РОКОКО
01.01: СЕРЕНАДА štampaj
петак, 01. јан 2021, 00:00 -> 00:17
Први јануар
Првог јануара 1945, Шандор Мараи се шетао обалом Дунава. Тридесетак километара даље, под топовском ватром, рушила се Будимпешта, док је ту, у селу у које се склонио са женом, владала потпуна тишина, а на зимском зубатом сунцу, деца су се клизала по замрзнутом Дунаву. Записао је тог дана у дневник како му се након дуго времена чини да "полако можда већ излазимо из овога пакленог тунела, истина уз ужасну цену; веома далеко се назире некаква светлост".
На крајњој источној тачки хоризонта, назирала се некаква свјетлост, кад је првог јануара 1974, Том Вејтс изишао на балкон стана у којем је био на новогодишњој журци. Ово је оно праскозорје, помислио је, у које се не можеш тачно пробудити, можеш га само будан дочекати. То би био добар стих за песму, помислио је, само кад бих још имао мелодију. И онда је схватио, ниједну мелодију није чуо док му није затребала за песму. Па је у уху чуо мелодију која је помало подсећала на серенаду.
Први јануар 1989. био је последњи први јануар у животу Шандора Мараија. Четири дана касније, у дневник је записао: „Чекам позив, не пожурујем га, али и не одлажем. Време је."
Пуцао је себи у главу из пиштоља шест недеља касније, педесет дана уочи свог осамдесет деветог рођендана. Комшије су чуле пуцањ у тренутку док се на таласима локалног радија завршавала песма San Diego Serenade.
