Пред вратима Србо-Албаније: Америчке и европске инвестиције у настанак албанске империје на Балкану

Амерички Фокс њуз, извештавајући пре скоро четири године о Косову и Србији, створио је у својим вестима земљу „Серкосовобију“ – још једну у низу фиктивних творевина западне имагинације о Балкану. Рецимо, попут Руританије из Затвореника дворца Зенда, Балканије из Стокеровог романа Госпа са покровом или Кракозије из филма Стивена Спилберга Терминал.

Мада је у Спилберговом филму о човеку заробљеном на терминалу њујоршког аеродрома „Џон Ф. Кенеди“, главни јунак Виктор Наворски, кога тумачи Том Хенкс, јасно словенског порекла, у реалности то је био Иранац, недавно преминули Мехран Карим Насери. Али, не без повезаности с нашим крајевима. Несрећни Насери био је студент славистике и српскохрватског језика у Лондону. Насеријава несрећа као да је била предсказање не само за њега, него и за предмет његове науке, који се убрзо дезинтегрисао и нестао у време када је нестајао и Насеријев стварни живот.

Балканија – то је држава чије стварање у роману Брема Стокера The Lady of the Shroud почетком 20. века тадашњи црногорски владар обележава спектакуларним аеро митингом у присуству свих других европских владара, па и краљевине Херцеговине.  

„Серкосовобија“ звучи рогобатно и реч није је лако изговорити. Могло би можда лакше изговорити „Косербија“ или „Косрбија.“ Или „Србокосовија“. Или „Србокосово“. У сваком случају, подсвест америчке водитељке Фокс њуза изразила је могућу реалност која се припрема хиљадама километара далеко, не без утицаја и знања водитељкине отаџбине.

Оно што свим овим измаштаним творевинама даје поновну актуелност, јесте обнављање важности југа Европе и медитеранског карактера Европе, а посебно последице које овакав развој може да има на Србију и друге земље настале на територији некадашње Југославије. 

Рађање албанске империје

Косовско питање већ дуже време је на дневном реду. Француско-немачки документ који је у петак 20. јануара званично предочен председнику Србије гарантује настанак албанске империје на Балкану, под условом да не изазове рат, него да буде мирно примљен од стране Београда, чиме би Србија омогућила, а у извесној мери и гарантовала, делотворност албанске супремације на југу Европе. Не памти се да је Запад под вођством САД и Немачке толико инвестирао у стварање једне државе колико у стварање Велике Албаније. Није се то посрећило ни Курдима који су сасвим без државе. Велика Албанија биће Ирска југа Европе. Као што је Ирска била извор америчке снаге и виталности у 19. веку, тако ће и Велика Албанија бити извор америчке виталности у 21. веку.

Најистакнутији албански писац, за кога не може да се каже да нема сентименталан однос према албанској нацији, Исмаил Кадаре уочава да се албански став према Европи креће од „националистичке надмености до космополитског понижавања“.

Кадаре истиче да је „познато безрезервно дивљење Албанаца према Европи и Америци“, које се, можда, десило „јер смо губитак Европе проживљавали трагичније од других. Још тридесетих година један наш песник је написао да ми 'волимо Запад трагичном љубављу'. Ова трагика је била нарочито наглашена током комунистичке изолације. Ви, балкански Словени, уздржанији сте, а ово из разлога што ви заједно у Европи и са Европом имате словенску породицу, док ми немамо 'европских рођака'“, објаснио је Кадаре.

Ту аномалију, чини се, брзо су отклонили „амерички рођаци“. 

У овом планатарном добу „антиамериканизма“ не постоји „америчкија“ земља на свету од Албаније, тј. Велике Албаније. Та Велика Албанија је животно важна за све што је Америци потребно. Уколико је потребно да се сместе хиљаде присталица иранске антирежимске групе „Муџахедин а калк“, ту је Албанија. Исто важи за арапске терористе „Златног ланца“ или за осуђенике из Гвантанама. Албанија беспоговорно следи све што Америка помисли, а не само оно што пожели.

Америка ствара Велику Албанију као нови „балкански Израел“, али потпуно проамерички, што ни прави Израел није. Као што је Израел обновљен после хиљада година, Америка обнавља несталу кавкаску Албанију, само овога пута не на Каквказу, него на Балкану.   

Између Европе и Америке

Немачка и Француска су конципирале предлог којим би Косово требало да практично постане секундарна држава нове албанске империје, коју Србија не би формално признала, али би својим изричитим пристанком на егзистенцију Косова ван Србије и скидањем ембарга на чланство Косова у међународним организацијама, у првом кораку омогућила државама ЕУ које га нису признале да га признају, скоро по молби Србије. Чланство у УН сада се не би разматрало, али би оно дошло на крају, после извесног времена.   

