Економске санкције као оружје: Ceterum censeo Carthaginem esse delendam štampaj

Историја нас учи да је стара Атина увела економску блокаду суседној Мегари 432. године пре наше ере и да је намера Атињана да оштете комшијску економију у потпуности успела. Другим речима, блокада је вероватно стара колико и свет. Племе које контролише извор пијаће воде у видној је предности над суседним које га нема.

Економске санкције у данашњем облику нуспроизвод су глобализације XIX века и чедо Великог рата. Тај је сукоб био тоталан: борило се не само у рововима, већ свим расположивим средствима, од којих нису сва била једнако варварска.

Да нас не би заслепеле емоције, посегнућу за бројкама које наводи Николас Малдер у књизи Економско оружје: Успон санкција као алата модерног рата (2022).

Од бомбардовања из ваздуха у Првом светском рату је погинуло око 3.000 војника. Бојни отрови пак убили су око 90.000 или 7% од укупно 1,2 милиона војника против којих су употребљени. Ни једно ни друго генерално нису коришћени против цивила.

С друге стране, у Првом светском рату је између 300.000 и 400.000 становника Европе умрло од глади и болести које су биле директна последица економске блокаде. Још пола милиона умрло је у Османској империји и на Блиском истоку због англо-француске економске блокаде. Санкције - или по тадашњем речнику, „економски рат" - у Првом светском рату су се показале смртоноснијим него било који други начин борбе.

Левица, десница, централно

Речју, санкције су подмукли убица. Официр који издаје наређење да се на непријатељске положаје баци пликавац с правом се сматра ратним злочинцем још од 1924. године. Али мастиљара у оделу с краватом која ставља потпис испод документа о економској блокади био је и остао пуки чиновник - дакле господин човек - иако је сва вероватноћа да ће тај акт имати десет пута више жртава.

Око економских мера после Великог рата, међутим, сложиле су се левица и десница. Када су се 1919-1920. на Париској конференцији састали лорд Роберт Сесил, аристократа са британске стране, и Леон Буржуа, републиканац са француске, брзо су се усагласили да је блокада најбоља мера одвраћања за сваку будућу државу која се огреши о мировни споразум.

Ново оружје је, гле чуда, испробано на Русији и Југославији, иако се ни једна ни друга нису огрешиле о одлуке из Версаја и Париза. Другарски поздрав који је заједница народа пожелела новој совјетској власти 1919. била је економска блокада.

Југославија је брзо дошла на ред. На Париској конференцији донета је одлука сила победница о подели Албаније између Италије, Југославије и Грчке. За албанску независност, међутим, заложиле су се САД и Албион.

Југославија је 1921. ипак подигла војску и кренула да заузме оружјем јужне територије додељене споразумом у Паризу. Запрећено јој је економским санкцијама.

Санкције комунистичким режимима

Ако су комунисти икада култивисали неку врлину, то је солидарност. На супротном полу налазила се чистокрвна капиталистичка злоба: што је горе конкуренцији, боље је за мене. САД су пословично све комунистичке земље третирале као губавце и крвне непријатеље: Кину, Северну Кореју, Кубу и Вијетнам држале су деценијама под ембаргом.

Кина је одмах по успостављању Народне републике 1949. постала мета америчких економских санкција. Али ако би се САД обрушиле на неку земљу у време Хладног рата, увек су ту биле СССР да - по принципу непријатељ мог непријатеља је аутоматски мој јаран - понуде трговинску размену или бесповратну помоћ.

После захлађења кинеско-совјетских односа 1969. САД су почеле да обигравају око Кине. УН признају Народну републику тек 1971. и додељују јој стално место у Савету безбедности. Економске санкције Кини укида Никсонова администрација 1972. Санкције које су САД увеле Куби 1960. и Вијетнаму 1963. биле су кудикамо разорније. И у овим случајевима у помоћ је притекла братска СССР.

Санкција због расизма

Једнострана мера ембарга које уводи нека усамљена држава - макар била и моћна као САД - једна је ствар. Други падеж је када се на неку државу консензусно и колективно обруши Лига народа или Уједињене нације и од ње направе планетарну парију.

Савет безбедности УН ретко је био сагласан око увођења економских санкција у доба Хладног рата. Запамћене су санкције УН против расистичког режима у Родезији 1965-1979. на чему су инсистирале афричке чланице. Јужноафричку републику су од 1977. пратиле санкције и гласна кампања да се бојкотује њена роба.

