Још једном о бомбардовању: Пач Адамс у невидљивом авиону над Југославијом štampaj

Добијем ти ја стипендију за постдипломске студије у Лондону. Ухватио сам последњи воз испод тражене маргине од 35 година. Те 1998. радио сам као уредник културне рубрике у Дневном телеграфу. Поделих своје дилеме с власником.

„Можда бих отишао у Енглеску на годину дана. Има ли шансе да задржим место? Свиђа ми се да радим у Де-теу."

„Шта радиш у Енглеској?"

„Магистарске студије на Ел-ес-ију."

„Само иди", одврати Ћурувија. „Не брини за место. Чекаће те кад се вратиш."

На Косову се у то време увелико кувало. Косовски Албанци су са завишћу гледали како југословенске републике редом постају државе. Зар су њих заборавили? Оружана побуна у јужној покрајини третирана је као државна тајна. Званични српски медији су о томе ћутали као заливени. Али вести су биле прекрупне да се просто почисте под тепих. Дневни телеграф је детаљно извештавао о операцијама српске полиције на Косову.

Катарина је била трудна. Пре него јој издају визу, Енглези су тражили да унапред платим порођај у приватној болници. Не сећам се више цифре, само чињенице да је била астрономска. Жена и ја одлучимо да одем сâм на студије, припремим терен, а да ми се она касније придружи у Лондону.

Скупштина Србије изгласала је нови закон о информисању. Писан је циљно: да се режим разрачуна са приватним медијима који су помагани са Запада. Овластио је државне органе да разрезују високе новчане казне за апстрактне преступе - као што је фамозно „подривање уставног поретка". Министар информисања био је млади кадар Српске радикалне странке. Звао се Александар Вучић.

Прошло је само две недеље од мог одласка, и у просторије Дневног телеграфа упадне полиција, истера све запослене напоље и пломбира канцеларије. Министар је лично присуствовао рацији, што је било необично. То је јасно указивало на човека који је или претерано склон публицитету, или је у некој личној вендети.

Марија Гоцић је рођена у крајем октобра 1998. Била је лепа и некако преозбиљна. Користио сам сваку прилику да скокнем до Београда и будем с Катарином и њом. Током једне од посета фамилији, нашао сам се с Ћурувијом. Деловао је као човек који има доста проблема.

„Бежи одавде", рекао ми је резигнирано, мрштећи се и правећи рукама покрете као да тера муве. „Биће пичвајз." Дошао сам у Београд за зимски распуст; био је фебруар 1999. Питао сам га зашто он сам не посегне за мером коју мени саветује. Није одговорио. 

Клинтонова и Блерова идеологија 

Роналд Реган био је глумац као, рецимо Марјан Шарец, бивши премијер Словеније, или Володимир Зеленски. Упркос својој холивудској реторици, Реган је био политичар старог кова, републиканац чија су црно­бела уверења формирана у време Хладног рата. Но, „бејбибумер" и бивши хипик Бил Клинтон, који је дошао на власт почетком 1993, био је нешто друго. Остарели и конзервативни Реган или Џорџ Буш старији могли су бар повремено да се издају за очеве нације. Али Клинтон је био њено распуштено и пажње гладно дете.

У случају Клинтонове партије и администрације, однос према стварности постао је мање транспарентан, повремено сулуд и - уколико је то уопште могуће - лицемернији него кад су у питању републиканци. Идеологија „трећег пута" коју је Клинтон узајмио од свог британског пандана, премијера Тонија Блера, била је једнако грамзива и рушилачка као и оне које су јој претходиле - али много самољубивија и боље умотана у флоскуле политичке коректности. Као да Клинтон и Блер нису толико бринули о стварном свету колико о себи, свом имиџу и личној мисији.

Мој боравак у Британији крајем деведесетих живо је сведочанство да је Тонију Блеру, као прво, било далеко више стало да се запљуне у решавању светских проблема него да се бакће Британијом и ситницама код куће. А друго, био је склонији да у медијима пружи привид како је све цакум пакум, него да се меша у свој посао. У овоме су Клинтон и Блер били сложни.