Резултат свега била би потпуна реконфигурација југоистока Европе на којем би сада постојале две албанске државе, са извесношћу претварања у једну „Велику Албанију“, која би била етнички центар и за Албанце у Македонији и у Црној Гори. 

Европска „обнова с југа“ почела је „Преспанским споразумима“ склопљеним између Грчке и Северне Македоније. Након овог договора, дошао је на ред концепт „Отвореног Балкана“ који је требало да репризира европске процесе на југоистоку Европе, али уз америчку асистенцију. Европска унија није стала иза ове идеје и јасно је саопштила да је сматра „страним телом“ на европској територији, које не само да дуплира надлежности, него ствара илузију да балканске државе могу да имају неку другу перспективу, осим Европске уније.

Европским престоницама овај амерички план не допада се из неколико разлога. Прво, сматра се да САД настоје да наметну свој концепт регионалног повезивања који није у складу са европским замислима; друго, он функционише као замена европским интеграцијама за земље Западног Балкана; и треће, даје покриће за антидемократске процесе у региону и могућну промену граница, чему се ЕУ најоштрије супротставља. 

На скупу балканских лидера у време Минхенске безбедносне конференције 2020. године, албански председник Еди Рама ушао је у отворену свађу са званичницима немачког Министарства спољних послова због њиховог одбијања да подрже идеју балканског „мини Шенгена“. Од тада до данас, Европски парламент је у више наврата у негативном контексту оцењивао „Отворени Балкан“. 

Природи ове нетрпељивости нико до сада није посветио превише пажње, али са сигурношћу можемо да кажемо да неоспорно вреди да се овај однос темељније испита, јер конкуренција САД и ЕУ на Балкану ствара услове напетости и дисхармоничне релације међу балканским и европским државама, као и унутар ЕУ. 

Трампов план

На њих су указали уочи америчких председничких избора двојица искусних дипломата, ранији портпарол Стејт департмента, а сада амбасадор у Кини, Николас Бернс и вишеструки амбасадор и изасланик за Балкан Френк Визнер, у заједничком тексту у Вашингтон посту који је, сасвим неуобичајено за данашње прилике, искључиво био посвећен питањима Србије и Косова. 

„Трампов тим наводи да ће упумпавање међународних инвестиција обезбедити основу за евентуално решење. Ово је велико коцкање администрације која је у претходне три и по године показала слабо интересовање за Европу, да не говоримо о Балкану“, пише у овом тексту.

Бивше америчке дипломате навеле су да постоји „неколико потенцијалних проблема“ у вези с Трамповим планом. „Пре свега, Трамп је на Косову радије спроводио соло дипломатску кампању уместо да ради у тандему с Европском унијом и укључујући велике савезнике Немачку и Француску. САД и ЕУ, први пут у две деценије, воде одвојене и често супротстављене кампање за преговоре, збуњујући и Србе и Косоваре. Ово прети да успори напредак ка споразуму“, оценили су Бернс и Визнер, додајући да су САД знатно мање економски присутне у региону од ЕУ, чија је економска помоћ потребна сиромашним балканским земљама које теже чланству у Унији.

„Гурајући ЕУ у страну, Трампов рискантан дипломатски потез заправо смањује вероватноћу успешног исхода. Тешко је не посумњати да је један од Трампових мотива инат, с обзиром на његов отворени и срамотни презир према немачкој канцеларки Ангели Меркел, као и његову склоност, јединствену међу модерним америчким председницима, да одбија блиску сарадњу с европским савезницима по готово било ком питању“, наводе Бернс и Визнер.

Они су закључили да је Балкан „гробље рискантних дипломатских потеза“ и да „многи у региону сумњају да су Трамп и његови изасланици учинили довољно за нешто више од фотографисања у Белој кући“.

Оптужујући Трампа да му је прави мотив „да издејствује важан, али краткотрајан споразум, како би ојачао своја танка спољнополитичка достигнућа пре избора 3. новембра“, Бернс и Визнер су указали на бојазан да би Трамп „на крају могао да изврши притисак на Косово да учини територијалне уступке Србији, који би били потенцијално запаљиви преседан у нестабилном региону Балкана“. А на крају они замерају Трампу да занемарује америчко „пријатељство с Косовом“, те да су „отворени притисак Трампове администрације на косовске лидере претходних месеци и њен умеренији став према ауторитарној влади Србије изразито неконзистентни с пријатељством САД према Косову“, као и да су „ослабили крхке косовске институције“. 

Берлин против Вашингтона

Берлински процес је иницијатива која је покренута 2014. године, у време врхунца евроскептицизма унутар ЕУ, и био је везан за будуће проширење. Имао је за циљ ревитализацију мултилатералних веза између земаља региона Западног Балкана и ЕУ, као и унапређење регионалне сарадње земаља Западног Балкана у области инфраструктуре и економског развоја.

