Рококо календар: Догодило се некад у другој половини децембра

16. децембар

ЧЕТРНАЕСТ

Шеснаестог децембра 1918. Џек Демпси је нокаутирао Карла Мориса у четрнаестој секунди прве рунде у Њу Орлеансу. Демпси је рођен двадесет четвртог јуна 1895. године. Професионално се бавио боксом од 1914. до 1927, а практично пола тог интервала, од 1919. до 1926. био је светски шампион у тешкој категорији. Био је врло популаран, па су његове борбе увек биле изузетно гледане.

Тим нокаутом против Карла Мориса, Демпси је започео импресиван низ непрекинутих победа нокаутом. У идућих седам месеци имао је још седам тријумфа нокаутом, пре вероватно најважнијег тријумфа уопште, оног који му је донео светску титулу у тешкој категорији, након што је победио Џеса Виларда у борби одржаној у Толеду, у савезној држави Охајо.

Демпси је био висок 185 сантиметара, а тог јула 1919. био је тежак 84 килограма. Његов противник Вилард био је виши од два метра, а имао је 110 килограма. Ипак, већ у првој рунди Демпси је оборио Виларда на патос чак седам пута.

Након што је освојио титулу, Демпси је у каријери имао још девет мечева, од којих је победио у седам. Изгубио је два пута, оба пута од Џина Танија, који је постао наредни светски шампион. Демпси и Тани касније су се спријатељили. Демпси је чак учествовао у кампањи Танијевог сина Џонија кад се он као кандидат демократа појавио на изборима за сенатора из Калифорније и успешно освојио мандат. Године 1950. Демпси је објавио и једну хваљену књигу о боксу.

Умро је 31. маја 1983. у Њујорку.

17. децембар

НЕСТАНАК

Седамнаестог децембра 1967. нестао је аустралијски премијер Харолд Едвард Холт. То је ваљда једини случај у историји да је нечији мандат председника Владе завршен нестанком.

Холт је рођен петог августа 1905. у месту Стенмору у Новом Јужном Велсу. С породицом се у детињству сели у Мелбурн, где ће студирати на Правном факултету. Већ у младости почиње да се бави политиком, па као двадесетседмогодишњак улази у парламент Аустралије. Четири године касније постаје министар без портфеља у Влади премијера Роберта Мензиса.

У првој половини четрдесетих његова партија прелази у опозицију, али крајем четрдесетих и почетком педесетих Холт се враћа на власт. Седам година био је министар за имиграцију, а после тога још две године министар рада.

У јануару 1966. постао је председник Владе. Холт је био први аустралијски премијер рођен у двадесетом веку. У спољној политици инсистирао је на већем утицају Аустралије на Пацифику и у југоисточној Азији. Повећао је ангажман Аустралије у Вијетнамском рату, те улагао велику енергију у то да односи са Сједињеним Америчким Државама буду што бољи.

Седамнаестог децембра 1967. Холт је пливао у близини плаже Чевиот у Викторији. Том приликом је нестао. Претпоставља се да се утопио, мада његово тело никад није пронађено. Такве околности допринеле су томе да се око његовог нестанка створе и рашире многобројне теорије завере. У аустралијском сленгу фраза „урадити Харија Холта” значи изненада и без објашњења нестати.

18. децембар

НАДВОЈВОДА

Осамнаестог децембра 1863. у Грацу се родио надвојвода Франц Фердинанд. У том тренутку нико није могао очекивати да ће он једанпут постати престолонаследник хабзбуршког престола. Цар Фрањо Јосип већ је имао сина Рудолфа, од кога се очекивало да такође има мушке потомке. Осим тога, цар Фрањо је у то доба био још у раним тридесетим, па се могло очекивати да ће имати још синова.

Стицај историјских околности, међутим, учиниће да се у последњој деценији ствари промене и да постане скоро извесно да ће тај престо једанпут припасти надвојводи. Он је тад већ један од глобално најпожељнијих младожења. Покушали су да му наместе Хелену Орлеанску, једну од најлепших девојака из ондашњег високог европског племства, али им се при првом сусрету испречила језичка баријера. Ћаскали су на француском, надвојвода је правио грешку за грешком, а девојка га је исправљала. Ипак, жена која је била најодлучнија да своју кћерку види на хабзбуршком престолу била је надвојвоткиња Изабела од Аустрије, супруга надвојводе Фридриха, коме је родила осам кћерки и једног сина. Најстарија кћерка се звала Марија Кристина, била је шеснаест година млађа од Франца Фердинанда. Опседнута идејом да је уда за престолонаследника, Изабела је користила сваку прилику да Франца Фердинанда позива у госте да би он проводио време с њеном кћерком. Надвојводу, међутим, није интересовала принцеза тинејџерка, него Изабелина дворска дама, грофица Софија Хотек, једанаест година старија од Марије Кристине.