Политичка коректност умела је да попри­ми гротескне облике. У можда најтипичнијем филму из тог времена Пач Адамс (1998), снимљеном по постојећем догађају, јунак после боравка у душевној болници, на преласку из депресивне у маничну фазу, закључује да треба лечити људе, а не болест. Он почиње да студира медицину и чини све да исцели пацијенте тако што их засмејава и увесељава. Испоставља се да Пач показује много више дара да буде лакрдијаш и глумац него лекар. Но његова емпатија и дивљи хумор без сумње олакшавају муке армији самртника. На концу Пач, упркос својој ексцентричности, дипломира медицину и оснива бесплатну болницу.

Клинтон, Блер и либерали код куће, као и неколицина у иностранству, наводно забринути над судбином света - слика су и прилика Пача Адамса. Он непоз­ван упада у болнице и служи народу који је остао без здравља и франшизе. Реконструисана турнеја маничног Пача Адамса по одељењима локалне болнице 1998. неодољиво је личила на брзу турнеју Била Клинтона по афричким земљама исте године, пуну лепих жеља и празних обећања, која је једнако мамила осмехе домаћина.

Треба можда имати у виду да је Пач Адамс у тешким болесницима добио минимално пробирљиву, веома захвалну публику. Тако је најпре служио себи, попут Клинтона, замишљеног и крокодилски сузног над судбином најсиромашнијег контенета. Клинтона чија је администрација изумела појам „хуманитарне интервенције" и применила га у Сомалији.

Дата реторика учинила је да ни добронамерни кловн Адамс ни инфан­тилни хуманиста Клинтон не могу напросто да буду прозвани зликовцима, упркос њиховим неовлашћеним акцијама, кршењу закона, политичком или моралном далтонизму. Оно што остаје јесте њихов трапави покушај да истовремено ураде нешто за своју популарност и за опште добро, упркос свим очевидним оксиморонима.

Изгледа да је сулуде норме политичке коректности сковане у време Била Клинтона и Тонија Блера било једнако тешко преточити у сувисло приповедаштво као и од тога исковати спољну политику Британије и САД. Она се од криминалне изродила у хуманитарно криминалну. 

„Прва морална интервенција у историји ратовања" 

Умберто Еко је овако резимирао: „Енглези морализују, Американци мере и дефинишу, а Европљани, посебно Италијани и Французи, теоретишу."

Традиција моралних мислилаца дефинитивно потиче из наведеног извора: Енглези јесу подложни таквим промишљањима и по правилу се брзо и лако алармирају и регрутују за њих.

Управо је то разлог зашто је британски премијер добијао подршку злоупотребом ове племените британске особине. Своје политичке смернице оглашавао је под ознаком „морално". Тони Блер је ретко пропуштао прилику да говори о моралу; проналазио једно морално питање за другим. Његово објашњење умешаности Велике Британије у рат на Косову темељило се искључиво на моралним основама.

Постоји индустрија у којој предњаче САД и Велика Британија: индустрија смрти. Раме уз раме с њима је и Немачка. Дневник Зидојче цајтунг писао је да је партија на власти до октобра 1998, Хришћанска демократска унија (ЦДУ) прихватила низ незаконитих донација у износу од више милиона немачких марака. Сам канцелар Хелмут Кол, шеснаест година на челу ЦДУ, вели Зидојче цајтунг, био је директно умешан. Под Колом је Немачка променила устав да би могла да води ратове у иностранству.

Велика Британија је други највећи произвођач оружја на свету - одмах иза САД. Она покрива око петину тржишта. Занимљиво је да је преломне 1998. године Немачка преузела друго место на глобалној топ листи произвођача. Тада је на власт је дошла коалиција предвођена Герхардом Шредером у којој су значајну улогу имали такође бивши хипици: партија Зелених. Ови су гласове освојили акцентом на екологију, али су били запањујуће ратоборни - једнако као демократе у САД и лабуристи у Британији.

