Неспоразуми Срба са светом и са собом: Колико њих је због јоге прешло на хиндуизам и да ли је Вучић научио државу?

Са најновијим планом који је ЕУ подастрла Београду и Приштини, Косово је од регионалног и европског спора преко ноћи постало искључиво геополитичко питање. Сви други елементи косовског проблема више не постоје, од права државног и међународног, преко питања имовине и економије, до типа друштва и владавине. Мирнодопски аргументи су суспендовани, метафоре приземљене, а Косово је сада и буквално постало само мало поглавље у књизи коју Запад пише о Русији. Велика историја је кренула у поход против ситних захвата и поправки. Треба се надати да ће се Срби овог пута с њом суочити као држава и електорат, а не као народ и вера. Боље ће проћи.

Србија је у тешкој ситуацији? Није једина. Бивали су други у још тежима, или јесу овог тренутка. Прошли су други и горе јер су у некој аналогној ситуацији донели лошију одлуку, или је трауматизовани и опијени управо доносе.

Коме треба пример, ево одмах једног: Срби су изгубили Југославију и од тога направили морални случај sui generis. Аустријанци су изгубили империју, и од тога направили туристичку атракцију. Не одмах, не у правој линији, прво су као Јевреји лутали кроз пустињу, с тим да су Аустријанци оставили иза себе пустињу, није била кад су у њу ушли. Сад се међутим не говори о историјским епизодама крви и освете, већ о томе да ли нације властите неуспехе мере земаљским или небеским аршинима.

Али ето проблема у старту, јер Срби не воле поређења, нарочито не кад она имају терапеутски карактер, кад доносе утеху да се ствари сагледају у неком, за институције, организације и феномене разумном временском оквиру од двеста или триста година. Одсуство сваке жеље за поређењем, за контекстуализацијом властитих невоља указује на неки неспоразум Срба са светом.

Ауторство нажалост није моје. Категорију „неспоразума са светом“ дао је Богдан Богдановић у једном интервјуу за „Feral Tribune“ који смо радили 1995. у његовом бечком стану у Давидовој 7. На питање зашто Срби увек мисле да је све што им се догађа свемирска неправда без икаквог утицаја с њихове стране, Богдан је пренео једно запажање из времена када је био професор на Архитектури у Београду. Тачни цитат немам, све је отишло у ветар аналогних медија, али иде отприлике овако: „Кад сам са студентима путовао по Европи, ништа им није било добро. Сви су правили лошу архитектуру, безвезну уметност, нејестиву кухињу. Непрестано су ми се жалили како су Швеђани глупи, Французи глупи, Немци наравно најглупљи. Одакле им то да су сви глупи осим Срба?“

На крају је професор емеритус поентирао формулацијом прецизном као рубови на небодерима Чикашке школе: „Не знам зашто и како, али неки неспоразум Срба са светом постоји.“

И тачно и скроз погрешно. Немају сви Срби тај проблем, чак ни већина. Ако се Срби као народ идеално-типски поделе – како сам то урадила у једном ранијем тексту („Три категорије Срба и фантомска бол историје“) – на Вечне Србе, скраћено „Вечне“; Савремене Србе или „Савремене“; и Србе с вишком идентитета, скраћено „Вишак“, онда само прва категорија стоји у неспоразуму са европском и широм околином. Друга делимично, од ситуације до ситуације, с тим да је она флексибилна и брзо учи – кад хоће. Кад неће, и Савремени се склоне унутар габарита вечности, не толико што мисле да су Вечни у праву, него их им је жао. Зато Савремени некад читаву своју активност у граничним ситуацијама као што су ултиматуми, исељавање, рат, необјашњиве епизоде аутодеструктивности, своде на то да Вечне штите од реалности.

„Вишак“ нема тај тип комуникативних проблема, али он је колатерала. Њихова искуства се агресивно отписују као „губитак националне супстанце“, „отето проклето“, „одрођено“ и слично. Савремени само гледају у страну кад Вечни у бесу, болу и разочарењу свом снагом одрапе по Вишку. Они су испрепадани аутодеструктивном енергијом Вечних горе него сам Вишак. 

При томе нико од њих не може, а Вишак и не жели, да Србима пришпара одговор на основну дилему: Да ли они у овом историјском тренутку говоре као народ или као држава? 