Тајна романса и преписка претвориће се у морганатски брак. Тај брак неће бити по вољи готово ником на бечком двору. Стога ће врло ретко бити у прилици да заједно путују. Зато су се и радовали могућности да буду скупа у Сарајеву.

19. децембар

МИРАЗ

Деветнаестог децембра 1924. масовни убица Фриц Харман осуђен је на смрт. Он је рођен у Хановеру 25. октобра 1879. Био је шесто и најмлађе дете у браку Олија Хармана и његове супруге Јохане (девојачки Клаудијус). Јохана је била седам година старија од свог мужа, а он се, наводно, оженио њоме само због великог мираза.

Фриц је у раном детињству био тих и повучен, те видно феминизиран. Није волео да се игра с дечацима. Много драже су му биле лутке његових сестара, а волео је и да облачи женску одећу. Као најмлађе дете, мајка га је размазила, а уз њу је заволео и шивење, те кување.

Фриц Харман био је дисциплиновано дете, али лош ученик. Као осмогодишњака, злостављао га је један од његових учитеља. У пубертету се развио у физички снажног мушкарца. Уписао се на војну академију.

Већ као шеснаестогодишњак, Харман је ухваћен у сексуалном злостављању дечака. Због тога је провео неко време у психијатријској болници, одакле је након седам месеци побегао. Наредних година Харман ће бити ситни лопов и преварант. Било је познато да је хомосексуалац, што се у то доба у Немачкој кажњавало. Полиција га, међутим, не хапси јер јој је доушник.

Од 1918. Харман почиње да убија младе мушкарце, углавном дечаке и тинејџере. Убио их је више од двадесет. Ухапшен је у јуну 1924, а пола године касније осуђен на смрт. Погубљен је гиљотином у шест сати ујутро петнаестог априла 1925. Џелат је био Карл Гроплер.

20. децембар

СЛИКАРКА

Двадесетог децембра 1861. у Љубљани је рођена Ивана Кобилца. Она се данас сматра једном од кључних личности словеначке културе и најважнијом словеначком сликарком свих времена. Родитељи су јој били имућни и омогућили су јој солидно образовање. Пре своје шеснаесте године почела је да учи цртање, те француски и италијански. Као шеснаестогодишњакиња, са оцем одлази у Беч, где у галеријама и музејима први пут гледа платна старих мајстора. У осамнаестој години почиње да студира сликарство у Бечу и Минхену.

Са навршених двадесет седам, у Минхену има прву изложбу, коју су позитивно оценили критичари и историчари уметности. Затим се враћа у Љубљану. Наредних година живи, ради и школује се у Загребу, Паризу, Сарајеву, Берлину, Фиренци и, наравно, Љубљани. У формативним годинама развила је специфичан реалистички стил. Сликари њене генерације често су се касније померали ка импресионизму, но она је остала верна сопственом ранијем изразу.

Умрла је шеснаест дана пре свог шездесет петог рођендана, у Љубљани. Некролози широм тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца описују је као најбољу и најважнију југословенску сликарку. Након што је почетком деведесетих година двадесетог века Словенија прогласила независност, Кобилца се нашла на једној од банкнота нове валуте нове државе. Њен лик се налазио на новчаници од пет хиљада толара. Та новчаница користила се од 1993. до 2007. године, тј. до тренутка кад је Република Словенија прихватила евро као своју званичну валуту.

21. децембар

АНАРХИСТКИЊА

Двадесет првог децембра 1921. анархисткиња Ема Голдман депортована је из Америке у Русију. Рођена је двадесет седмог јуна 1869, у граду Каунасу, у данашњој Литванији, а тадашњој царској Русији. Била је Јеврејка. С навршених шеснаест година, емигрира у Сједињене Америчке Државе. Тамо се заинтересовала за анархизам и феминизам, те је постала истакнута активисткиња, списатељица и предавачица.

