О именицама и придевима Весне Кнежевић štampaj

Интелигентна и мени изузетно драга ауторка ОКО портала Весна Кнежевић је у недавном тексту „Неспоразуми Срба са светом и са собом“ поделила Србе на „Вечне”, „Савремене”, и „Вишак” (они са вишком идентитета).

И мада сам против генерализације, не могу да не признам да она постоји, у сваком друштву, и да та врста поделе, као и све друге („другосрбијанци” „славски Срби”, „грађански”, „национални”…), не одсликава реално стање, ако под реалним подразумевамо потребу људи да формирају кругове истомишљеника, оних са којима деле исте идеје и вредности.

Чак и најтврдокорнији индивидуалци (а Весна је једна од тих), имају потребу да размене мисли и ставове, да нађу оне с којима се слажу, и оне који ће им потврдити, чак и супротним мишљењем, да цео посао формирања сопствене идеје није био узалудан.

Ако је већ тако, а јесте, мислим да није лоше да, на разматрање, понудим још једну поделу, сврставање, ону која је, делом, негација сврставања, баш колико и његова потврда.

Зато бих људе, Србе, поделио на оне који су Именице, и оне који су Придеви.

У најкраћем, Србин, Именица, је онај ко може да стоји сам. Србин, Придев, је онај који мора да буде део.

Именица је, и по дефиницији, пунозначна реч. Придеви, опет по дефиницији, морају уз некога, нешто, да стоје. Никада нису, за разлику од Именица, самостални.

Бити Именица, значи упорављати собом, бавити се собом, поправљати се, обликовати, учити себе.

Придевом управљају други, он је нека врста слуге, несвестан самог себе, непотребан као јединка, него само као део.

Именица мисли, Придев живи туђе мисли. 

Када је неко Именица, он је сигуран у себе, постојан, док је вечно несигурни Придев подложан свакој непостојаности.

Код Именице увек знаш на чему си, она нема потребе да лаже, улепшава, асертивна је, способна да уважи, поштује и разуме. Придев је увек козметика, коју неко користи или да нешто улепша, или наружи, па је самим тим, стална лаж.

Истина је у Именици. Она ништа не крије, она, и када сумња, не ради то због страха, док је Придев заувек сумњивац, због своје плашљиве смутње.

Оствареност је одлика Именице. Баш зато она има моћ да прихвата, објашњава, схвата, да се не плаши других, различитих. Придев је неостварен, бескрајно, других се плаши и завиди им.

Придев је увек покрет, мноштво, гомила, инструмент ирационалног, позив на рушење, на унифицирање, уравниловку.

Придев уме да мрзи, Именица не.

Њој није потребно оправдање, изговор, да би била – придев без изговора не постоји.

Придев постројава, Именица свима даје слободу коју сама има.

Именица је Ја, придев је увек Ми. Он се крије иза гомиле коју пујда, сваки његов позив на јединство је лаж којом самог себе, или неког другог, оправдава.

Именици је циљ Именица, Придев вара у име неког вишег циља, који је и сам, по правилу, превара.

Именица уме да опрости, Придев служи за линч.

Када дође до коначнице, решења проблема, сукоба, Именица је ту, не повлачи се, Придев је у паничном бегу. Он се бори само када је део гомиле, Именица не зове друге у своје битке.

Именица гради, Придев руши. Њу покреће лепота, за њега је лепо само оно што је ружно.

Нема револуционарног покоља, преврата, рата, иза којег не стоји Придев. Нема мира, без Именице.

Сваки корак напред, светло, напредак, у историји је дело неке Именице. Придев, за то време, краде историју и тера је ка заједничком крају, свега.

Придев је највећи непријатељ Именице, он је тиме што је описује и тумачи, укида. Опет, Именица може без Придева, он без ње, не.

Придев је манипулатор, продавац магле, покварењак који се крије иза Именице, храни се њоме, паразитира на њеном телу. Именица је гола, без потребе да се покрива или од било чега крије и штити.

Придев је, да се вратим на Веснин текст, у сталном неспоразуму, са свима, па и са светом. Једини неспоразум који Именица може да има, којим се бави, је онај са самом собом. Она је сама себи крива, Придеву су криви сви други.

За крај, Придева има много више, премоћни су, много више диктирају, али управо та чињеница јесте оно што Именици овај свет чини толико занимљивим. И она га мења, тако што мења себе, јасно јој је да је Придеве немогуће променити.

И зато, рачунам, Весна и пише то што пише. Она је Именица. Једна од ретких.