Није исто. Народи су аморфни, државе су конструисане. Народи су суспектни, државе су предвидиве. Ако проговоре као народ, опет их нико неће разумети.

Србија на раскршћу – Ужитак или Врлина?             

Највећа друштвена и историјска клопка коју су Вечни поставили Савременима и несрећном Вишку је већ споменута саморазумљивост да српске ситуације, невоље и драме немају паралеле. Да се не могу упоређивати ни са чим што се већ догодило другима тако или некако слично. Да о искуствима других, посебно кад се појављују у форми националних мука и пасија, није потребно ништа ни знати, јер се тиме замагљује онтологија домаћег.  

Све је код Вечних sui generis, све one of a kind, све изузетност која се догађа само Србима и никоме другом. Тиме се митологизује једна сасвим нормална појава, та да се кроз историју смењује низ аналошких ситуација које је могуће упоређивати и стављати у међусобни однос. Не истих ситуација, јер да јесу, онда би се то свело на ребусе две слике и упутством „пронађите три различита детаља“. Не дакле истих, али довољно препознатљивих јер су исплетене око централних емоција победе, пораза, рата, мира, компромиса, и религије. Религије једном као институције, други пут као организације.     

Вечни су успешни у томе зато што се главнина њиховог живота не одвија у објективном току времена, већ у бергсоновској duree/трајању. У претходном тексту duree је само овлаш споменуто, као ситни елеменат примењене философије. Његово значење у одржавању колективне свести на борбеном нивоу заслужује више.

Duree/трајање је специфична комбинација времена и свести. Код Бергсона индивидуалне свести, али, као што то често бива с теоријама, и ову је пракса претекла. „Duree“ откуцава унутрашње трајање кроз низ доживљаја који се преливају један у други, расту и увећавају се изнутра као непрекидно продужавање прошлости у садашњост, садашњости у будућност. Будући да догађаји и сензације теку као река, увек следе један иза другог, никад не стоје један поред другог, чиме шансе за међусобна упоређивања и процене нормално падају. 

Мала дигресија: постоји већ и политичка теорија која се без проблема изводи из Бергсонове duree, такозвана „органска демократија“ Александра Дугина. Није Анрија Бергсона (1859-1941) прогањао само Ватикан. Био је сумњив и критичарима тоталитаризма, који су га лоцирали непосредно у близини идеологије националсоцијализма. Наравно не као симпатизера нацизма, јер Бергсон то није био, већ као ненамерног родоначелника идеје о менталној плазми élan vitala где јединке комуницирају додиром антена као мрави.       

Вечни су само гости у објективном времену. Кад их се суочи са реалним проблемима нације, они одмах побегну у duree и одатле морално уцењују Савремене и Вишак ћирилицом, Светим Савом, небеском нагодбом и смртном демографском пресудом „боље рат него пакт“. Објективни проблеми су им другоразредни, као на пример економија, раст, инвестиције, тржиште рада, визни режим, продавање памети у најбољем смислу (успех српског IT сектора), интернационална пропусност српских универзитета, студирање младих напољу, по Европи и другде. Истина, код глупих народа, али размена и отвореност су данас услов да се мирне савести остане код куће.    

Небеска Србија

Одсуство поређења се из duree тврдоглаво намеће као народна врлина. На пример „мем“ (meme), односно историјско-културни ген о Србима као „небеском народу“. Како се тај практично користи?

Много је изузетних на свету, то је универзални мем. У српској варијанти тог комплексног мема о неком ургентном избору егзистенцијалног типа меша се више примера од архаичног доба, преко Антике до Средњег века, што је огроман културни базен кад се зна да је Европа тада обухватала још и Северну Африку и Блиски исток до Персије. То никако не умањује аутентичност српског мита о изузетности, далеко од тога, тај мит је сведочанство виталне колективне маште, по свему равноправне у ширем оквиру европских културних мема.  

Многи су у дугој историји бирали између два пута. Свети Петар је бирао хоће ли у Рим или Јерусалим. Свети Павле је срушен с коња на путу за Дамаск („дамаскован“ је, како кажу неки европски језици) јер није хтео да бира. Јевреји су бирали јесу ли за Јехову или Златно теле – ко је донео криву одлуку нецеремонијално је посечен.