С љубавником и доживотним пријатељем Александром Беркманом планирала је да убије индустријалца Хенрија Клеја Фрика. Атентат није успео, а Беркман је осуђен на двадесетдвогодишњу робију.

Голдманова је након депортације у Русију најпре подржавала нову совјетску власт, а затим је променила став, и то због грубог гушења дисидентских гласова. Напустила је Совјетски Савез и отишла у Енглеску. Тамо је објавила књигу „Моје разочарање у Русију”. Двадесетих и тридесетих година двадесетог века, осим у Енглеској, живи и у Француској и Канади. У то време пише и аутобиографију „Живећи свој живот” у два тома. Први је објављен 1931, а други 1935. године.

Кад је почео грађански рат у Шпанији, отпутовала је тамо да подржи анархисте. Ипак, у то време била је већ у прилично позним годинама. Четрнаестог маја, месец и по дана пре свог седамдесет првог рођендана, умрла је у Торонту.

За живота, Ему Голдман неки су описивали као „најопаснију жену у Америци”. Појавила се као лик у бројним романима и филмовима, од којих је можда најславнији „Црвени” Ворена Битија.

22. децембар

САТИ

Двадесет другог децембра 1965. Исаија Берлин из Принстона пише Леонарду Волфсону у Лондон:

„Драги Леонарде, зашто дан има само дванаест или шеснаест или двадесет четири сата? Зашто човек не може да ради три или четири ствари у исто време? Зашто ја, факултетски професор, имам тако снажну потребу да радим толико пуно ствари, да видим толико много људи, да будем на толико различитих места? Заиста морам да се дисциплинујем и будем свестан да је живот кратак [...] Ипак, непосредна сврха овог писма јесте да те питам можемо ли се видети у Лондону (претпостављам да ти је пренапорно да дођеш у Оксфорд) да те питам нешто у вези с нечим до чега ми је стало и што има веома личну везу с мојим животом [...] Рећи ћу ти о чему је реч кад се видимо. [...] Твој Исаија.”

Леонард Волфсон, Берлинов кореспондент, био је британски пословни човек, племић и филантроп. Рођен је 1927, а умро 2010. године. Био је члан Конзервативне партије. Имао је четири ћерке.

Биографија Исаије Берлина добро је позната. Рођен је у Риги 1909. године. Данашњи главни град Летоније тада се налазио у царској Русији. Исаија се школовао у Оксфорду. Још у студентским данима његова каријера почиње да се одвија на неуспоредив начин. Другује Берлин с целом генерацијом енглеских интелектуалаца што ће обележити историју двадесетог века, као врло млад човек пише једну од чувенијих и утицајнијих биографија Карла Маркса. Године 1945. одлази у СССР и та је посета постала легендарна. Његови сусрети с Борисом Пастернаком и нарочито с Аном Ахматовом уписаће се не само у историју књижевности него и у велику историју.

23. децембар

БЕРИЈА

Двадесет трећег децембра 1953. погубљен је Лаврентиј Павлович Берија. Тај грузијски бољшевик дуго је био један од најближих Стаљинових сарадника. Сматра се да је он оперативно организовао масовно убиство више од двадесет хиљада пољских официра и државних службеника код Катина 1939. Од 1946. и званично је био члан Политбироа.

Након Стаљинове смрти Берија је постао министар унутрашњих послова, те се скупа с Маленковом и Молотовом кратко налазио на челу Совјетског Савеза као члан владајућег тријумвирата. Хрушчов је од почетка покушавао да Маленкова одвоји од Берије, мада је Маленков испрва био несклон да пристане на то. Кад се, међутим, у јуну 1953. у Источном Берлину десио спонтани устанак против комунистичког режима, Хрушчов је добио бољу прилику да Маленкову оцрни Беријине наводне намере. Он је, наиме, тврдио да ће Берија допустити уједињење Немачке ако заузврат добије финансијску помоћ од Америке, односно да ће бити спреман и да одобри већу и суштинску аутономију Литванији, Летонији и Естонији. На том трагу успео је да убеди Маленкова да се удаљи од Берије.

Берија је ухапшен 26. јуна 1953. На суђењу су га оптужили за велеиздају, тероризам и контрареволуционарну делатност и прогласили га кривим, па је осуђен на смрт. Уочи егзекуције је наводно пао на колена и молио за милост. Узалуд. Генерал Павел Батитски погодио га је метком у чело. Након погубљења, Берији су постхумно званично одузети сви ордени и одликовања који су му ранији додељени.

