23.01: РАДЕК

Двадесет трећег јануара 1937. у Москви је почело суђење Карлу Радеку и још шеснаесторици комуниста оптужених за троцкизам. Радеково признање кривице и чувено сведочење којим је оптужио не само троцкисте него и „полутроцкисте, четврттроцкисте и осминутроцкисте" за противпартијско деловање спада међу гласовите и митске тренутке вољног саучествовања у представи сопственог крвника, што је инспирисало писце од Артура Кестлера до Данила Киша.

Радекова судбина једна је од парадигматичних судбина комунизма и црвеног октобра.

Рођен 1885. у јеврејској породици у Лавову као Карол Собелсон, он за псеудоним узима презиме свог омиљеног књижевог лика из прозе пољског писца Стефана Жеромског. У својој предреволуционарној биографији сарађује на различите начине са Розом Луксембург, Карлом Либкнехтом, Лавом Троцким и Владимиром Иљичем Лењином. С потоњим води страствену полемику о Ускршњем устанку у Ирској 1916.

Био је с Лењином у чувеном запечаћеном возу у коме се након Фебруарске револуције 1917. из Швајцарске кроз Немачку запутио за Русију, али њему лично, за разлику од Лењина, улаз у Русију није био дозвољен па је продужио за Шведску. После Октобарске револуције, међутим, успева да дође у Петроград где одмах узима учешћа у преговорима о сепаратном миру у Брест-Литовску.

Касније је био секретар Коминтерне, а запамћен је и по љубовању са фаталном Ларисом Рајснер - раније љубавницом Николаја Гумиљова и пријатељицом Осипа Мандељштама, која је умрла с тридесет година од маларије и тифуса - као и по говору на Првом конгресу Савеза совјетских књижевника у коме је Пруста описао као старог пса који трепће на сунцу и лиже своје ране, а Џојсовог Уликса као огромно говно пуно црва снимљено камером кроз микроскоп.

Осуђен је на десет година присилног рада, али је током издржавања казне, по Стаљиновом наређењу, убијен. Десило се то, у дан тачно, на седамдесет и пету годишњицу смрти Натанијела Хоторна. Рехабилитован је 1988.