружана верзија окончања Хладног рата, другим средствима и с другим последицама. Ако смо пре тридесет година имали умиљату Русију која се прикрадала под скуте Западу, данас имамо Русију са опасним лицем; ако је тада била Русија која се широм отворила свету, данас је то Русија која се претвара у наоружану тврђаву.

Док је пре 30 година Русија очекивала разумевање од Запада, данашња Русија је спремна да од остатка света направи Тјенанмен, уколико буде суочена са још једном претњом или већ уобичајеним ниподаштавањем.

Уколико Русија успе у ономе што је наумила, а то је да на војни начин стави Украјину под своју контролу, онда је она учинила историјски корак који до сада није виђен, а који значи потпуни прекид са Западом, а у првом реду са Европом, за наредне деценије. То ће бити највећа промена тока европске историје с којом ће да се суочи ова генерација човечанства.

Уколико не успе у ономе што је почела, последице ће бити подједнако колосалне јер ће се Русија се наћи на ивици историјске безначајности.

Логика победника Хладног рата

Актуелна криза повезана је са континуираним одбијањем западних престоница да интегришу Русију у јединствени колективни систем безбедности у Европи. Крајем Хладног рата чинило се да је дошло време да се оствари концепција „великог Запада“ која би уједињавала трансатлантски савез Америке и Европе, познатији као „западна хемисфера“ и џиновску евроазијску континенталну плочу, „Европу од Лисабона до Владивостока“. Русија је требало да буде тај „нови Запад“ који би постао скоро универзални омотач земљине кугле. Уместо тога, десило се нешто сасвим друго.

Мотиви такве тврдоглавости Запада нико посебно не крије: не може се сумњати у „победу у Хладном рату“. Главни саветник Хенрија Кисинџера у његовој компанији „Kissinger Associates“ Томас Грејем написао је да је цела ствар у томе што Москва „не признаје свој пораз у Хладном рату“, као резултат без којег „победа“ Запада не може бити потпуна. „Русија жели да се о њој мисли као о светској сили, радије него да призна пораз“, пишу америчке новине.

Један српски дипломата пре неко вече објашњавао је да је Русија поражена у Хладном рату. С тим се не би сложио нико од непосредних учесника његовог краја. „Отац перестројке“ Александар Јаковљев тврдио је да је долазак Горбачова на власт означио крај Хладног рата, јер је он одлучио да га оконча. Шта би се рекло када би се водило рачуна о томе да је Америка слала 1989. високорангиране изасланике у Москву с молбом да не распушта Варшавски пакт?  

Следећи тријумфалистичку логику самопрокламованог „света победника“, САД су кренуле, рекло би се, тада сигурном стазом војничке логике: ви одступате – ми заузимамо. Другим речима, совјетска војска се повукла, а америчка је стигла на њено место.

Тако је настао регионални систем безбедности фокусиран на НАТО. Он је поделио европске земље на оне које су покривене гаранцијама о колективној одбрани из члана 5 Вашингтонског споразума и оне које су приморане да брину саме о властитој безбедности и да опстану како могу. Ово посебно важи и за Русију. Отуда и садашња криза.

Очување старих институција које су оличавале политику обуздавања неминовно је довело до конзервације исте ове политике у новим условима. Овој политици противио се и њен званични отац, Џорџ Кенан, који је одмах када је почела расправа о проширењу НАТО, упозорио да ће то бити „фатална грешка“.

Архитекте проширења, Стивен Лараби из РАНД корпорације и Строб Талбот, каснији заменик државног секретара у време бомбардовања Југославије, нису се на то обазирали.

Усидрење у Европи, раздвајање Германа и Словена

Русија је у почетку била Клинтонов главни спољнополитички фокус. Приоритети Клинтонове Беле куће променили су се пошто су неки у администрацији наглашавали да државе Источне Европе морају да стабилизују и консолидују демократске реформе.

Будући креатори плана проширења НАТО-а Строб Талбот и Стивен Лараби, када сам тих година разговарао са обојицом, широко су се позивали на југословенске ратове који су тада били у току да би оправдали своју замисао и тврдње да Америка мора одлучно да делује како би спречила да настане „лук кризе“ у средњој Европи. Да би то учинила, Америка је морала да се „усидри у Европи“, а НАТО би морао да се прошири у вакуум створен распадом Варшавског пакта.