24. децембар

АИДА

Двадесет четвртог децембра 1871. у Каиру је одржана премијера опере „Аида” Ђузепа Вердија. Опера је настала према либрету Антонија Гизланцонија. Премијерном изведбом дириговао је Ђовани Ботезини.

Опера је од Вердија наручена за 150.000 франака. По урбаној легенди, повод је било отварање Суецког канала. Временски блиско отварање Суецког канала је, међутим, пука коинциденција.

Осмог фебруара наредне године, у миланској Скали одржана је европска премијера те опере. „Аида” је и у Египту и у Италији после премијера дочекана с огромним ентузијазмом. Током 1872. опера је гостовала широм Италије: од Парме преко Венеције и Торина до Болоње.

У идућих петнаестак година опера је постављена у још целом низу земаља: од Аргентине преко САД, Немачке, Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Аустралије, Шведске и Француске до Бразила.

Године 1949. једна њујоршка изведба „Аиде” снимљена је за приказивање на телевизији. До дана данашњег „Аида” остаје једна од глобално омиљених опера.

„Аида” је неколико пута коришћена као филмски предложак. Можда најпознатији такав филм јесте онај италијански из 1953. који је режирао Клементе Фракаси. Насловну улогу играла је Софија Лорен. Улога је пре тога нуђена Ренати Тебалди и Ђини Лолобриђиди. То је била прва главна улога Софије Лорен и похвале које је добила засигурно су јој помогле у наставку каријере. Године 1998. постављен је и бродвејски мјузикл „Аида” за који је музику написао Елтон Џон.

25. децембар

ДРОЗД

Двадесет петог децембра 1962. у редовну биоскопску дистрибуцију по Америци пуштен је филм Роберта Малигана „Убити птицу ругалицу”. Две године раније, Харпер Ли је за истоимени роман добила Пулицерову награду. Главну улогу Атикуса Финча тумачио је Грегори Пек, филм је продуцирао Алан Џеј Пакула, а запамћен је и по дебитантској улози Роберта Дувала. Филм је имао буџет од два милиона долара, а зарадио је више од тринаест. Улога Атикуса Финча најпре је понуђена Џејмсу Стјуарту, али он ју је одбио јер му је била одвише контроверзна. Касније је постојала идеја да се улога понуди Року Хадсону, али је Пакула желео већу звезду.

Филм је имао осам номинација за Оскара, а потврдио је три. Оскара је добио Пек за главну мушку улогу, а уз њега су награђени и најбољи адаптирани сценарио и најбоља продукција. Елмер Бернстајн био је номинован за најбољу музику и мада Оскара није добио, данас се његова музика за тај филм сматра једном од најбољих филмских музичких подлога свих времена. Грегори Пек је у једном интервјуу признао да су му људи које је сретао од свих његових филмова најчешће помињали и хвалили управо тај.

Наслов под којим је тај филм познат у Југославији настао је као последица тога што је реч mockingbird преведена на трагу глагола to mock (у значењу „ругати се”). А та птица је заправо дрозд. На трагу тог преводилачког решења, настао је наслов сјајне књиге Бранислава Петровића „Не убити птицу дрозда”. 

26. децембар

ДВОЦИФРЕНИ

Двадесет шести децембар се у Великој Британији традиционално обележава као Дан дарова (Boxing Day). Изворно замишљен као дан када се даривају сиромашни, Дан дарова с временом се претворио у дан за шопинг. Није, међутим, куповина једина ствар карактеристична за двадесет шести децембар. Љубитељи фудбала знају да су за други дан Божића загарантовани фудбалски мечеви у свим нивоима такмичења, без обзира који то дан у недељи био. Играју се мечеви у свим енглеским, шкотским и северноирским фудбалским лигама. Око Дана дарова обично се „ломе” првенства и ко уђе у нову годину на челу табеле има велике шансе да на крају сезоне постане шампион. Ако се гледају статистике, чини се да је у времену пре сурове професионализације фудбала заиста било играча који су за Божић мало превише јели и још више пили, па сутрадан нису били претерано расположени за игру, пошто ниједног другог дана није било толико утакмица с двоцифреним бројем голова за једну страну као за Дан дарова. Ево тек неколико примера.