Отворени Балкан је аутохтона регионална иницијатива, првобитно названа „мини Шенген“. Александар Вучић је идеју представио премијерима Албаније Едију Рами и Северне Македоније Зорану Заеву 9. и 10. октобра 2019. у Новом Саду. Он је још 2017. предлагао царинску унију држава Западног Балкана. 

Крајем децембра 2019. године, приштинска Газета експрес препричала је дипломатски телеграм косовског Министарства спољних послова који јој је дат на увид, а који је објашњавао порекло балканског „Мини Шенгена”. Лист је навео да иза идеје стоји Фондација „Отворено друштво” Џорџа Сороса, а њу су на папир ставили некадашња америчка амбасадорка у НАТО и помоћница државног секретара Викторија Нуланд и Соросов син, Александар Сорос. Припреме за спровођење овог пројекта почеле су у септембру 2019. навео је приштински лист.

Сорос је присуствовао другом „Мини шенгенском самиту“ којем је у Охриду домаћин био Зоран Заев. Албанска Gazeta Shqiptare тада је, према наводима македонских медија, известила да је он такође био и у Тирани и Београду и да је покушавао да за ову идеју придобије и Косово, али је Тачи одбио предлог.

Косово је упозорено да, уколико не реагује на време, „постоји реална опасност да обострано признање као коначни резултат споразума Србије и Косова буде замењено једнаким представљањем на сличним платформама”. То би омогућило Србији да напредује на свом европском путу без признавања Косова. 

Наслеђе Александра Македонског

Како изгледа будућност Балкана? Не може да се искључи надолазећи „велики балкански прасак“ из кога ће се појавити неке нове структуре, нове форме и нови „балкански сунчев систем“, а неке старе ће сасвим нестати.

Све то поставља питање да ли нови развој балканских догађаја води ка новом балканском дизајну, који ће уместо старих локалних центара моћи на које смо навикли у 20. веку створити нове? Та веза центара прошлог века била је традиционално хоризонтална, имајући у виду југословенску улогу баријере немачком и совјетском утицају. Њу је адекватно изражавала СХС осовина Љубљана–Загреб–Београд. Заједничка држава Јужних Словена била је дефиниција словенске хегемоније на Балкану.

Био је то и израз превазилажења концепта „полиса“ (града-државе) и његовог прерастања у мегаполис, што је тари концепт који се и родио на Балкану. Наиме, идеја „светске државе“ или „глобалног поретка“ потиче управо са Балкана. Њој је реалан облик и садржину први дао Александар Македонски. Он је имао два учитеља: Хомера, који не дели човечанство на Хелене и варваре, и Аристотела, коме су сви варвари по природи робови. У сачуваној преписци Александра Великог и Аристотела јасно се види да је македонски господар три континента срушио баријеру између хеленских и македонских Балканаца с једне стране, и осталих народа с друге стране. Тако створени космополис једна је од највећих Александрових тековина, осим злата и библиотеке коју је Цезарова војска спалила.

„Нови Рим“ наследио је идеју и идеал самосвојности и удружености на којима почивају хармонија и општи мир. У време „балканског оптимизма“, истицало се да балканско земљиште „асимилује и униформише у знатној мери балканског становника, чији Динарац веже Алпинца са Анадолцем и северњака са јужњаком“. Судбина Балкана јесте да веже и спаја три континента, да посредује међу његовим становницима, смањујући разлике и појачавајући сличности, говорило се. Била су потребна три века да би хеленски Балканци научили да цене своју и туђу самосвојност и од полиса стигну до космополиса у којем треба да влада хармонија „самосвојних јединки и народа“.

Александар Македонски је срушио антички полис, отворио капије и разорио зидине ујединивши три континента. Тако је настао мегаполис. Данас се од мегаполиса враћамо назад, на полис, а „словенска хегемонија“ на Балкану на издисају је и на прагу дефинитивног нестанка.

Прелазна етапа у том процесу били су ратови за југословенско наслеђе. Штета је што нико политички није узео у обзир бројне „необалканске идеје“ које је разрадио Бранимир Џони Штулић, пре, током и после југословенских ратова. 

Где су границе?

У својој новијој књизи Освета географије, Роберт Каплан је обновио важност Медитерана који „поново постаје спона“ која повезује јужну Европу са северном Африком, као што је то чинио у старом веку. Он сматра да Средоземље не може даље да настави да раздваја бивше империјалне силе од својих бивших колонија. „Земље маслина и вина“ требало би поново да постану економска и културна заједница, оснажена огромним резервама нафте и природног гаса у северном и источном Медитерану.

Значај Медитерана је такав, нагласио је Каплан, „да судбина Европе зависи од тога шта ће да се догоди у географији“. Европу чине и бивше европске границе, посебно на северу Африке, тако да Медитеран поново постаје централно европско питање.