Довољно сам матор да се сећам запаљивих постера и речитих слогана на рачун мрског апартхејда. Чињеница је да га је креирала расиситичка гамад. Такви држе да бела раса и плавокоси народ има квалитетнији ДНК материјал него други. Ако је то уистину тачно, онда бољи, надаренији, паметнији и богатији треба да помаже горег, неталентованијег, глупљег и сиромашнијег. Али у стварном животу, расисти користе наводну супериорност као богомдано право да тлаче, експлоатишу, газе, вређају, поробљавају и истребљују инфериорније од себе.

Дакле не кажем да су типови као што су Ијан Смит, премијер Родезије, били цвећке. Али како одолети искушењу да посегнем за јавном тајном како је ноторни „апартхејд" и данас свеприсутнан и општераширен диљем глобуса. Њега су, под окриљем силе, закона и државних структура, без зазора практиковали, и тада и сада, Израел над Палестинцима, Турци над Курдима и Енглези над Ирцима.

Па и сами Јенкији, како песма каже, home of the free and land of the brave, имали су идентичан однос са својим несрећним мањинама - индијанској и црначкој. Штавише, 1966 - када су се УН устремиле на Родезију - још су у половини савезних држава били на снази расни закони, по којима су илегални били бракови, па чак и сексуални односи између различитих раса.

Да, да, добро сте прочитали: колевка апартхејда су Сједињене Америчке Државе. Вероватно су санкције Родезији утицале и на Амерички врховни суд, који је већ следеће 1967. расну сегрегацију ставио ван закона.

Нека врста политичко-економске перверзије Хладног рата биле су земље које су се драговољно одлучиле на самоизолацију. Дакле државе попут Албаније, Румуније и Камбоџе седамдесетих и осамдесетих година ударили су економске санкције властитом становништву. Ова мазохистичка мера имала је можда неког идеолошког резона, али у практичном животу затварање земље увек је разорно по привреду. Доказано је у тврдој пракси да су изолација и самоизолација две стране истог новчића којем прете све ружне речи економског жаргона: несташица, инфлација, рецесија, пад стандарда, банкрот.

Санкције у посткомунистичко доба

По окончању Хладног рата 1989-1991. Савет безбедности УН је, уместо брисаног поља где су се суперсиле вазда гледале преко нишана, постао место за дељење нежних и колегијалних комплимената и формирање заједничких платформи. СССР је престао да постоји. Руси су господски подвили реп: размонтирали су своју империју као какву скелу, спаковали је, почистили шут за собом и мирно отишли на клупу. Престали су да пружају жилав отпор америчким иницијативама за економску блокаду непоћудних режима.

Тада, деведесетих година XX века, у време посрнућа и пада комунизма, започело је ново поглавље и нови процват економских санкција као казнене мере. Отад су САД и европске савезнице, без оног одлучног отпора на највишем нивоу - дакле у Савету безбедности - уводиле економске санкције, што би рекô народ, уместо добар дан. Ембарго је потегнут у више од пет стотина инстанци. Шта год САД и Европи није било по вољи - пап, санкције. Ова последња, разуларена фаза - која траје до данас - показала се као нека врста глобалног мобинга.

Ноторне почетком деведесетих биле су економске санкције које су САД и њихови европски савезници увеле Ираку и Југославији.

Запад је испрва подржао борбеног Садама Хусеина у агресији на револуционарни Иран. Рат се отегао између 1980. и 1988. без победника. Због рововске борбе, шестоцифреног броја жртава и коришћења бојних отрова заличио је на Први светски рат. Нико на то није имао примедби, напротив - Ираку су сви продавали и дотурали оружје, слично данас Украјини: САД, СССР, Италија, Француска, Немачка, Британија и коначно Југославија. Кина је макијавелистички наоружавала обе стране.

Можда Иран јесте био превелики залогај за Хусеина, али Кувајт није. Али нападом на Кувајт, Хусеин се отргао агендама Вашинтона и с листе топ јенки клијената доспео на црну листу. Економске санкције и сложна инвазија на Ирак у којој је учествовало 35 савезница били су жесток и муњевит одговор на ирачку анексију Кувајта 1990.

Економске санкције Ираку које су обухватале храну и лекове произвеле су драматичну хуманитарну кризу у земљи: највеће жртве, као и у Румунији, била су новорођенчад. Циљ ембарга није био пуко ирачко повлачење из Кувајта, нити су у питању биле ратне репарације Кувајту у износу од 50 милијарди долара које је Ирак отплатио. Циљ је био рушење Хусеиновог режима. Санкције Ираку трајале су све до 2003. када су ликвидирани Хусеин и његова партија. С њиховим одласком је де факто престао да постоји и Ирак.