Визуелно најупечатљивија дилема, широко раширена у уметности је иконолошки мотив „Херкулеса на раскршћу“, кад Зевсов ванбрачни син мора да бира између две жене као алегорије Уживања и Врлине, лаког живота и тешког живота, хедонизма и морала. Неба и земље.

Последња вечера кнеза/цара Лазара где он одлучује да неће прихватити турски ултиматум, већ радије погинути, практично је пресликана Исусова последња вечера, све са спремним, унапред издвојеним Јудом Бранковићем. Да се и не спомиње како се јудео-хришћански бог неколико пута носио са дилемом да ли да уништи човечанство, па је увек испочетка стварао првог човека Адама, о чему су натукнице расуте по читавој Библији. Јеванђеље по Матеју спомиње два пута уски пут за добре који живе животом праведника и широки који води у пропаст „а много их има који њим иду“ (7.13).

Опет, да ли та преклапања ургентног егзистенцијалног избора умањују вредност српског мита о небеској Србији, у коме се мешају меми Косовске битке, пораза, дубоког губитка, Последње вечере и Кантовог трансценденталног субјекта? Ни најмање. Сигурно би се допао и Платону и Еухемеру који су инсистирали на рационалном језгру сваког мита. Доста млађи Ђамбатиста Вико би такође похвалио свежину и снагу српског небеског мита, пустио коју сузу, можда потражио нешто слично код Хомера, рецимо кад се Одисеј након свих перипетија коначно враћа кући, на Косово. Шта ће на Итаки.  

Као и митови, и народи у принципу имају једно рационално језгро. Српски народ има Вечне као ирационално језгро. 

И то је у реду, сложили би се Хердер и романтичари. Но онда се мит о небеској Србији из duree где су га Вечни чували и неговали преселио у националну политичку културу, и то тек последње три деценије као диктат и притисак. Ни то не би био посебан проблем, јер сваки европски народ ионако мисли да је он најбољи, зашто не би Срби. Проблем међутим јесте да тај мит негује презир према стварима овога света, штавише има функцију да у том смислу дисциплинује Савремене и Вишкове, да их дубоко постиди што би хтели нешто лакше у животу, а то је да не буду баш професионални Срби 24 сата на дан.

На то се надовезује још један проблем који мит о небеском карактеру Срба уноси у политичку културу, у governmentality и страначке пејзаже кроз историју – питање самодовољности таквог става. Рецимо да се прихвати како су Срби посебни у смислу sui generis, да су сви други народи корумпирани једноставнијим решењима и земаљским добрима, да други кукавички вреднују живот више од смрти.

Али, ето невоље – да би по властитој процени били посебни и аутодеструктивни за више добро, потребно им је дивљење других. Цела Европа има да се диви! Не могу да буду посебни и да се жртвују у тишини. Да то не може нико, ниједан народ, Вечнима не пада на памет, јер их као посебне и не занима како те исте проблеме решавају други.

Сви за народ. Има ли неког за државу?

„Народ“ као одредница савремене политике је аморфан елеменат. Ако се изузме актуелна употреба „украјинског народа“ од стране ЕУ и самог украјинског вођства, „народи“ више практично не постоје, не као релевантни елементи. Како ратна коалиција унутар ЕУ користи ту категорију, не презајући од њеног архаичног схватања, ускраћујући јој рационалније политичке интерпретације, гурајући преко ње грађане Европе tutto completo у бергсоновско унутрашње време, то је потпуно ново. Осим тога и прича за себе. Будући да се не може говорити о свему све време, овде се мисли на језичку и појмовну употребу „народа“ у српској политици последњих век и по, ако се као граница модерности узме стварање краљевине 1882. године.

Вечни Срби, они који се доживљавају чуварима мита о небеској Србији, немају проблема само са временом, већ, из тога изведено, и са концептом државе. Српске државе, националне српске државе, европске државе Србије, државе Срба и туђих мањина на својој територији. Држава их спутава, јер држава поставља границе, не само територијалне. Државе се модернизују, оптимизују, прилагођавају, упоређују, уче; државе рационализују митове из којих су израсле и, иако их не заборављају, више се не дефинишу кроз њих, већ кроз успешну економију и разуман поредак. Најгоре од свега, државе се мењају. Зато Вечни одржавају сталну ватру испод српских политичких елита, не дозвољавају им да дођу до конкретних питања стандарда и бољитка, већ од њих траже да им главни задатак буде одржавање аморфног односа између народа и државе.

