Рококо
01.02: Дијагноза
понедељак, 01. феб 2021, 15:00 -> 00:25
Први фебруар
На коверти је најпре написао адресу: „Гђица Др. Зденка Марковић, Загреб, Висока ул 16." На полеђини је исписао: „Иво Андрић, Загреб, Болница Милосрдних Сестара 1/7".
Онда је у коверту ставио писмо: „Поштована госпођице, није ми могуће јавити Вам се телефоном као што обећах, а знајући да се бринете за моје здравље (више него то и заслужујем) хитим да Вам јавим да ми је г. примариус након прегледа наредио да неколико дана пролежим са аспиринима и свим што већ иде уз то. Надам се да се неће отегнути и да ћемо се скоро опет видјети, чему се нарочито веселим. Рукољуб и поздрав дома. Ваш Иво Андрић".
Испод потписа је ставио слово „З", очито као скраћеницу за град у којем су се обоје налазили те датум: 1. фебруар 1918.
Испод датума затим додаје још једну реченицу:
„П.С. То је неки pleuritis и pericarditis; знам само да ћу се досађивати неизрециво."
Ово је хронолошки прво међу око стотину и двадесет сачуваних Андрићевих писама Зденки Марковић, полонисткињи која је 1914. докторирала у Фрибуру, у Швајцарској, тезом о Станиславу Виспјанском, а та су писма, према речима Мирослава Караулца, „често једина непосредна сведочанства о пресудним годинама Андрићевог литерарног и духовног формирања". Природа њиховог односа остаје нејасна пошто се Андрић, као и углавном у својој преписци, „уздржавао од било каквих очитовања властитих емотивних статуса".
Године 1962, четврт века након што се преписка окончала и утихнула, Зденка Марковић је пред новинаром Мирком Рогошићем прелиставала Андрићева писма док су јој све време, по његовом сведочењу, сузе текле низ лице.
И једино те њене сузе над давним Андрићевим писмима, како вели Караулац, „упућују нас нешто више у природу њихове везе, која из Андрићевог шкртог епистоларног стила остаје непрозирна".