Санкције СР Југославији

Силу економских санкција као колективне казнене мере такозване међународне заједнице  осетили смо тада и на властитој кожи. И Југославија је, слично Ираку, фигурирала као покусни осуђеник. Савезна Република Југославија проглашена је 1992. Заједница народа срдачно је поздравила нову државу. Дочекала ју је такорећи на раздрљене груди, слично као што је учинила са СССР и Кином. Прво јој је поручила да није правни наследник СФРЈ и да мора да поново да конкурише за чланство у Уједињеним нацијама. А друго, у вези с првим, Савет безбедности УН је месец дана касније донео једногласну одлуку о увођењу економских санкција СРЈ - најстрожих у историји Уједињених нација.

Југославија је иначе била једна од чланица оснивача УН. Због утицаја у Покрету несврстаних, америчке дипломате су се обично удварале нашима пред гласање Генералне скупштине. Али деведесетих је, у време режима Слободана Милошевића, у дипломатији Југославија постала чудовиште из мочваре.

На мети резолуција УН заслужено су се налазили Израел, Уганда, Јужноафричка република, Авганистан. Али по суду дипломата УН, највећи зликовци од 1945. до данас су ипак Југословени. А, мајке ти?

Југословенски већ окрњени међународни престиж и већ посрнулу привреду докрајчиле су економске санкције и изолација. Обухватале су спортске наступе и културне догађаје. Наше лагано срозавање од прогресивне до банана републике растегло се од почетка седамдесетих до осамдес' девете. Али тек смо под Слобом Слободом почели да одлучно јуришамо ка пропасти. Коначно смо у нечему постали шампиони. Смешило нам се инфлаторно злато: по дужини прва, а по процентима трећа турбоинфлација у историји света - иза Мађарске 1946. и Зимбабвеа 2008. Пад вредности домаће валуте износио је преко два одсто на сат (колико у Јапану за читаву годину), 62% сваког дана, 313.000.000% у најгорем месецу и 116.545.906.563.330% до јануара 1994.

Кина и санкције

Кина је од седамдесетих дигла главу од вишедеценијских санкција Запада. Куба, Северна Кореја и Вијетнам још нису. Поводом инцидента на тргу Тјенанмен 1989. године, САД су Кини увеле ембарго на увоз оружја. Потез је био превасходно симболички, јер је Кина 70% свог наоружања увозила из СССР. С друге стране, између 1980. и 2004. робна размена између Кине и САД скочила је од 5 на 231 милијарду долара. Кина је постала други трговински партнер САД, одмах иза Канаде, и први страни кредитор САД, престигнувши Јапан 2008. године. Коначно, Кина је са 5,88 трилиона долара БНП-а 2010. такође престигла Јапан и постала друга економска сила света, тик иза САД. Пројекција је да ће до 2027. избити на прво место.

Још се као данас сећам кад сам свом другару дао комплимент како је лепо средио свој стан у њујоршком Квинсу. „Све што овде видиш", узвратио је, „произведено је у Кини." Наравно, важило је и обрнуто. Чињеница је да су Кинези, једнако као и остатак планете, велике муштерије за америчке авионе, компјутере, мобилне телефоне, филмове и серије, друштвене мреже и брзу храну. Нико не може да живи без Боинга, Епла, Ајфона, Холивуда, Нетфликса, Фејсбука и кока-коле, и ови брендови се посвуда се сматрају незаменљивим, па и у и Кини. Све остало Кинези умеју да наштанцују скоро једнако добро, а вишеструко јефтиније него Јенкији.

У описаним условима увођење економских санкција Кини практично је нека врста лајања на звезде. А тај лавеж се повремено огласи, као кад су Американци подигли оптужнице против петорице кинеских официра због крађе технологије од америчких комерцијалних фирми 2018, или ухапсили представницу кинеске компаније Хуавеј у Канади због „кршења ембарга уведеног Ирану и преваре".

Једно од изборних обећања Доналда Трампа током кампање 2016. било је увођење царине на кинеску робу. Његова администрација га је и испунила 2018, оптеретивши око 800 кинеских производа у укупној вредности од 84 милијарде долара увозним маржама између 10% и 25%. Кина је узвратила реципрочним царињењем америчке робе.

Компанија Хуавеј је тужила САД 2019. због забране коришћења њене опреме у државним агенцијама. САД је узвратила жестоком антикампањом тврдивши да је 5Г телефонија штетна по здравље и да је Кина користи како би шпијунирала западне клијенте. Исте године Трампова администрација диже марже са 10% на 25% кинеској роби у вредности од 200 милијарди долара и проглашава Кину „курсним манипулатором". Наредне, 2020. године, трговинске тензије су саниране, али ривалство између САД и Кине остаје да тиња и мало-мало па се појави нека варница, као што је америчко затварање кинеске амбасаде у Хјустону и протеривање трећине кинеских новинара који извештавају из САД.