Одатле непрестани српски експерименти са границама, зато су се низови српских вођа играли Југославије, за чије стварање Николи Пашићу и краљу Петру I треба организовати суђење на Небесима. Где то има, нација победи у рату и прво што направи распусти националну државу!

Искрено, ко то ради? Осим ако се од веће у коју се утопила не очекују неке веће користи – али сигурно не за државу, јер је она 1918. избрисана, не за нацију, јер је она 1945. укинута, не за здраву памет, јер је она у марту 1941. затучена – већ за народ. Носиоци мена су у свим тим приликама били Вечни, који су се реинтерпретирали кроз разне идеологије, укључујући и комунистичку (митологизација стрељањa сабораца за кашику кајмака и слично).

На сваком раскршћу су Вечни доносили одлуку у име свих Срба, и на сваком скретању донели погрешну. Они то могу, зато што на први поглед и не одлучују Вечни, него државна власт. За последице нису никад одговорни Вечни, него власт. Да та власт, чак и кад жели, не сме и не може другачије него како се из бергсоновског duree од ње очекује, потпуно је јасно.  

Општи суд: народ је категорија напуштена у савременој политици, између осталог зато што релативно лако допушта да буде сведена на рат – то је радио Хитлер, то се гледа сада у Украјини, то се радило осамдесетих и деведесетих у Југославији.

Посебни судови:

1. Вечни су се прогласили гласноговорницима српског народа.
2. Шта је српски национални интерес, одлучују Вечни; Савремени само дотле док им дају подршку.
3. Сви остали, као побуњени Савремени, или разни Вишкови који протестују да су искључени из јавних дискурса за формирање српског националног интереса, издајице су и продане душе.
4. Једини избор који Вечни намећу Србима јесте „или Дечани или шопинг у Пандорфу“ (коментар из Спутњика). Да неки Срби долазе у Беч због концерата, изложби и књига, не због „Пандорфа“ је небитно. Да неки Срби студирају у Бечу је небитно. Да се „Пандорф“ уствари зове Парндорф је такође небитно. Иако међу Вечнима има образованих људи, у смислу академског знања, тачност и прецизност није нешто то их занима.       

Директан суд: српски народ је – пречесто – непријатељ српске државе.

То су узроци „српског неспоразума са светом“, буквално овог момента са Западом и ЕУ. Није јасно ко говори у име Србије, држава или народ, то јест Вечни у његово име. Кошкање у српској скупштини је управо ишло ка томе да се извршној, дакле оперативној државној власти ускрате реч и легитимност.  На сликама се види како узурпацијом националног интереса „народ“ негира Србију као државу, парламент своди на окупљање племенских старешина, а народне посланике на руљу.

Објективно мерено, више су до сада Мађарска и Турска учиниле за Русију последње године, него читава отворено русофилска сцена у Србији. Зато ће Вечни пре ићи на насилно рушење власти, него што ће јој толерисати да прогласи санкције Русији као Мађарска, стане уз НАТО као Турска и чека да види какву геополитику то даје. Треба ли уопште објаснити иронију таквог односа снага?

Сазревања Александра-Павла Вучића

Српски лидери се разликују по томе да ли проговарају из принципа народа (а шта је народ диктирају Вечни) или из принципа државе. Слободан Милошевић је говорио из принципа народа.

Александар Вучић говори из принципа државе. Једини српски лидер осим њега који је говорио из државе био је регент Павле. Не треба заборавити, кад је Павле покушавао да спаси Југославију од рата и од саме себе, она је била конфедерација велике Србије и велике Хрватске. Била је у процесу да то постане. Павле је деловао са платформе повратка српске државности. 

Код Вучића је у питању процес; по Канту, развој у сазнању. И он је ушао у политику говорећи из народа, с тим да је постепено, како је преузимао државу, преузимао и њен језик. Не зато што је неког „издао“, већ што је сабрао два и два из српске историје. Схватио је где Срби губе – кад пусте да их Вечни воде. Схватио је где Срби добијају – кад се баце на уређење најбоље могуће државе и мреже спољних савезника.