Заједно су позвали на „нови америчко-европски стратешки договор“ где би НАТО проширио своје колективне одбрамбене и безбедносне аранжмане на источне и јужне границе алијансе. Амерички амбасадор у НАТО у тим годинама (1994-1998), Роберт Хантер рекао ми је пред бомбардовање Србије: „Босна је могла да разори, али је спасила НАТО... “

НАТО је тако кренуо стазом архаичне геополитике сер Халфорда Макиндера који је у свом делу Демократске идеје и реалност, која је писана као приручник за британске учеснике Версајске мирове конференције 1919, формулисао принципе неопходности раздвајања Германа и Словена у Европи како би Британска империја остала нетакнута и поштеђена угрожавања потенцијално моћног економско-демографског савеза.

У тој слици, Централној Европи дао је значење које она нити има, нити може да има. „Ко влада Централном Европом, влада светом“, прописао је Макиндер. „Светом“ – да, али само док је Европа била „свет“.

Исти принцип примењен је и на крају Другог светског рата. Поделом Немачке, спречено је да Совјетски Савез буде њен господар, опет са истом идејом: уједињена Немачка под Совјетима значи да Совјети владају светом.

Шта је НАТО Европској унији

Крај Хладног рата означио је дефинитивни крај Версајског система који је грађен на штету три земље: Немачке, Русије и Кине. Због тога је пронађен једини преостали начин да се појаве његови крњи остаци – ширењем НАТО-а.

НАТО је тај који треба да спречи германско-словенско уједињавање, онако како је Макиндер прописивао. Отуда се Централна Европа појављује као „санитарни кордон“ и бедем који Русија нипошто не сме да пређе.

Било је својевремено карикатурално гледати младог британског историчара Тимотија Гартон Еша како се из све снаге упиње да дискредитује дипломату-ветерана Егона Бара, „оца“ немачке „источне политике“, због тога што је предлагао „нову источну политику“ Немачке која би се ослањала на сарадњу са новом Русијом.  

Сасвим другу филозофију заступао је један од најпознатијих европских историчара, британски бонвиван и донжуан у својој бранши, Пол Џонсон, предлажући једну варијанту „глобални НАТО“ као варијанту „глобалног Запада“.

Џонсон је на годишњем скупу „Нове атлантске иницијативе“ у Истанбулу одржаном од 1. до 3. маја 1997. у „Цириган палати“, представио своју замисао новог НАТО-а који би се одвојио од „територијалне“ и „земаљске“ егзистенције и свој политички кредо утемељио на много ширим културним и политичким основама.

„Шта је основа за савез“, питао се он тада, разматрајући релације између географских фактора, историјских путева, културног идентитета и интереса. Европска Унија и НАТО су у експанзији, али, у каквим односима су унутрашњи фактори који условљавају један савез?

 „НАТО је био географски савез првенствено створен да осигура пуно и стално америчко присуство у европској безбедности и његов војни центар била је Немачка“ рекао је Џонсон. „Он је кренуо експанзију ка Турској јер је евентуална совјетска окупација Турске могла да доведе Совјете пред врата нафте на Блиском Истоку.“

Поред овога, НАТО је „савез уједначених култура“. „То су културне карактеристике демократије и подршка владавини закона“, навео је британски историчар, уз образложење због чега је НАТО супериорнији концепт од Европске Уније.

„У самом свом настанку Европа је била замишљена као 'Каролиншка' Европа (савез Француза и Немаца, као некада у средњем веку под династијом Каролинга – Велико Немачко Царство, прим, аут.). Европа се ширила и каролиншки концепт је нестао или боље речено постао сакривен, али су остали његови циљеви“.

То је, међутим, уско гледање о Европи јер „постоји и исељена Европа“ која такође негује европске културне вредности. То су и Бразил, САД, Аустралија и многе друге земље. НАТО треба да отвори врата за њих, позвао је Џонсон, да би закључио да, уз „демократске вредности“, нема никакве сметње њиховом укључивању у Алијансу.

Минхен 2022.

Путин је забрињавајуће вести, које су га учврстиле у намери да уради оно што је урадио, чуо и на последњој Минхенској конференцији о безбедности. Овога пута, њом није руководио Волфганг Ишингер, Геншеров сарадник из времена уједињавања Немачке који је управо у време недавне конференције дискредитован синхронизованим медијским написима због благог става према Русији.