Часопис Прајват ај писао је да је Британија крајем осамдесетих преговарала око продаје борбених авиона на Блиском истоку. Главни конкуренти су им били Французи, који су производили авионе сличних цена и перформанси. Али Енглези су добили уговор благодарећи промуслиманској оријентацији током кризе у Југославији.

Роберт Диленшнајдер, који је био председник пи-ар компаније Хил & Нолтон у време када су у САД пласиране измишљене приче о ирачким ратним злочинима у Кувајту, концем деведесетих држао је предавања о етици на универзитетима и трговинским ПР семинарима. Слично томе, Дејвид Фин, извршни директор компаније Рудер-Фин, активан у пропаганди за време Југословенског грађанског рата, цитиран је у огласу Њујорк тајмса: 

„У мојој породици бити Јеврејин увек значило преданост проучавању и посвећеност етичком понашању. На пример, приликом вагања моралних последица пословних одлука, Етички комитет наше компаније за односе с јавношћу тражи зналачки савет који ће водити наше размишљање." 

Постоји дакле читав систем преусмеравања морала на морализирање, као што постоји систем скретања реалности на хиперреалност. Зашто су свим тим људима (Блеру, Клинтону, Диленшнајдеру, Фину) пуна уста морала? Зашто толико воле да покрећу моралне дилеме, чак и када их нико за то не пита?

Одговор је једноставан: лоша савест. Често позивање на морал једноставно значи да су постојеће моралне норме угрожене, прекршене или напуштене. Што би народ рекао, војник о скраћењу, курве о поштењу. Особе које све време парадирају моралом или евоцирају моралност вероватно ће бити прве кад треба учинити нешто изразито неморално.

Тако и би. Када су медији открили да су у Великој Британији најпрестижнији универзитети, најплеменитије добротворне институције и највеће болнице уложиле своје пензијске фондове у домаћу индустрију оружја - портпарол Универзитета у Глазгову бубнуо је: „Ми не правимо моралну разлику. Желимо да наше инвестиције доносе новац, а не да буду етичне."

Коначно је неко изрекао. Испада да је морал луксуз који ни британска влада ни британске институције не могу себи да приуште. По томе никако нису изузетак: све земље НАТО пакта хоће део колача.

„У политици је морал најјефтинија валута", указао је Лав Троцки. Истина је да Клинтон и Блер нису остали усамљени у свом моралном крсташком рату у Африци и на Балкану. Он су пре били нека врста хиперболизоване карикатуре таквог става међу лидерима земаља НАТО крајем деведесетих.  

Јенки коњица стиже 

За време Хладног рата, питање безбедности у Европи било је бинарно, или што би рекли геостратези: биполарно. САД и НАТО гарантовали су безбедност запада континента, а СССР и Варшавски уговор истока. То је наоко лагодна позиција за државе чланице. Уместо да улажу астрономске цифре у обуку и развој војне индустрије, оне ограничавају војне издатке на ноторних 2% БНП, а остатак преусмеравају за цивилне потребе: науку, образовање, културу, комуникације, инфраструктуру. Тајна просперитета земаља као што су Јапан или Швајцарска, између осталог, лежи у чињеници што нису финансирали војску.

Али после распада Совјетског савеза 1991, питање европске безбедности је изазвано. Оно је дефинисано, такорећи, у ходу. Већ наредне 1992. САД се појављују као играч на позорници Југословенског грађанског рата који је ковертиран 1995. у јенки војној бази по имену Дејтон.

Амерички дипломата Ричард Холбрук био је спомињан као кандидат за Нобелову награду за мир због свог посредовања у Дејтонском мировном споразуму у функцији Клинтоновог саветника државног секретара за Европу. Међутим, 1998. Холбрук се, као Клинтонов специјални саветник за Балкан, такорећи повампирује: од миротворца постаје ратоборац. Кад су објављене фотографије на којима Ричард бос седи на поду заједно са герилцем Ослободилачке војске Косова - било је јасно ко је дао зелено светло за оружану побуну у јужној српској покрајини.