Александар Вучић говори један језик кад говори енглески, други језик кад говори српски. Личи на таутологију, а није. Спомиње се језик, мисли се на комуникацију; одакле се комуницира национални интерес, из народа или државе. Језик може бити било који.

Вучић је научио државу. Ту се не мисли да је он научио државу нечему, да дуби на глави, скаче кроз обруч и слично. „Научити државу“ је овде аналогија према реченицама кад се за неког каже да је научио енглески, географију или математику. Сад кад је научио државу, сад га терају или натраг у мит, или с власти.    

У интервјуу ФАЗ-у који је дао кад је службено постао премијер, Вучић је српске поразе из ратова 90-их у суштини свео на питање комуникације. Мање права су имали други да се жале на Југославију од Срба – само су други боље говорили о томе шта хоће. У том интервјуу Вучић каже  (парафраза), како су тада сви говорили гледајући у будућност, то јест оно што су ЕУ (ЕЕЗ) и Америка желели да чују као будућност, само су Срби гледали у XIX век и одатле аргументовали.  

Сви су деведесетих говорили као државе, једино је Србија говорила као народ. Да ли је чудо како је прошла?

Сигурна сам да ће историја бити милостивија према политичару и државнику Александру Вучићу него што су савременици из све три категорије Срба. Једно је сигурно, он никад неће признати Косово, али ће играти игру док може и надати се неком повољном решењу за педесет или сто година. Њега тада неће бити, али биће српска држава – ако је Вечни Срби поново не униште.

Вечни не тактизирају, пактирају или чекају. Код њих је све сада овде одмах, зато што је у бергсоновској duree све сада овде увек. Рачун ће ионако платити Савремени и онај Вишак који не успе да се евакуише. 

Да ли су јоге опасне?

После неуспелих ратова из деведесетих, Србији остаје као утеха једно моћно средство за бригу о њеној мањини на другим територијама – Српска православна црква. Њој је, у тренутној функционалној расподели између цркве и државе припала улога баланса и компензације. СПЦ стоји данас отворена према свим државама-домаћинима и за све три категорије Срба. И ту помаже поређење – нису сви отворени у СПЦ-у, али пре тридесетак година није био отворен нико. Чаша је напола пуна.  

Али, као што су Вечни саморазумљиво преузели језгро Српства, тако се сад боре за срце и језгро СПЦ-а. Док не дођу, или се не врате у позицију диктата, неће попустити, бориће се за контролу над сваким детаљем. Јога је један од тих детаља, који је у саопштењу Информативне службе СПЦ-а („Не ширити смутњу промоцијом јоге“, 18. јануара) подигнут на ниво ургентног теолошког питања.

Колегијум епископа је то наравно могао да расправи у тишини са владиком Григоријем. Заиста не говори о добром стилу једног православног архијереја да као „инфлуенсер“ објашњава широј јавности како се он разгибава.    

Објективно, колико Српкиња, Срба и Српчади иде на јогу као на фитнес? Неколико хиљада? Колико њих је због практиковања јоге прешло на хиндуизам? Пет, десет, нико? Али не ради се ту о бројевима, размерама и непосредној опасности јоге, већ о диктату Вечних који се у конкретном случају јављају из врха СПЦ-а.

Функција тог саопштења је да се патријарх Порфирије подсети како је он патријарх Вечних и никог другог, те да ће патријарх других и осталих бити тек кад други и остали постану Вечни. Одлазећи у Америку, не само у пастирску, већ очито и у дипломатску мисију, Порфирије је стављен у ситуацију да верницима и инима објашњава „идеологију јоге“. Ако то није намерно мрвљење енергије једне особе оптерећене тешком и одговорном дужности, не знам шта је.

Кад је мој син био мали, причала сам му бајке. Мислила сам да ће му помоћи у вежбама маште и креативности. Али нису се разумели, мој Никола и бајке. Читао је Вини Пуа, митолошке приче Густава Шваба и пробраног Овидија, гледао „Ципелиће“, „Доктора Балтазара“ и „Штрумпфове“, све с вољом, али бајке не.

Престала сам да покушавам после „Пепељуге“. Мислила сам да прати радњу, док је он у ствари очекивао напад.  

„А јесу ли пепељуге опасне?“, питао ме је једног тренутка.

А јесу ли јоге опасне?