Српство и његови непријатељи: Срби против Срба на дугом путовању у Јевропу

Политичко биће српске нације показује неколико посебности у односу на шире европско окружење. Ексклузивисти не би требало да се радују, то није подршка за њихове тезе о наводној некомпатибилности српства са било чим и било где од проналаска точка и ватре. Напротив, то су потпуно обичне посебности унутар европског културног кода, некад забавне, некад мучне, кумуловане варијације које више спајају него раздвајају. Али Срби не воле да читају како су обични и стандардни, јер би тиме признали да су нормална нација с пар тикова и повременим лошим данима. Иза тога лежи страх да се све нормалне нације буде у сивим јутрима, док оне посебне запијају ноћи с весницима буре.

Аустријски ОРФ извештава како је овог викенда било мање људи на протестима у Београду, зато што су људи отишли на годишњи одмор. Од свих непријатеља које мисле да имају, Срби се изгледа једино боје досаде. 

Одмах на почетку треба замолити за извињење све читатељке и читаоце овог текста. Неки појмови ће се често понављати, што се догађа кад се о њима пише. На пример Срби и Српство, народ и нација, колективни менталитет и политичке навике сажете у појму governmentality; можда чак и једна у свим теоријама проблематична, али условно допуштена представа – о постојању колективно несвесног.

Извињење се односи на чињеницу да је немогуће тврдити „Срби су овакви или онакви“, јер нису сви Срби исти, нити би требало да буду, јер би то мирисало на најстрашнију аномалију која се до сада показала између филогенезе и онтогенезе. Али како без извесне дозе уопштавања неће ићи, моле се сви који се не препознају у генерализацијама да буду свесни како су оне само конструкти и типске форме, никако закони за поништавање индивидуалности.

Све овде изречено део је интердисциплинарног додира две супротстављене методологије. С једне стране стоје политичке науке које су већ по свом предмету високо нормативне, загледане у појединачно и, како се види у понашању западне политике и праксе последње три деценије, лако склизну у искључиво. С друге стране стоји социологија као наука генерализованих судова, која се бави временом и друштвом таквим какви јесу, а не како им се, обично без успеха, наређује да буду. 

Ту се дакле стоји, на ничијој земљи између норме и праксе, између тако има да буде и дај бре олади, да би се бацио поглед на Српство уз помоћ четири за ову прилику одабране метафоре: Аркадије, међе, прага и катарзе. Коме се метафорика као епистемолошка метода по себи чини неозбиљном, вара се, јер је барем од Ханса Блуменберга (1920-1996) она легитиман пут ка теорији. Сушта озбиљност под маском пајаца. 

Et in Arcadia ego

Срби воле митове. Нема тог рукописа који неће бити објављен ако аутор у уводу, боље у учтиво сроченој претњи издавачу објасни да се ту ради о митолошком тумачењу стварности, реинтерпретацији митског наслеђа, миту као судбини, судбинском миту и слично. Нису Срби криви за тај рефлекс. Као што је говорио Ролан Барт, крив је универзум јер је сугестиван кад нуди материјал за обраду. Сви европски народи имају митове, сви су исти, само што их, за разлику од Срба, не пуштају у политику, а кад их и пусте, онда искључиво у декоративне сврхе.

Или можда данашњи Грци заиста верују да су од Перикла, а Северо-Македонци да су од Александра Великог...?

Крајем осамдесетих је један, мимо те једне ствари поуздан и начитан уредник предратног Радио Београда, подржавао српској историографији драги мит о непостојању посебног хрватског идентитета. Пуштајући да митолошко Српство говори кроз њега, образлагао је како Хрвати живе плитко, ван досега митова који, јасно, пливају дубоко. „Какав је то народ без мита“, дубоким је басом ширио послање по трећем спрату. Какав? Па такав који те превари и победи ако с њим брзоплето уђеш у антагонистички дијалог.    