Двадесет шестог децембра 1896. Дарвен је победио Волсон са 12:0.

Двадесет шестог децембра 1930. Хал Сити је победио Халифакс Таун са 10:0.

Двадесет шестог децембра 1935. Транмир роверси победили су Олдхам атлетик са 13:4.

Двадесет седам година касније, двадесет шестог децембра 1962, Олдхам атлетик побеђује на сличан начин. Играо је, наиме, са Саутпортом и победио са 11:0.

Напослетку, двадесет шестог децембра 1963. Фулхам је победио Ипсвич са 10:1.

27. децембар

БЕЛИЛО

Двадесет седмог децембра 1953. у граду Закопане на југу Пољске умро је песник Јулијан Тувим. Рођен је у Лођу тринаестог септембра 1894. године. Био је најпопуларнији и најутицајнији пољски песник у периоду између два светска рата. Критика каже да је тај блистави версификатор све што је око себе видео и доживео претварао у стихове. Добар пример тога може бити и антологијска песма „Сећање”, која гласи овако:

Имао сам стазу сунчану
И диван бели дом...
Тужно је у мојим сновима,
Тужно је у срцу мом...

И прозор је био на моме дому
У старе добре дане,
А ја сам гледао, гледао
У непознате стране.

Можда сам тамо један дан био,
А можда цео век...
Знам само да је једног јутра
Пао диван бели снег.

У насмејано белило снежно
Цео се мој дом ови.
Тужно је данас моје срце
И стари бели снови...

Потомак јеврејске грађанске породице, у Варшави је студирао на Правном и Филозофском факултету. Ујак му је био чувени пијаниста Артур Рубенштајн. Почетком Другог светског рата, увидевши неизбежност нацистичке окупације, Тувим преко Румуније најпре емигрира у Француску. Кад нацистичка окупација запрети и Француској, песник преко Португалије одлази у Бразил, а затим напослетку у Сједињене Америчке Државе.

Одмах након краја Другог светског рата, Тувим се вратио у домовину, али у тим позним годинама, под комунистичком влашћу, није пуно писао. Осим као песник, Тувим је оставио трага и као истакнути преводилац руске поезије. Нарочито су познати његови преводи Пушкина.

28. децембар

РЕНДГЕН

Двадесет осмог децембра 1895. Вилхелм Рендген објављује рад у ком објашњава своје откриће новог типа радијације која ће касније добити име X-зраци. Рендген се родио 27. марта 1845. године у Ленепу, у Пруској. Отац му је био трговац. Кад је Рендген имао три године, породица се сели у Холандију. Он се стога школовао у Утрехту, али је избачен из средње школе пошто је нацртао карикатуру једног од наставника. Без средњошколске дипломе није могао да студира у Холандији. Због тога факултет уписује у Цириху, где ће га заволети професор Август Кунт.

После завршеног факултета, постаје професор у Стразбуру, а затим најпре прелази у Гизен, а онда у Вурцбург. Тамо ће начинити своје највеће откриће, оно због којег је његово презиме заувек ушло у историју науке.

Године 1901. добио је Нобелову награду за физику. То је била прва година у којој се награда додељивала. Новац од награде поклонио је Универзитету у Вурцбургу. Он никад није имао никакву материјалну корист од својих открића јер то није сматрао етичним.

С Аном Бертом Лудвиг био је у браку четрдесет седам година, све до њене смрти. Пошто је она била старија од њега шест година, Рендгенова породица се испрва противила браку. Првих година након венчања живели су скромно. Нису имали своје деце, али су усвојили шестогодишњу ћерку брата Ане Берте након његове смрти. Рендген је умро четири године после своје супруге. По њему се зову један планински врх на Антарктику и једна минијатурна планета. 

29. децембар

КАТЕДРАЛА

Двадесет деветог децембра 1170. у катедрали у Кентерберију убијен је надбискуп Томас Бекет. Као свеца и мученика поштују га и Католичка и Англиканска црква. О његовој смрти, Т. С. Елиот је написао драмски комад „Убиство у катедрали”.