Кина се не либи да узврати ударац, али у овим окршајима обично САД има иницијативу. И корак по корак, маржа по маржа, ембарго по ембарго, санкције по санкције, осуда по осуда кршења људских права - Кинези су постали резистентни. Сналазе се и без америчких долара и добара, инвестирају, траже нова тржишта, развијају властите производе који су једнако добри или бољи од западних.

Како је речено, Хуавеј развија напреднију технологију од западних телекомуникационих фирми. Леново је одличан лаптоп, за четвртину цене Епла. Недавно је Кина произвела свој трећи носач авиона - што је највише после САД, који их има 11. Она од осамдесетих година XX века усавршава и законски штити своју филмску индустрију. После немира у Сјинђангу 2009. Кина је забранила Фејсбук, Твитер и Гугл и почела да отвара властите платформе, претраживаче, апликације и друштвене мреже. Ренрен је кинеска верзија Фејсбука; Вичат је Вотсап; Веибо је Твитер; Јоуку Тудоу је Јутјуб. Изгледа да Кинези још нису нашли замену за кока-колу, али сигуран сам да раде и на томе.

Санкције данас

Данас, наравно, имамо на снази санкције о којима с добрим разлогом сви говоре. Експерти су на овом порталу већ дали детаљне и сувисле анализе економских санкција Русији. Факат је да не морате бити доктор економије да донесете неколико једноставних и логичних закључака.

Испоставља се да су економске санкције нека врста продужетка империјалне политике другим средствима. У време Првог светског рата постојала је урота великих држава против великих. Османлијска империја била је опустошена економском блокадом. Али наравоученије из искустава са применом економског рата против Кине, Ирана и Русије јесте да је опстала само урота великих држава против малих.

Другим речима, економским санкцијама могу се уцењивати, обесхрабрити, оштетити или потпуно уништити само мале државе. Неке су једноставно превелике и сувише увезане у токове глобалне економије да би таква стратегија била иоле ефикасна те примена економских санкција на њих има јак повратни ефекат на западне економије.

Економске санкције САД Кини 1989. брзо су пале у воду зато што су де факто већу штету правиле америчкој привреди него кинеској. Ново искуство из праксе јесте да и европске санкције Русији које су тренутно на снази наносе више штете европској привреди него руској. Што се тиче европске решености да васпитава Русију и науди Русији по цену да сама себи пуца у ногу, та рачуница је нерационална од самог почетка. Како Европа може да се радује што је јуче цркла кинеска, а данас руска крава, ако то значи да ће сутра преминути и Милка?

Ceterum censeo Carthaginem esse delendam

Што се тиче поређења економских санкција Ираку, Југославији и Русији, у ретроспекцији је јасно да су у питању и лаицима видљиве градације. Ирак, као и његова сестра по злу Либија, сатрти су темељито с лица земље, као што је Рим разорио Картагину. Можда би циник повезао мрачну судбину тих држава с чињеницом да су Ирак и Либија биле социјално најбрижније и најнапредније земље арапског света. Не знам да ли они користе изразе „бивша Либија" и „бивши Ирак" попут нас, али и њихова носталгија била би на месту.

Ми из такозване бивше Југославије потоњих смо се година нагледали беде и наслушали глупости које, под утиском санкција, настављамо да ширимо сами о себи. Уверени смо да је Милош Обилић био терориста, да је Његош био планер етничког чишћења, да је Тесла био Хрват, да српски језик не постоји. Али Југославија, ма како црна њена судбина изгледала на папиру, ипак није рушена до последњег камена на камену као Ирак, културни ембарго над њом ипак није спровођен с тако темељном безобзирношћу и садизмом као што је то случај с Русијом.

Што се тиче оног мајстора из Чешке који је отео већ додељену награду из руку уметника „због веза с Русијом", оног из Немачке који отпустио с посла дугогодишњег диригента и личног пријатеља зато што је Рус, оног из Италије који је укинуо академски курс посвећен Достојевском, оног из Хрватске који је с програма избрисао Чајковског, оног из Енглеске који је прекрстио Дегаову слику Руске плесачице у Украјинске плесачице - притом све мислећи да раде нешто праведно и морално - за њих гајим презир не само због те рушилачке тупости.

Њиховим истомишљеницима у Чешкој, Немачкој, Италији, Хрватској и Енглеској имам да поручим следеће: будите доследни. Избаците из употребе све руске изуме - Мендељејевљев периодни систем елемената, хеликоптере, вештачке сателите и ракете.

Чињеница да тако нешто још нико није покушао говори нам да је чак и усијаним главама и тврдим санкцијашима посве јасно како је свет увезан у нераскидиво братство.