Ово су биле лоше вести најпре за Србију којој је запретила америчка дугачка батина и, самим тим, губитак јужне покрајине. Потом за суверенитет младе Европске уније, васпостављене 1992. која је фигурирала као актер у Југословенском грађанском рату - пре у дипломатији него војно. Али америчка одлучна иницијатива на Косову као да је истиснула ЕУ из ланца одлучивања на властитом континенту. ЕУ је у великој мери била стављена пред свршен чин.

Клинтон и Блер су јуришна фракција НАТО-а за казнену експедицију на Савезну републику Југославију. Хрвати и Албанци су аплаудирали из публике. Французи и Шпанци су се показали скептичнијим али, с друге стране, неслога са савезницима, подела или евентуални распад НАТО пакта су им деловали као превелика цена за спас крње Југославије.

Против Југославије су до 1999. већ потегнуте све могуће хумане и нехумане мере. СРЈ је годинама била изложена гебелсовској пропаганди западних медија. Немачка је снабдевала оружјем Словенију и Хрватску за илегални герилски рат. На немачку, америчку и британску иницијативу, једнострано отцепљене републике признате су као независне државе. Економске санкције су наметане двапут: прве је увела Европска економска заједница 1991, друге Уједињене нације 1992. Потоње су биле најстроже санкције икад наметнуте једној земљи и руинирале су југословенску привреду. Само јој је администрација Џорџа Буша сениора запленила имовину у вредности 200 милиона долара. СРЈ није ни примљена у Уједињене нације. Практично ништа више није остало да се уради против те несрећне државе осим натицања на колац и ћеле куле, осим сто за једног и операције Шварц. Шта кажете? То је већ било?

Аха, добро, онда сравњивање са земљом.

Па ипак, бомбардовање којим је више пута прећено СРЈ и даље је изгледало као нереална опција. Једини наведени разлози били су то што је Југославија покушавала да угуши оружану побуну на властитој територији. Режим Слободана Милошевића није једини држао да је то блеф; исто су мислили и експерти.

НАТО земље су евакуисале читав дипломатски кор из Београда, што је био забрињавајући гест, али и то је могао да буде театар. Онда је Ричард Холбрук, гореспоменути несуђени добитник Нобелове награде за мир, дошао са ултиматумом код Милошевића. Документ је доста личио на онај Аустроугарске пред Први светски рат. У њему је писало не волим те више.

Значи ипак! Што каже народ, живот је оно што се догађа док кујемо друге планове. 

Април у Београду 1999.  

Бомбардовање циљева у Србији, Црној Гори и на Косову у којем је учествовало 19 чланица НАТО пакта проузроковало је око 45 милијарди долара штете.  У бомбардовању је погинуло између две и три хиљаде људи; већина су били цивили. Избор оружја (не само прецизног и „паметног", већ и врло непрецизних касетних бомби), листа градова у којима је доминирала политичка опозиција у Србији (Ниш, Чачак, Нови Сад) - указују на хотимично наношење патњи и убијање недужних. Шпански пилот Ф-18 Адолфо Луис Мартин де ла Хоз који је учествовао у операцији Савезничке снаге свакако је тако мислио: 

„Пуно пута је наш пуковник протествовао пред НАТО шефовима јер су нам показивали цивилне циљеве. У једном тренутку су амерички официри добили заповест да користе противпешадијске бомбе против избеглица у Приштини и Нишу. Наш пуковник је енергично протествовао и након неколико дана је одмах смењен. Једна земља је масакрирана, бомбардирана је новим оружјем, отровним гасовима који ослабљују организам, површинским бомбама које се лансирају падобранима, пројектилима са осиромашеним уранијумом, црним напалмом, стерилизацијом и тровањем поља, оружјем које још увек не знамо." 

Новотарија примењена у бомбардовању СРЈ биле су ракете пуњене такозваним осиромашеним уранијумом. Озбиљан проблем земаља које користе нуклеарне електране је радиоактивни отпад. Крајње је опасан по околину и његово складиштење је скупо.