Мит, или читав митолошки сноп који тренутно влада унутар колективног идентитета и, условно, српског несвесног, јесте онај о Аркадији. Метафоричкој аркадији, не одређеном месту за којим се трага као за Атлантидом, већ некој тачки у времену, златном добу Српства кад је оно цветало и успевало. Ту у том претпостављеном златном добу успостављен је стандард српског идентитета, ту су формирани критеријуми каснијег националног осећаја. Ту се треба вратити, с тог врела напити, успут прорешетати све Србе, Српкиње и Српчиће да ли се уклапају у тај модел, у супротном их прогласити шкартом, посрамити изроде, па непокајане пустити низ воду.

Такозвана суверенистичка, не једноставно проруска, већ идеолошки специфично дугиновска штампа у Србији, пуна је текстова у којима одјекује митски сноп аркадије. Златно доба, повратак некуда кад је све било боље, чистије, кад Срби нису били тако материјалистички настројени, кад нису марили за уређене ентеријере, електронске уређаје и дигиталне справице. Кад их није занимала мода, зубна протетика или путовања, већ само духовне вредности, а оне су за аркадијско Српство само две – живети и умрети унутар прописаних надзираних митолошких габарита. Удавити се у дубокој води, погледа пуног сажаљења према Хрватима који се брчкају у свом плићаку.  

Проблем с аркадијама је у томе да, чак и кад би данашња модерна српска нација нашла начин да се повеже са својим „изворним“ идентитетом, остаје нејасно: а где је он? У ком временском периоду су то Срби живели у аркадији, у стању савршене небуле? То код споменутих носилаца аркадијског мита обично иде овако:

Где у прошлости пазарити добар мит? Кад су Срби пуштали своје српске комунисте, укључујући и последњу фазу са Слободаном Милошевићем, да их воде у дубље слојеве идентитета? Не, то неће ваљати.

Кад је краљ Александар прогласио диктатуру? Неће ваљати, превише је неаутохтоних елемената.

Моменат пре него што је Пашић донео катастрофалну одлуку да се не иде у стварање овеће Србије, већ атрактивније Југославије? Танко, танко.

Можда идентитетски стандард Српства треба тражити у 1993-ћој? Не, па онда можемо одмах да се вратимо и у 2003, ближа је.

Можда би повратак у 1882. био смислен, кад је проглашена краљевина? Није лоше, да у исто време није потписан тајни протокол са Аустроугарском и изгубљена Босна.

У 1868. кад је сасечен кнез загледан у Европу? Не ваља, неко би дошао на идеју да је српски governmentality убиствен.

У време Другог српског устанка? У принципу да, али Срби су тада почели да стварају државу. Држава подстиче материјалистичку страну у сваком колективу, рађа жељу за поретком и редом, за стандардом, бољим образовањем, благостањем, то опет рађа друштвену и економску стратификацију међу Србима; није добро.

Можда Први српски устанак, кад је текла крв до колена, а без неке перспективе тог тренутка гледано? Да, то није лоша идеја, али сигурно има и бољих. Долазак Османлија? Пад Смедерева? Трагедија Марице? Топло, близу.

Можда да се, у сврху стабилизације мита, вратимо у Косовски завет? У то да нама не требају земаљска добра, ни нама ни иком од наших; ништа нам не треба, само херојска смрт. То! То је српска аркадија, златно доба националног идентитета, златни пресек колективно диктаторског. На томе треба порадити овог тренутка, пренети тај аркадијски моменат тоталног безнађа, пораза, муке, слома културе и државности, накалемити га на материјалистичку данашњицу, те одлучно пропасти још једном, али овог пута темељно, да се сви европски народи задиве над храброшћу једне нације. Не требају нама Србима мостови, метрои и путеви, не требају фабрике и услужничке делатности! И ову нашу децу која по свету воде IТ секторе и шире дигиталну религију, и њих треба зауставити и утопити у колективну српску аркадију, наше златно доба пораза!  

Нису Срби сами у том миту. Све европске нације имају неку аркадијску тачку идентитета. За Аустријанце је то царица Сиси, за Немце Пруска, за Французе Луј XIV, за Енглезе Елизабета I, за Шпанце Реконквиста, за континенталне Хрвате печене штрукле и млинци с масном пилетином, за Словенце Кекец. Сви имају аркадије, баш сви, само их не користе за требљење нације и друштва.    