У средишту балканских, а сада и косовског питања су границе. О Косову се говори и с најавама разграничења, „поделе“ и промена граница, што може да има последице и на структуру Босне и Херцеговине. Али, нису то више само балканска питања, иако су  некада била. Балкан је лабораторија за остатак Европе.

На Балкану је најпре и постављено питање граница и обновљен је национализам у Европи. Сада су и једна и друга ствар постале европска мода. Немачка и Данска су деценијама важиле као успешан модел превазилажења граница, а сада се целом дужином од 80 километара са данске стране подиже ограда висока 1,5 метара. Данска, наводно, жели да заштити своје фарме свиња од зараза које носе дивље свиње, мада већ три године спроводи режим контроле границе према Немачкој. 

Осовине Балкана

Деведесетих година, у време југословенских ратова, постављало се питање која осовина може да стабилизује Балкан? Одговор је нађен у линији Загреб–Београд–Атина. Зато се тадашњи грчки премијер Константин Мицотакис појавио 5. маја 1993. на Палама, да заједно са Слободаном Милошевићем и Добрицом Ћосићем убеђује Радована Караџића да прихвати Венс-Овенов план. Његов тадашњи излет није успео, осим што се тада афирмисао садашњи лидер Републике Српске Милорад Додик, који је једини гласао за прихватање плана. Нешто касније, ова три центра, уз велику улогу Атине, успела су да пацификују и окончају рат у Босни и Херцеговини, али уз снажно асистирање и вођство САД. 

Веровало се да је тако пронађена формула стабилног Балкана, која би повезала старе центре с новим, источно-западну осовину са јужним правцем на којем се већ жарило албанско питање, а потреба за његовим обуздавањем постајала све снажнија. То уверење није дуго потрајало, само док се потпуно није отворило „косовско питање“ са планом стварања државе од јужне српске покрајине.

Улога Загреба у балканској равнотежи

Новим развојем чини се да ће највише да изгуби Загреб. То неће бити резултат било каквог дипломатског пораза, него равнодушности и, рекло би се, малодушности Загреба да на конструктиван и делотворан начин учествује у регионалним питањима. Данашње перформансе Хрватске у стабилизацији региона, чини се, нижи је од оних које је показивала Туђманова Хрватска, и то у ратним условима. 

Хоризонтална оса Загреб–Београд додатно је ослабила пасивном улогом Хрватске на „апсорпционом путу ка ЕУ“ за земље Западног Балкана. Зачуђује је колико је Загреб олако и апатично препустио своју улогу балканског центра, иако је практично имао све адуте у својим рукама и отворена врата да буде правац коме гравитира балканска интеграција у ЕУ. Уместо тога, Загреб је ушао у магловите средњоевропске концепте повезивања Балтика и Јадрана, који немају снажније утемељење у реалности и који никада нису одмакли даље од још једне верзије Руританије.

Рађање Србо-Албаније

„Балканска равнотежа“ има велике изгледе да се измести на други правац, на осу север–југ. Центар тог новог простора који се наслућује чине Срби и Албанци. Јужно од Саве и Дунава Срби и Албанци представљају две најкомпактније етничке целине, приближних демографских капацитета, што природно отвара питање будућег односа ове две нације. Атина је споразумом са Скопљем природно обновила своје присуство као средиште, тако да су нови гравитациони центри Београд–Атина–Тирана. Албанаца на Балкану има око 5 милиона, док тек нешто више има Срба у Србији. Улогу још једног центра на северу, после Београда, може да има и Будимпешта, јер игра веома активну улогу на Балкану и до сада је била делотворна супституција Загребу. 

Још један разлог за присуство Будимпеште може да буде и симболички. Будући односи Срба и Албанаца могу да буду нека врста модификације Аустро-Угарске, рецимо „Србо-Албанија“, која ће се простирати од Суботице до Валоне и имати несумњиво централни и доминантни положај на југоистоку Европе и простору некадашње Југославије. И један и други народ имају уверљиве разлоге да се упусте у овакав концепт, ма колико се он чинио онемогућен, пре свега због психолошких препрека. Албанци своје европске аспирације могу да остваре само преко Србије, а то значи и са Србијом, док Србија трага за компензацијом за разграђену „словенску доминацију“ над Балканом. А можда би и водитељки Фокс њуза, на крају, било лакше да изговори „Србо-Албанија“, уместо „Серкосовобије“?

То све, ипак, не зависи само од Срба и од Албанаца, него и од нових, ширих европских реалности које ће бити обликоване исходом сукоба на украјинским ораницама. Отуда журба, да се постигне нешто пре украјинске жетве, јер после приоритети можда више неће бити тако лако видљиви, а ни Балкану блиски.