Забрињавајући нагласци са Минхенске безбедносне конференције, која је сасвим незапажено прошла у нашој јавности, иако се у неким важним деловима тиче и нас, били су:

– Русија је од 2014. непријатељ Запада;

– ширење НАТО-а у будућности усмерено је против Русије;

– неће бити прихваћени руски захтеви за безбедоносне гаранције (иако је немачки канцелар Шолц био спреман на преговоре);

– у случају рата у Украјини, Русија ће бити одсечена од економских веза са Западом, што би требало да уништи руску економију;

– Запад ће оштро ограничити куповину гаса из Русије;

– Украјина ће бити хитно примљена у Европску унију;

– Европска унија ће се проширити на земље Западног Балкана (али не тако хитно попут Украјине и без икакве временске перспективе);

– НАТО неће ослабити, већ ће ојачати своје војно присуство на границама са Русијом;

– светски поредак треба и даље да се гради на универзалним либералним вредностима;

– Запад треба да искористи тренутну кризу да збије своје редове.

Из свега је било јасно да се не иде ка решењу сукоба Русија-НАТО. Није вероватно да је било који појединачни догађај преокренуо Путиново расположење и одлуку да се посвети језику силе као „једином који Запад схвата озбиљно и разуме“, како је опет описао Медведев.

Украјина у НАТО-у

Путин није тражио ништа друго од онога што је предлагао Збигњев Бжежински 2015. године.

„Русији се морају дати гаранације да слободна, демократска Украјина неће тежити да уђе у НАТО“, рекао је Бжежински у Пољској. Он је још 2014. предлагао „конструктивни компромис“ према којем би Украјина постала земља чија домаћа и спољна политика наликују политици Финске.“ 

Прошле године, извесно је, Путин је целу годину посветио Украјини. Након што је Украјина у марту прошле године усвојила нову доктрину безбедности у којој је било јасно да јој је Русија непријатељ, и то главни, да нема ни речи о испуњењу споразума „Минск 2“ и да се имплицира да би Украјина могла поново да се окрене нуклеарном наоружању, за шта поседује сва потребна знања, технологију и сировине, Путин је у јулу објавио обиман чланак о јединству Руса и Украјинаца. Из њега је било јасно да Русија никада неће дозволити да Украјина постане чланица НАТО-а из које би могле да се лансирају ракете које би за четири минута могле да стигну до Москве.

Кремљ је ово прочитао као сигнал да је Кијев на путу да поништи Будимпештански споразум из 1994. који Украјини гарантује територијални интегритет уз замену за одрицање од нуклеарног оружја. 

Први корак у правцу нове политике, Путин је најавио 18. новембра 2021. на заседању проширеног Колегијума Министарства спољних послова.

„НАТО је самоиницијативно уништио све механизме дијалога. Наравно, ми ћемо одговорити на војну активност чланица НАТО-а дуж свих руских граница“, рекао је Путин тада.

Конструктивна деструкција

Путинова одлука на војну акцију против Украјине има цену. За сада изгледа да је Русија спремна да ту цену плати, па чак и вишу од онога што се сада тражи.

Неоспорно је да ће после рата у Украјини, ако се он заврши према плановима Москве, бити онемогућени готово сви односи Русије и Запада.

Тако радикални прекид у односима са Западом није имао чак ни Стаљин. Стаљин није имао односе са Западом, али их је желео. Будућа Русија их неће имати, а неће их не желети.

То најављују стратешки радови руских експерата блиско повезаних с Кремљом. У њима се констатује да је 2021. Русија започела нову фазу у својој спољној политици. Они ту фазу називају „конструктивном деструкцијом“ досадашњег модела односа са Западом.

Елементи ове линије гомилају се деценију и по – условно од чувеног говора Владимира Путина у Минхену 2007. године. Али преовлађујући трендови у политици и реторици били су преостали покушаји интеграције у западни систем у позадини одбрамбеног расположења.

Крај 2021. године, са ултимативним захтевима Русије према Сједињеним Државама и НАТО-у да престану да изграђују војну инфраструктуру у близини руских граница, ширење блока на исток означило је почетак тог „конструктивног разарања“.

Задатак није само да се заустави све мања и, ипак, изузетно опасна инерција западне геостратешке офанзиве, већ и да се озбиљно приступи постављању темеља за промену односа који су се развијали између Русије и условног Запада деведесетих година.

Из тог процеса треба да настане „тврђава Русија“. „У овом распадајућем свету, боље би било да седимо дуже у неоизолационистичкој 'тврђави Русије', радећи истрајно на њеном унутрашњем уређењу...“

По овом концепту, не треба се мешати, покушавати да се утиче на унутрашње процесе Запада, чије су елите, у очају, и покренуле нови Хладни рат против Русије. Неопходно је ограничити их, укључујући и војно, а по потреби и кроз војно-техничке инструменте, пружајући прилику да он прерасте у тенденције моралног, политичког и економског пропадања западног система. То неминовно води ка јачању геополитичких, геоекономских и геоидеолошких – културних – позиција не-Запада, од којих је историја Русију учинила најважнијом компонентом.