Али шта ако нуклеарним отпадом напуниш ракете и проспеш их неким јадницима на главу? Онда две муве убијеш једним ударцем! И збиља, у Србији, на Косову и Црној Гори је после бомбардовања 1999. драстично је скочио проценат оболелих од рака. Радиоактивни отпад ће остати у нашем земљишту и кругу исхране наредних 10.000 година.

У очи упада посебно одбојан, али релативно транспарентан термин који се користи за жртве НАТО - „колатерална штета". Он подразумева да цивили у америчким интервенцијама никада нису намерне мете. САД и НАТО цивилне жртве увек представљају као „грешке".

Али када се армија СРЈ повукла своје људство и опрему с Косова после 88 дана бомбардовања НАТО алијансе - њена борбена способност је остала практично нетакнута. Где је онда завршило 14.000 ракета? По коме су просипане бомбе? Оне су непогрешиво погађале болнице, школе, мостове, фабрике, градске центре, рафинерије, владине зграде, стамбене четврти, стране амбасаде, избегличке кампове и конвоје, путничке возове и аутобусе, трансформаторе, те-ве предајнике и станице. Да ли су све ово биле грешке? Или је само бомбардовање СРЈ 1999. била једна велика грешка? 

Медији и ја током бомбардовања 

У тренуцима самољубља, повремено сам ласкао себи да сам можда одважнији и радозналији од свог пријатеља Лазара, Моме Капора и других знаних и незнаних који су напустили земљу између 1991. и 1995. Да сам од њих бољи. Себе сам убрајао у оне који су се потрудили да сазнају, да виде, да осете реалност око њих. Али случај је хтео да 1999. будем одсутан. То ме је растрезнило: сврстало ме је међу људе склоне миграцијама, подложне околностима, склоњене на сигурно кад крене пуцњава. Сврстао ме је међу несврстане.

Можда је зато парадокс је да никад нисам био емотивно, политички и медијски ангажованији око неког догађаја ни пре ни после марта и априла 1999. Због тога сам провео бесане ноћи пратећи вести. Због тога сам запоставио студије. Због тога сам нагло сазрео.

Телевизији Би-Би-Си ворлд колега Тим Џуда дошапнуо је да сам српски новинар, и тако је почела моја британска медијска епопеја. Чињеница да смо Миша Гавриловић, Марко Гашић и ја, чија је политичка експертиза аматерска, били знатно артикулисанији, упућенији и уверљивији у британским медијима него српски професионални дипломати - амбасадор СРЈ у Британији или министар спољних послова. Потоњи се звао Вук Драшковић. То довољно говори где лежи проблем наших администрација - не само оне Слободана Милошевића.

Изгледа да сам успео да артикулишем понеко осећање и понеки аргумент, будући да су позиви учестали. Из дана у дан путовао сам у телевизијски студио „Вајт хаус" и натраг, рвао се са искусним водитељима око права и крива, рата и мира.

Ноћу сам пратио вести и читао извештаје, покушавајући да, попут искусних аналитичара, проговорим о оном шта се крије иза војних и дипломатских акција, иза реторике, изјава и гестова, те да предвиђам догађаје. Ванредно тежак задатак за неког коме политика, геостратегија и ратови нису специјалност. Из тих вербалних двобоја излазио сам често угруван, али на ногама. Упркос свом политичком неискуству, борио сам се као лав.

Током самог бомбардовања, логично је што су Срби збили редове. У тексту који ми је наручио Обезервер у то време, и сам сам стао уз вођство своје земље, ма колику кривицу сносило. Наравно, уредништво је очекивало нешто друго. Текст није објављен.

Колегиница Драгана Кањевац, која је пратила моје напоре на станицама BBC World и News 24 назвала ме је тада „народним трибуном". То је, ценим, најлепши комплимент који ми је ико дао за новинарски рад. Звали су ме и на друге канале - ITN, Channel 4, амерички CBS. После око тридесет наступа постао сам телевизијско лице и људи су почели да ме препознају и салећу по улици.

