Патике за олимпијске рекорде: Технолошки допинг у атлетици

Захваљујући могобројним футуристичким иновацијама овогодишње летње Олипијске игре у Токију биле су вероватно непоновљиво спектакуларне. Интелова флота од 1.824 малих и свега 700 грама тешких дронова на небу изнад олимпијског Токија претвaрaла је својим светлосним егзибицијама токијске ноћи у дане, а Тојотиних неколико стотина робота способних за комуникацију на 11 језика, преузели су због претећег ковида 19 улогу информатора и водича без којих није било могуће функционисање тако захтевне манифестације као што су Олимпијске игре.

Од олимпијског села па до борилишта на стадионима без гледалаца, све такмичаре, а било их је 11.656, превозили су аутономни (без возача) аутобуси са погоном на водоник, а велика врата и електричне рампе, намењене углавном параолимпијцима, олакшавалe су такмичарима улажење и излажење.

Тојотиних робота било је на сваком кораку, па чак и тамо где их нико није очекивао.

У полувремену кошаркашке утакмице између САД и Француске, 25 јула, изненада је на терен ушао робот кошаркашке висине од 2.13 метара, у дресу с бројем 95, стао на центар игралишта и почео са перфектним убацивањем тројки. По површини „тела" имао је невидљиве сензоре за одређивање позиције коша и његовог растојања од центра игралишта, а онда је уз помоћ вештачке интелигенције подесио угао руке и снагу којом би избацио лопту према кошу. Учинак му је био 100 одсто. Била је то одлична демонстрација достигнућа Јапана у развоју вештачке интелигенције и роботике.

Јапанци су приказали и своју штедљивост смисливши картонске кревете за спавање такмичара. На интернету се одмах појавила лажна инфомација да се ради о анти-секс креветима који су превентива против ширења ковида 19, јер због своје крхкости подносе терет само једне особе. Организатори су касније показали документацију из које се види да сваки кревет лако издржава тежину до 200 кг.

Врхунац рационалности и еколошке свести показан је у Јапану у периоду од 2017. до 2021, када су издвајани скупоцени метали из 70 милиона тона одбачене кућне електронике и из 6 милиона старих мобилних телефона, да би затим били претворени у 5.000 златних, сребрних и бронзаних медаља за победнике на Олимпијади.

Технолошки допинг

Спортисти из многих земаља припремали су се и за овогодишње Игре уз помоћ најбоље и најсавременије технологије коју су себи могли приуштити, јер је одавно постало јасно да се без ње не може рачунати на добар пласман, а камоли на медаље.

Симулатори различитих атлетских стаза, електроника, микросензори на патикама и дресовима, неизоставни су делови савремене спортске опреме. Током тренинга региструју се и меморишу витални параметри и биомеханичке промене тела, нарочито локомоторног система. Огромна количина података долази до тренера и атлетичара као „фидбек", што омогућава бирање и прилагођавање тактике и стратегије да би се постигло оно због чега такмичења постоје, а то је победа.

Преносиву спортску технологију која укључује вештачку интелигенцију, дронове и аналитичке системе прилагођене различитим клијентима у професионалном спорту, углавном обезбеђују гиганти као што су ИБМ, Епл, Самсунг, Оракл, Фитбит, Хуавеи и други, чије је присуство, такође, било видљиво све време трајања Олимпијаде.

За модерну технологију и за њено коришћење у спорту не постоје ограничења, пре свега зато што није логично ограничавати било шта што доноси боље резултате. Међутим, примена високе технологије је скупа и зато доприноси повећању већ постојећих неједнакости међу спортистима из богатих и сиромашних земаља. Логична последица је одсуство ферплеја.

То је доказано током додела олимпијских медаља, које су углавном отишле такмичарима са најјачом финансијском и технолошком подршком. Због тога је технологија која битно побољшава успех такмичара означена као акт „технолошког допинга".

С тим у вези, још прошле године је Међународни атлетски савез (World Athletics) забранио употребу прототипа „Најкових" патика „вепорфлај" (vaporfly) за употребу на Олимпјади у Токију. Патике су биле технолошко савршенство са троструком основом начињеном од угљеничних влакана уроњених у синтетичку пену, што је све касније подвргнуто ултра-компресији.

Председник Међународног атлетског савеза Себастијан Коу, који је пре тридесет година био фантастичан тркач на средњим пругама (две златне олимпијске медаље у трци на 1500м) рекао је том приликом да се интегритет такмичења мора сачувати тако што атлетичари неће трчати у патикама које им поклањају нефер предност.

Предност специјалне опреме регистрована је први пут на Олимпијади у Пекингу 2008. кад су пливачи са опремом „ЛЗР рејсер" поставили 23 од 25 светских рекорда (Американац Мајкл Фелпс освојио је 8 златних мeдаља, чиме је оборио рекорд Марка Шпица постигнут 1972. на Олимпијским играма у Минхену). Специјалну пливачку опрему касније је забранила ФИНА, регулаторно тело које управља пливачким спортом у свету.

Откуд толико срушених рекорда у Токију

На 22. Олимпијским играма у Токију срушен је задивљујући број личних, националних, олимпијских и светских рекорда.

Јамајчанка Илејн Томсин Хера поставила је нови олимпијски рекорд на 100 метара, истрчавши стазу за 10.62 секунди што је за једну стотинку брже од 33 године старог рекорда чувене Американке Флоренс Грифит Џојнер.

Нови светски рекорди на стазама од 400 метара с препонама постигнути су у Токију и у женској и у мушкој конкуренцији: Американка Сидни Меклохлин поправила је светски рекорд са 51.90 на 51.46 секунди, а Норвежанин Карстен Ворхолм је у олимпијској трци побољшао свој светски рекорд из јула ове године од 46.70 секунди на 45.94 секунди - за само месец дана постигао је невероватну разлику од 0.76 секунди.