Постоје и приватне, индивидуалне аркадије. Моја је холандско сликарство 17. века, период који се у историји уметности заиста зове тако, Gouden Eeuw, Златно доба.

Али то су само лепе слике и ништа више.

Заједничко европско? Non pasarán!

Носиоци аркадијског мита међу Србима, мајстори за поправке националног идентитета, чувари Српства склепаног произвољним одабиром историјских епизода, делују преко неколико нижих митова. Један од њих је мит о међи, духовној граници, линији моралног разграничавања између Српства и европејства.

Српски медији, странке и академици аркадијског типа су се патерналистички укопали на међи која, по њима, чува Српство од лоших утицаја са стране. Нема потребе да их набрајам, да не дођем у ситуацију да се извињавам онима које сам заборавила да споменем.

„Аркадијци“ уче данашње Српство ексклузивном осећају, издвајају га од других, негују међе према другима. Уче Србе да су сами у соби одвајкада били, да никад нису могли да се ослоне ни на кога осим на себе, а и на себе само у пропадању, у чину наводно консензуалне, у ствари диктаторске одлуке.  

„Диктаторски“ овде не треба схватити у хијерархијском односу држава-друштво. Имали су Срби кроз историју сву силу диктатора на власти, али социолошки генерализовани поглед би открио једну дискрепанцу – нису се у диктаторству толико истицале вође, колико један жилави деструктивни и аутодеструктивни дух који је долазио, погађате, из дубина митски схваћеног Српства, односно од његових носиоца унутар друштва.  

„Митови међе“ круже међу свим европским народима, само што су оне тамо другачије чуване и неговане. На пример, ко има приступ социјалном и здравственом осигурању; од кога ће фискални апарат узети, а коме дати; хоће ли домаћи позвати мигрантску породицу с другог улаза на своју прославу; све саме практичне одлуке које не задиру у мит, не директно. Напротив, аркадијске структуре унутар српског друштва, док подижу међе и гурају модерну српску нацију у глуву собу, наступају под заставама митологије.   

Примери диктаторске међе су бројни и некад се отварају погледу тек иза другог или трећег угла. У време мартовског погрома на Косову, европски медији и политика су, онда кад би имали емпатије према Србима, представљали српске манастире као хришћанске цркве, историјске објекте хришћанства, архитектонске и уметничке споменике, па би се онда провукло и да су они активни храмови Српске православне цркве. Прво опште па посебно, другачије нема подршке одатле. Са српске стране, свуда где влада аркадијски рефлекс, стизао је протест – да то у првом реду нису ни хришћански објекти, ни лепа архитектура, већ жива материја живе СПЦ.

Наравно да су српски манастири на Косову пре свега српски и српско-православни, али једини начин на који су европске нације, монументално загледане у саме себе, биле спремне да их бране, управо је њихов карактер непроцењивих споменика средњевековне хришћанске уметности. Зашто је то било тешко прогутати, макар у чину политичког театра?

Или, зашто аркадијским Србима тако тешко пада да науче да деле, а да не поделе?

Српство: На прагу лиминалне диктатуре?

Унутар српског аркадијског мита делује још један нижи мит, подмит, субмит у језичкој аналогији на субкултуру. Ради се о представи прага у постојању националног идентитета. Разлика је у смеру контроле – међа је ту да оне унутра држи ту где јесу, праг да успостави правила ко сме да буде унутра.

У скоро дванаест деценија старој књизи „Обреди прелаза“ (Rites de passage) француски антрополог Арнолд Ван Генеп је поставио теорију о ритуалном прекорачењу прага. Метафоричког прага, момента у коме појединац кроз низ симболичких радњи оставља иза себе стари идентитет и прихвата нови. Теорија прелаза делује кроз три стадијума: Појединац одлаже старо одело, прелази преко прага, добија ново рухо и voilà, ето га нови човек! Пресвлачење невесте, академске промоције с тогама, држање диплома на сликама, имерзивни баптизам, замонашење, иницијације младих, прва цигарета, први алкохол, прва и последња менструација, примање болесника у болницу, све су то класични примери лиминалности, трајне и привремене.