Презаузет и унезверен, хипнотисан високом концентрацијом историје и блештавошћу медија, пропустио сам да снимим своје наступе, од којих данас, авај, практично нема ни трага иако су тако густо пунили етар судбоносне 1999. Можда ће, попут података из Кишове Енциклопедије мртвих, ови и други снимци једног дана ускрснути из неке мени непознате и недоступне архиве.

Током мог јавног експонирања, посетила су ме двојица типова наводно да провере телефонске инсталације. Нису изгледали као мајстори, али су нешто мајсторисали по кући. Можда сам с годинама постао параноик, можда сувише гледам кримиће, можда су Ијан Флеминг и Роберт Ладлам на мени оставили трага - али уверен сам да су ме британске службе тих дана држале на оку.

НАТО је ракетирао цивилни конвој на путу између Призрена и Ђаковице 14. априла 1999, убивши преко седамдесет албанских цивила. Коментарисао сам истог дана догађај на Би-Би-Си ворлду. Не бих да ласкам себи, али није пука коинциденција што се непосредно после мог наступа медијима обратио Џејми Шеј. НАТО је преузео одговорност.

Траг који је остао за тим догађајима је једна књига, у чијем сам настанку поносно учествовао заједно са колегиницом са Ел-Ес-Ија која се зове Мирјана Шкочо, неколико понајбољих новинара енглеског говорног подручја као што је Џон Пилџер, те драмским писцем Харолдом Пинтером. Звала се Деградирана моћ: Медији и југословенска криза. Преведена је на норвешки и српски.

И коначно, трећа последица - такорећи колатерална штета - јесте одлука да променим тему свог магистарског рада на Лондонској школи економије и политичких наука. Све колеге са ЛСЕ из Србије историја је надвладала. Нова тема се и мени просто наметнула: Западни медији и југословенски грађански рат. Постојао је дакле и лични и колективни покушај да се расветли та чудна васпитна мера 19 западних јахача апокалипсе против моје земље.

После много муке, извукао сам жену и ћерку из бомбардованог Београда. Марија се брзо мењала; можда сам субјективан, али тада ми је изгледала као најлепше дете на свету. Станодавац ме је избацио кад је чуо да ће у мојој соби спавати беба. Уточиште смо пронашли у радној соби Тима Џуде. Тај човек ми није био само пријатељ: био је мешавина мог агента и анђела чувара.

Прочитао сам вест да је у бомбардовању погинуо извесни Горан Гоцић из Ниша. Ако се не варам, био је моје годиште. Очева фамилија је из Ниша, а Гоцић је релативно ретко презиме. Нисам имао осећај да ми је погинуо сународник, пријатељ или рођак - него мој двојник.

До мене је стигла и вест о Ћурувији. Убијен је с леђа, баш испред стана у Лоле Рибара у којем су ме Бранка Прпа и он угостили у фебруару. Будући да су га службе тада пратиле, у некој архиви вероватно чучи снимак нашег ћаскања о невеселој будућности Србије. 

Последице бомбардовања 1999. 

Номинално, САД су преко НАТО остале гарант безбедности у западној Европи. Али 1998. практично подмећу нови рат у бившој Југославији и, самим тим, Европи. У питању је била најава америчке медијске, дипломатске и војне подршке косовској независности.

Овај потез Клинтонове администрације може се читати као нека врста корлеоновске понуде источноевропским државама коју је немогуће одбити. Између редова је пробијала поука о демонстрацији силе. Власник пиљарнице који не плаћа рекет локалном мафијашу обично једног дана затекне пожар у радњи. После тога, и он и сви у улици плаћају на време и без гунђања. Аналогно томе, ко се не прикључи НАТО савезу, може проћи као СРЈ.

Пољска, Мађарска и Чешка Република виделе су да је враг однео шалу, брже-боље подневши молбу за пријем у НАТО исте године. Такозвани „акциони план за чланство" пројектовао је увезивање и осталих балканских земаља у НАТО. Како је писао Џон Пилџер: 

„И ове сиромашне земље мораће да учествују у куповини оружја вредном 22 милијарде фунти. Корисници ће бити доминантна светска индустрија наоружања у САД и Британији. Само уговор за ловачке авионе вредан је 10 милијарди фунти." 