У обе трке и другопласирани су такође срушили претходне светске рекорде и добили сребрне медаље. Нешто слично никада се раније није догодило, уколико се не рачуна можда најбоља, додуше спринтерска, трка свих времена - она на Олимпијади у Лондону 2012. у којој је Јусеин Болт, звезда са Јамајке, поставио олимпијски рекорд претрчавши 100 метара за 9.63 секунде, док су седморица од осам учесника те финалне трке прошли кроз циљ с временом испод 10 секунди.

Тако нешто до тада није виђено и велико је питање је да ли ће се икада поновити. Баријера од 10 секунди пробијена је први пут 1968. и дуго се сматрала немогућим достигнућем.

Олимпијада у Токију показала је да ништа није недостижно. Рушење старих рекорда у тркачким дисциплинама догађало се из дана у дан. Да ли је то последица бољих тренинга и припрема него раније, или је нешто друго по среди?

„Део одговора на то питање био би поглед на стопала и патике атлетичара и атлетичарки", написала је Лора Хелеј, менаџерка за спортску одећу и обућу у корпорацији „Пума" у свом ауторском тексту за New Scientist од 14. августа 2021.

Изблиза гледано, види се да савремене патике изгледају другачије од оних које су годинама коришћене, и то због нове технологије зване „суперспајк". На платформи патика, тј. ђону, налазе се, као и раније, клинови („спајкови"), слични крампонима на фудбалским копачкама, који не дозвољавају било какве губитке силе потиска тела у чеоном правцу, али данашње патике, „суперспајке", још почетком 2017. године обогаћене су  детаљима које је тада применио „Најк" на својим „вепорфлај" патикама за трчање маратона и који су допринели смањењу потрошње енергије такмичара за 4 одсто у поређењу са оним који их нису користили.

Суперспајк патике обично су тешке око 150 грама и као платформу, тј. ђон, имају прилагодљиву и отпорну синтетичку пену са угљеничким влакнима која су ушла у спорт захвајући сарадњи корпорације „Пума", немачког гиганта у производњи спортске одеће и обуће, и тима „Мерцедесове" Формуле 1, сарадњи која је као резултат имала појаву спринтерских патика са ђоном направљеним од материјала коришћених за израду аутомобилских гума за вишеструког светског шампиона Луиса Хамилтона.

Платформа, тј. ђон патика, начињена од овог материјала при сваком кораку атлетичара делује као опруга или одскочна даска и уназад враћа 80 до 90 одсто енергије. Осим тога, смањује се и губитак енергије приликом флексије палца и осталих прстију стопала, а повећава се притисак на зглоб потколенице и стопала, тј. тамо где је глежањ. Код увежбаних атлетичара, таквом биомехаником повећава се одбацивање тела, тзв. „push off" према циљу.

Инжењеринг тркачких стаза

Један други технолошки допринос брзини атлетичара у Токију биле су и стазе које су се промениле од времена у коме су атлетичари трчали по шљаци или трави. Синтетичке спортске стазе за трчање постављене су први пут 1968. на Олимпијским играма у Мексику и показале су се вишеструко бољим од стандардних стаза. У Мексику је на Олимпијади, управо на једној таквој стази, по први пут истрчано 100 метара за мање од 10 секунди (9.95), а славодобитник је био Американац Џим Хајнс.

Иако се нове стазе наизглед мало разликују од до сада уобичајених, оне су ипак нешто ново. Италијанска компанија „Мондо" потрошила је три године радећи на развоју тркачких стаза за Токио, које апсорбују снагу удара патике и враћају енергију навише, у патике, што је слично улози синтетичке пене и угљеничких влакана у ђону патика.

Историјски гледано, садашњи инжењеринг површина на стазама за такмичарско трчање траје још од 1978. кад је математички утврђено да отпорна али не и тврда стаза побољшава брзину трчања за 2.9 одсто. Иако није познато колика је у Токију била просечна уштеда времена у тркачким дисциплинама, произвођачи су већ изјавили да би се могло рачунати на 2 одсто.

Иновације на стазама и патикама, нарочито спринтерским, допринеле су измени статистике, што се види по значајном броју тркача који трче 100 метара испод 10 секунди: за четири деценије, од 1968. до 2008. године, 67 атлетичара пробило је баријеру „10 секунди", а у наредних 10 година, тј. од 2008. до 2018, овом ексклузивном клубу придружило се још 70 спринтера. Пред сам Токио још 17 спринтера је истрчало 100 метара испод 10 секунди.

У овогодишњој олимпијској трци на 100 метара победио је италијански атлетичар Лемон Џејкобс претрчавши стазу за 9.80 секунди, док су сребрну и бронзану медаљу освојили Американац Фред Керлеј са 9.84 секунди , односно Канађанин Анре де Грасу са 9.89 секунди. Сви су трчали у „суперспајк" патикама.

Женски еквивалент баријере „10 секунди" је „11 секунди" и ретко се пробија. Међутим, у токијском финалу на 100 метара шест жена је стазу претрчало за мање од 11 секунди, а у историју је ушла Илејн Томпсон Хера која је златну медаљу освојила резултатом 10.62 што је нови олипијски рекорд и уједно други најбољи резултат свих времена. Да Илејн није почела да се радује три корака пре циља, оборила би светски рекорд.

Али поред свих технолошких иновација и побољшања виђених у Токију, не могу се игнорисати рад и изузетан таленат атлетичара. Очигледно је да се обарање рекорда, било личних, националних или светских, може постићи комбинацијом добрих финансија, које пре свега обезбеђује држава коју атлетичари представљају, затим савремене технологије тренирања, одличне опреме и екстремно талентованих атлетичара.