Али, како се улази у Српство, преко ког прага? И како се уопште дошло до тога да се јавно пише о критеријумима за Српство, о тестовима за проверу припадности српском „есенцијалном идентитету“, а тај свакако може да буде само онај  древни, аркадијски?

Критеријуми за аутохтоно Српство објашњавају се у такозваним суверенистичким  и патриотским медијима много пута, али раштркано и често без свести да се ту у ствари позајмљује из сасвим одређене теорије. Један чланак је ипак неопходно издвојити, зато што је у потпуности, конзистентно, сложен унутар габарита Генепове теорије, иако је ни он директно не спомиње.

За ауторку Тајану Потерјахин је Генеп кућно име, пошто је студирала антропологију. Уз антропологију очито и инквизицију, уз понеки семинар идентитетске еугенике, јер тачно прописује како се постаје Србин/Српкиња/Српче, како старе и конфузне идентитете (европејство!) треба одложити и постати нов човек, то јест преузети Српство какво никад није било из Златног доба које никад није постојало и у чину културо-баптизма га имплементирати на данашњим примерцима.     

Укратко препричано, тема текста су Срби који су у свој национални идентитет интернализовали и шири европски. Они Срби који не повлаче међе између себе и Европе; они који деле, а не поделе.

Текст има три тематске целине: 1. како су се Срби-Европљани однародили од „есенцијалног идентитета“; 2. како их дочекати кад одлуче да се врате у „есенцијални идентитет“; 3. каква правила поставити да би њихова трансформација, то јест повратак у аркадијско стање, била уверљива. Сажето – где поставити праг за примање у Српство.  

Јер ако под навалом „нових“ дође до „унутрашњег редефинисања есенцијалног идентитета“, то може произвести „идентитетске мутације“, што је „опасно и носи несагледиве последице“, па је неопходно „отклонити узроке идентитетских мутација“ и славити „победу реда, смисла и духа саборности над силама хаоса и таме“.

Може бити да сам ја налетела и да ауторка не пише по Генепу, већ по Ефраиму Кишону. Цитати као „Не могу да се отмем утиску да смо критеријуме за бивање Србином поставили веома ниско“; „Прилазак српству треба да буде као прилазак Христу“; „Можда не би било згорег увести неки период искушеништва пре него што се стекне лиценца за поучавање Срба томе како да буду Срби“ више иду у правцу изврсне Кишоновске хумореске, него хигијеничке примене Генепове теорије. Како српски аркадијски мит у принципу носи структуру религијског сурогата лишенег хумора, сумњам да се ради о вицу.    

Познато ми је за мачиће да морају бити у друштву одраслих мачака да би уопште научили да буду мачке. Али сам некако увек мислила да националном и европском идентитету Срба, израслом у историјском континуитету, у сталној промени и адаптацији на изазове, није потребан баптизам зрелог доба, поготову не у форми лиминалне диктатуре. 

Историјска траса расапа и беса     

Други митолошки сноп Српства, по обиму и снази једнак аркадијском, јесте онај о катарзи савршеног решења, о идеалном стању, политичком уређењу без мане, сенке, мрље и других ситних уступака. Или идеално као минимум, или ништа. Само најбоље је најбоље, у противном није вредно ни електората ни избора, само презира и рушења на лицу места.  

Тај мит савршенства, до кога се долази кроз катарзу, до које се стиже кроз ритуалну жртву, не носе горе споменути суверенистички аркадијци. Како и би, кад они већ знају да су савршени. Напротив, носе га аморфне снаге унутар модерног друштва које осећају Европу у властитом идентитету – разумљиво, ионако с обе ноге стоје у Европи – али то повезују са постизањем идеалног стања, а не најбољег могућег тог тренутка. Идеални владар, идеални систем, идеална деца, ништа прелазно.