Стога се будућа оријентација види у улагању у источном правцу, у развоју Сибира. Дубоко је историјско утемељење ове политике.

Анексија Сибира под царем Иваном Васиљевичем Грозним, а не анексија Украјине под „најмирнијим“ Алексејем Михајловичем, учинила је Русију великом силом. „Време је да престанемо да понављамо лукаву и пољски генерисану тврдњу Збигњева Бжежинског да Русија без Украјине не може бити велика сила“, пише у овом документу. „Много ближа истини је супротна тврдња: Русија не може бити велика сила са украјинским јармом, који постаје потпуно неподношљив, створен од Лењина, проширен на Запад под Стаљином.“

Савез Кине и Русије и истеривање Америке из Европе

Природни и најперспективнији правац је, наравно, развој и јачање односа са Кином. То ће у великој мери повећати способности обе земље. Ако Запад и даље буде жестоко непријатељски расположен, Русија ће склопити први привремени одбрамбени савез с Кином одраничен на пет година. Ова Русија одступа од сваког историјског модела тако што се одлучује да „мора да помогне Пекингу на било који начин, како би спречила да буде чак и привремено поражен у рату који је против њега покренут, јер би тај пораз ослабио и Русију“.

Јасно је да источна политика не треба да буде усредсређена на Кину. У светској политици, економији и култури, источни и јужни свет се уздижу, укључујући и „захваљујући нашем поткопавању војне супериорности Запада, на којој се заснивала његова хегемонија последњих пет векова“.

Када је реч о изградњи новог европског безбедносног система који би заменио опасно дотрајали стари, он мора бити изграђен у оквиру великог евроазијског пројекта. У старом евроатлантском простору неће се моћи створити ништа вредније.

У даљим корацима очекују се још радикалније мере и планови. Крајњи циљ је истеривање Сједињених Држава из Европе, у коју су Американци и стигли због Руске револуције 1917. године. То ће бити „олакшано прекидом дипломатских односа са Вашингтоном, Отавом и другим западним земљама и руским иступањем из ОЕБС-а, који оличава идеју евроатлантског простора“, каже се у овом документу.

„Нова безбедносна архитектура Европе створиће се из нове европске конференције о миру и безбедности. НАТО, по дефиницији, не може бити учесник такве мировне конференције. НАТО ће остати, али као реликт прошлог времена. Европска унија ће хитно морати да створи сопствени 'одбрамбени идентитет' – истовремено као део нове, стварне европске безбедносне архитектуре и њене бивше, а сада виртуелне верзије Северноатлантске алијансе.“

Потврду ових ставова налазимо у најави Дмитрија Медведева да ће Русија затварати амбасаде и протерати дипломате оних земаља које се буду посебно истакле у ревности увођења санкција према Русији.

То већ делује као најава прекида дипломатских односа САД и Русије. Сада је, иначе, јасно зашто га је Путин, као свог најповерљвиијег сарадника, преместио са места премијера у Савет за националну безбедност. Многи су то доживљавали као пад у његовој каријери, али испоставља се да је то била само „веома посебна дужност“. Отуда је Медведев ових дана, уз Путина, поново најистуренији руски званичник.

„Санкције могу бити разлог за коначну ревизију односа са земљама које су их увеле – укључујући и прекид дијалога о стратешкој стабилности“, рекао је Медведев. „Може да се поништи све, укључујући и споразум СТАРТ-3... Да, а дипломатски односи у принципу и нису баш потребни. Време је да се закатанче неке амбасаде“, најављује Путинова „десна рука“. Иза тога следи најава још мрачнијих времена: „Контакти ће се наставити, али тако што ћемо се гледати кроз двогледе и оптичке нишане.“

То је слика застрашујуће сутрашњице која је почела 22.02.2022. када је руски председник најавио марш на Украјину у овој злослутној игри бројева.

„Тврђава Русија“ биће љутити медвед чије режање Европи неће бити пријатно да чује. То лице опасне Русије, ново свим генерацијама које нису имале прилике да је виде 1944. и 1945, када је озлојеђена и бесна због четворогодишњих патњи и разарања марширала ка Европи.