Уочи претпоследње фудбалске представе на свету: Ко за Италијане, а ко за Енглезе

Док су на трибине новог здања Вемблија пристизали први весели навијачи Енглеске и Данске, једва хиљаду вакцинисаних гледалаца је у поквареном расположењу напуштало оронули загребачки Максимир. Први су чекали почетак друге полуфиналне утакмице Европског првенства у фудбалу, ови последњи су били сведоци танке победе загребачког Динама над Валуром из Рејкјавика у првом колу квалификација за улазак у групну фазу Лиге шампиона за сезону 2021/22. Реванш меч између ова тима биће одигран у главном граду Исланда у наредни уторак, само два дана након завршетка ЕУРА 2020, које је са годину дана закашњења играно на једанаест стадиона у исто толико градова Европе и Евроазије, и где је, међу двадесет и четири националне селекције, релативно успешно наступала и фудбалска репрезентација Хрватске.

Ко редовно прати догађања на интернационалној фудбалској сцени неће имати ни најмањи проблем да разуме о чему, дођавола, говори први пасус овог најновијег текста из серије наших написа посвећених актуелном фудбалском шампионату Европе. Онима који су се последњи пут иоле интензивније интересовали за најважнију споредну ствар на свету у доба када је фудбалска репрезентација Југославије последњи пут играла у завршници некадашње европске Лиге нација, вероватно ама баш ништа није јасно.

То показује како се фудбал у последњих двадесет година променио онолико колико се од почетка двадесет и првог века изменило људско друштво. У њему готово да више нема места за сиромашне играче, а могућност дигиталног надзора је игри одузео и најмањи наговештај некадашње специфичне страствености, те укинуо сваку могућност аутентичности тренутка у коме и фудбалери и навијачи преживљавају победу или пораз, тријумф или катастрофу...

Нова фудбалска нормалност

Отуда се квалификациона кола за улазак у групну фазу некадашњег Купа шампиона играју у време одржавања најважнијег и највећег фудбалског европског такмичења, па је и ономе ко се ни најмање не разуме у пасове, дриблинге и волеје сасвим јасно да је глобалистички ђаво и на травнатом игралишту, чини се, заувек однео шалу. Година смрти Дијега Арманда Марадоне лако би могла бити и последња у којој је професионални фудбал, иако игран пред празним трибинама, још и имао неког смисла.

Јер, стадиони су већ неко време полигони где се бриселске хипербирократе и мултинационални шпекуланти играју политичке коректности и гледају да изиграју правила тобожњег финансијског фер-плеја која су сами прописивали. Када се овоме још придодају све „благодети" које нам је са собом донела нова нормалност проузрокована пандемијом ковида 19, осећај горчине у многим навијачким устима постаје потпун.

А да са овим и оваквим ЕУРОМ нешто није у реду, могло је да се наслути готово на самом почетку такмичења по групама, када су европски фудбалски званичници инсистирали да се приведе крају утакмица између Данске и Финске на којој је клиничку смрт доживео дански репрезентативац Кристијан Ериксен.

Фарса је настављена политичким надгорњавањима у вези са протестним клечањем фудбалера који су се тако бунили против расних неједнакости, реакцијама на усвајање Орбановог закона о забрани промовисања хомосексуалности у мађарском парламенту, те Роналдовим уклањањем флашица кока-коле са стола током конференције за штампу.

Где је кућа фудбала?

Циркус је постао потпун када су најближи чланови родбине француских репрезентативаца, након елиминације „триколора", почели међусобну свађу која се умало није заршила макљажом. А да иронија буде потпуна, врло лако се може десити да од новина које је са собом донео ЕУРО 2020 највише користи на крају имају управо они који су још пре неколико година на референдуму одлучили да више не буду део Европске уније.

„Фудбал се враћа кући!", острвски медији не престају да подсећају на слоган Европског првенства у фудбалу које је 1996. године одржано у Енглеској. Тада су на старом Вемблију у полуфиналу, након извођења једанаестераца, Енглези изгубили од Немаца. Четврт века касније, иако се ЕУРО 2020 играо широм Старог континента, фудбалери Гордог Албиона само једну своју утакмицу нису играли на домаћем терену. И онда је на ред дошла полуфинална утакмица против Данске, коју су Енглези добили захваљујући непостојећем једанаестерцу, који је холандски судија Данијел Макели досудио у тренутку када су се на терену налазиле две лопте. По фудбалским правилима, игра је морала да буде прекинута и једна лопта склоњена са терена. Али, Макели је Стерлингов пад „за Оскара" окарактерисао као фаул за „најстрожу казну", коју је фудбалски видео-надзор ВАР убрзо и потврдио.

Данце је, дакле, елиминисала она иста режија која им је 1992. године омогућила да на Европском првенству у Шведској заиграју уместо истеране Југославије, а потом га и освоје.

Италијани ил Енглези

Тако долазимо до закључка како су последњи Мохиканци оне некадашње игре са лоптом у којој учествују двадесет и два играча и на крају увек победе Немци, ко други него Италијани!

За азуре ће по свој прилици навијати сви они који не одустају од уверења како се оне најважније фудбалске утакмице ни по чему не разликују од приче Петра Кочића „Јаблан". Италијанска лига јесте једно од најквалитетнијих и најисплативијих фудбалских такмичења, Италија је чланица групе најбогатијих земаља света, али им је на европским и светским првенствима готово увек припадала улога ружног, прљавог и злог рођака који се непозван појавио на свечаном балу и постоји опасност да суштински угрози протокол. А четвороструки прваци света су током трајања првенства у неколико наврата играли заиста лепо, као и увек имају доброг голмана, онај мали Кијеза подсећа на играче који су некада, давно, носили дрес са бројем 10 на леђима, а са клупе их предводи Роберто Манчини, који јесте био и велики фудбалер, али пре свега уме елегантно да се обуче и увек носи неке лепе ципеле.

То, међутим, неће спречити Енглезе да се до краја праве Енглези. За то су се „побринули" британски санитарни прописи, на основу којих финалној утакмици у недељу неће моћи да присуствује више од хиљаду навијача из Италије. То свакако неће спречити на хиљаде вакцинисаних Италијана који живе на острву да у недељу увече дођу на Вембли и подрже једанаесторицу фудбалера који из утакмице у утакмицу све више личе на ликове из вестерна Серђа Леонеа. Како би било лепо да Клинт Иствуд упадне у ВАР собу непосредно пред први судијин звиждук и својим колтом присутнима дȃ до знања да неће имати разумевања за њихове геополитичке марифетлуке.

А пошто се то ипак неће десити, најбоље је да ипак послушамо енглеске медије и фудбал потражимо у његовој истинској кући, што ће рећи на другој страни Земљине лопте, у Јужној Америци! Тамо ће се у ноћи између суботе и недеље играти финале Копа Америка између Бразила и Аргентине.

Е, то ће бити она права претпоследња фудбалска представа на свету!