Проблем је у томе да Бог савршенства није дао, осим за свог сина, његову мајку и Духа светог. Чак је питање колико јудејско-хришћански Бог уопште инсистира да је он сам савршен. Ако се Стари и Нови завет доследно читају, лако се наиђе на места где Бог почне нешто, па се повуче, промени тактику, некад и читаво стратешко опредељење. Он експериментише.

Ако у таквим духовним висинама нема савршенства, како га осигурати овде на земљи где постоји само боље од лошијег и страшног, само праведније од неправеднијег, само економски успешније од недомаћинског и пропалог. Све је у историји организације људског друштва компаратив. И то је добро, јер је суперлатив готово, коначно, замрзнуто стање, смрт виталности једног друштва.

Ко не воли Библију, довољно је да прелиста било коју историју политичких идеја, па да га као гром погоди сазнање да савршенства нема. Где год да погледа, само ће видети људе и колективе како покушавају да уреде међусобне односе, пробају различите теорије и моделе, како експериментишу у потрази за најбољим, и на крају схвате да сваки политички систем долази с неком уграђеном грешком.    

И без читања, само треба бацити поглед на данашњи Запад са Европом. Дуги период, од Ренесансе наовамо, Запад се показао успешнијим од свих других у савладавању изазова, рационалнији, реалнији и виталнији.  Пре неке три деценије је Запад одлучио да он није само успешнији, већ објективно најбољи, што му даје за право да све друге, силом или преваром, доводи на једини исправан пут – свој властити. У резултату је тиме сам, без помоћи са стране, почео са рушењем темеља на којима се уздигао.

Запад је ушао у катарзични мит савршенства. Мало касно, јер Срби одавно седе у њему, по чему се види да они нису ништа екстра ирационални за разлику од осталих Европљана. Разлика је једино у томе да, прво, Запад има више ресурса којима за сада покрива властите грешке, и друго, пре нагиње томе да експерименте изводи над другима, не на себи. Срби су, осим што је њихова резерва за политичка фантазирања мала, склони да експериментишу на себи, in vivo.

Само два примера, тамо и овде, ритуалног приношења жртве на путу ка политичкој катарзи и савршеном решењу. Молим да их се схвати са дозом апстрактности.

Пример први: У августу прошле године је Вучко Бориловић на Цетињу побио десет људи, од тога двоје деце од 8 и 11 година. Гледајући медије на простору бивше Југославије, сви су то третирали као злочин, страшан и неопростив, али га нико није тумачио као доказ моралног и политичког слома црногорских власти. Српске Новости Милорада Пуповца нису о том догађају објавили нити једно словце, барем не у онлајн издању.

Када је Коста К. у мају побио 10 људи у Београду, скоро све деца, то је из истог медија кампањски без краја и конца тумачено не као ужасан злочин, већ аутоматски као доказ моралног и политичког слома српских власти. У координацији са Данасом и неким другим медијима из саме Србије, уз страначке ловце на златну рибицу у муљу, с те стране се у ефекту позива на ванинституционалну смену власти у Београду.    

Пример други: Кад је Памела Ренди-Вагнер 2018. изабрана за шефицу аустријских Социјалдемократа, њен колега из Бургенланда Ханс Петер Доскоцил је био незадовољан. Али то није хтео да каже! Само би ту и тамо инсинуирао нешто што би се са стране могло протумачити као незадовољство. Ренди-Вагнер, која је ионако знала да на то место није дошла сасвим регуларно, неколико је пута нудила могућност уредне смене, наравно у консултацији са базом. Али Доскоцил би се увек повукао и рекао да он није мислио то што је рекао. Четири године ју је мучио и гризао на ситно, да би тек ове године кренуо у отворени напад. Ствар је у томе да његов циљ није била регуларна смена, већ ритуално жртвовање особе на страначком врху, не тако случајно и женског рода. Није смена док не крвари! На крају је и њу и њега у драматичном финишу са побрканим еxcel таблицама победио марксиста и комуниста Андреас Баблер.

Сажетак читаве приче о аркадијама, катарзама и њиховим субмитовима: Политика је увек реална, савремена  категорија, чак и кад се води симболичким средствима. Или јесте, тек тада.