Распадом СССР милиони Руса су се нашли у страним државама, од којих многи у непријатељском окружењу. У идентичној ситуацији су се нашли Срби после распада Југославије. Руси су 1999. ставили вето на резолуцију Савета безбедности УН која санкционише бомбардовање СРЈ. Али заправо је чудније што су претходне резолуције о Југославији подржали. Незаинтересованост Запада за историјске и правне аргументе, основна људска права и уопште опстанак српског становништва, нажалост, није растрезнио никог осим нас самих.

Биће да је тек бомбардовање Србије одвратило Русе од илузија о џентлменском споразуму, међународном праву, међусобном уважавању и дипломатском фер плеју Запада. Тек после те војне акције Руси су разабрали да су они следећи. И заиста, њихове мањине на Балтику, у Грузији и Украјини су се нашле у идентичној позицији као и српске у Словенији, Хрватској, Босни и на Косову. То је кључни разлог што је 1999. на место премијера дошао тврдолинијашки кадар Федералне службе безбедности Владимир Путин.

Наредне 2000. постао је председник Руске федерације.

Тешко је израчунати како би прошла Југославија с неком другом администрацијом уместо оне Милошевић-Марковић. Може се спекулисати да би договор о конфедерацији или мирном распаду СФРЈ оставио Србију без последица, као што је био случај са Чехословачком. Али аргумент да Срби имају право на самоопредељење у Хрватској, Босни и на Косову, као што то имају Словенци, Хрвати, Босанци или Албанци у Југославији - вероватно би се сусрео с једнако тврдокорним отпором на Западу без обзира ко је председник Србије и каква партија је на власти.

Још једна спекулација призива признање: у случају да је питање бомбардовања Југославије изазвало раздор, блокаду или евентуално распад НАТО пакта, Милошевић би вероватно и данас владао Србијом. Режим Милошевић-Марковић трпео је безбрижно студентске демонстрације годинама као неку врсту београдског пркосног фолклора.

Али када су допутовали бесни, наоружани и одлучни активисти у Београд из унутрашњости, режим се сручио као кула од карата. У крајњем свођењу, пуч који је свргнуо Милошевића 5. октобра 2000. године јесте био политичка последица бомбардовања СРЈ 1999. Милошевић је на власт дошао интерним пучем и било је јасно да ће с власти сјахати само ударен неком једнако говњивом мотком.

Штета је што смо за свргавање породице Милошевић морали да платимо тако високу цену. Било је ствари којима смо могли да се похвалимо. Србија је позната по плодној равници, средњовековним манастирима, светој земљи, талентованим људима и одлучношћу да остане независна. Али деведесетих је Милошевићев режим отерао пола милиона талентованих. Током бомбардовања 1999. земља нам је дословно отрована. Света земља је окупирана, а косовски манастири разрушени 2004. Србија је постала колонија.

Чиме данас да се похвалимо?

Испоставило се да је за преживљавање није важно знати шта је исправно, морално и праведно, шта је легално, шта је у складу с међународним правом. Много је важније знати да погодиш шта Запад намерава, шта Запад замишља да је исправно, морално и праведно, како ће Запад гледати на легалност, да ли ће Запад спроводити или се огрешити о међународно право.

Запад - а кад кажем ту реч, највише мислим на САД - све више делује као неко проблематично, размажено, распуштено дериште коме су сви повлађивали јер нису имали решење за његове лутке. Данас је израстао у опасног, психотичног и окорелог криминалца. Али од свих одвратних особина Запада, од свих злочиначких преступа Запада, најодбојнији је тај акутни недостатак самокритичности, тај озбиљан пропуст у одгоју - западно труло моралисање, западно квазиправедништво, та одурна индигнација над стварима које Запад себи, и само себи допушта.