За кентерберијског надбискупа Бекет је изабран 1162. године. У то време, енглески краљ је већ осам година Хенри II Плантагенет. Пре него што је изабран за надбискупа, Бекет је с краљем био у пријатељским односима, те је овај очекивао да ће се то и наставити. Ускоро, међутим, између њих двојице долази до сукоба. У сукобу Бекет тражи заштиту од папе Александра III, који је у то време у избеглиштву у Француској. Бекет такође одлази у Француску. Због властите незахвалне позиције, Александар III се не ставља у потпуности на Бекетову страну, али га ипак подржава. Папа покушава да пронађе компромис, па успева да убеди краља да позове надбискупа да се врати у земљу.

Након Бекетовог повратка, краљ се, према легенди, једанпут реторички упитао: „Хоће ли ме неко ослободити од оног наметљивог свештеника?” Четворица витезова су ту реплику схватила буквално, заправо као наређење. Одјахали су у Кентербери и убили Бекета.

Легенда о његовој мученичкој смрти почела је да се шири међу верницима по Европи. После мало више од две године, папа Александар III га је канонизовао. Цела прича о убиству у катедрали спада међу најпознатије догађаје из енглеске историје, а осим Елиоту била је инспирација и низу других уметника: од лорда Алфреда Тенисона до Пола Веба. 

30. децембар

КОЊИ

Тридесетог децембра 1946. у Чикагу је рођена Пети Смит. С двадесетак година будућа уметница сели се у Њујорк. Тамо ће упознати свог вршњака рођеног у Квинсу, тадашњег студента који ће се прославити као фотограф: Роберта Меплторпа. Када су почели да живе заједно, Пети се запослила у књижари. Само једном ју је појава неке муштерије збунила. Књигу је купио њен тадашњи идол, а каснији велики пријатељ – Боб Дилан. У то време почиње да се бави театарским радом. Написала је једну драму у коауторству са Семом Шепардом. Године 1972. објављује књигу поезије „Седмо небо”. Наредних година почиње да пева своје стихове да би крајем 1975. објавила свој први албум: „Коњи” (Horses). Чувену фотографију на омоту направио је Роберт Меплторп. Камил Паља ту фотографију прозвала је „једним од пет-шест најважнијих женских портрета после Француске револуције”.

Након тог првог албума, Пети Смит је и даље писала, свирала и певала, те је постала својеврсна феминистичка икона. Удала се (у марту 1980) за гитаристу Фреда Смита, напустила светла рефлектора и посветила се породици, родила двоје деце, да би се након смрти мужа поново вратила наступима.

Међу уметницима који су утицали на Пети Смит били су и Шарл Бодлер и Боб Дилан, и Арто и Шепард, и Рембо и Морисон. И Ками јој је драг. Има једна њена реченица која делује као реплика на Камијев „Мит о Сизифу”, ту расправу о „самоубиству као једином озбиљном филозофском проблему”. Једном приликом упитали су Пети Смит да ли би била кадра да изврши самоубиство, а она је одговорила да се самоубиство не исплати јер се на тај начин пропушта нови албум „Ролинг стоунса”. 

31. децембар

ПЛАНИНА

Тридесет првог децембра 1944. Михај Себастијан у свој дневник записује:

„Пре пола сата сам се вратио с планине. [...] Не могу рећи ни записати ништа; речи ми не помажу. Неколико пута бих застао и посматрао крајолик, са идејом да задржим контуре у својој глави. Али све је много различитије, много комплексније и много мистериозније него што бих могао да упамтим. Мора да сам страшно остарио. Нисам на планини пронашао своје старо одушевљење. Меланхоличан сам, заправо скоро очајан. Осећам стару бригу и свуда наоколо носим своју неизлечиву самоћу. Последњи је дан године. Срамота ме је што сам тужан. Напослетку, ово је година која ми је вратила слободу. С друге стране горчине и патње, с друге стране свих разочарања, ова базична чињеница остаје.”

Михај Себастијан је румунски писац јеврејског порекла рођен осамнаестог октобра 1907. године. Студирао је на Правном факултету у Букурешту, али га је већ као студента привукла витална локална књижевна сцена. Зближио се с Јонеском, Сиораном и Елијадеом. Ипак, као Јеврејин био је понешто изолован у односу на остале писце с којима се дружио.

Током година док је Румунија била савезница Трећег рајха и док су на снази били антисемитски закони, Себастијан је једва преживљавао. У том контексту, он 1944. назива годином која му је вратила слободу. Ипак, средином 1945, тачније двадесет деветог маја, Себастијан гине у саобраћајној несрећи када га је као пешака прегазио руски војни камион који је возио пијани шофер.