Бајро Жупић, легенда Партизана: На њега нико није љут, он није љут ни на кога štampaj

Постоји један човек у Србији који је већ пола века у спорту, а на њега нико није љут и он сам није љут ни на кога. Иако је више од хиљаду утакмица претрчао као играч и водио као тренер или саветник у стручном штабу,  нема особе са којом не говори. Све дресове, све лопте задржане са важних утакмица, костобране, дресове, све је поделио пријатељима осим један црно-бели дрес који сведочи о највећој спортској љубави.

Рођен је 1960. и са 12 година почео је да тренира у пинорској селекцији Новог Пазара. „Родитељи у почетку нису ни знали да тренирам фудбал, а кад су сазнали, нису имали ништа против. После пионира, одем у омладинце и са седамнаест година региструју ме за први тим Новог Пазара. Био сам средњошколац. Почео сам да добијам и премије које су ми много значиле, како мени тако и мојој породици", каже јунак ове приче Бајро Жупић, упорни халф коме је спортски недељник Темпо објавио изјаву: „Кад станем, ја се уморим."

Са деветнаест година дошао је у Београд, али тада не у Хумску него у униформу и након обуке постао је ватрогасац. „Викендом смо имали излазак у град и одмах сам заволео Београд а, пошто сам био навијач црно-белих, маштао сам да истрчим једног дана на стадион ЈНА", каже Бајро који не жали што је служио армију, јер, како истиче, у униформи није изгубио снагу. „Многи фудбалери су кукали како су остали без снаге у војсци, а код мене то није био случај, верујте. У петак сам се вратио из војске, у недељу играо јунску утакмицу, последње коло."

Сан о Партизану

Борбеност је показивао на многим друголигашким теренима, и из друге лиге је позван у олимпијску селекцију Југославије те су га приметили Ненад Бјековић и Моца Вукотић. Звали су Жупића Раднички у Ниш, и Динамо у Загреб, али он се није обазирао на примамљиве понуде. „Сан ми је био да обучем дрес Партизана. Нисам се уплашио конкуренције, јер све је тада у тимовима било природно. Кад неки искусни оду у иностранству, отвори се место за младе. Миодраг Јешић и Никица Клинчарски су отишли преко границе и ја сам улетео у први тим, дебитовао у Титограду против Будућности. Моја прва утакмица била је последња утакница Драгана Манцеа, изванередног човека и фудбалера", прича Жупић који се сећа утакмице на којој се препоручио навијачима Партизана.

„Ја сам навијаче ‘купио' борбеношћу и то на утакмици јесењег дела првенства 1985/86, против Хајдука. Чувао сам Блажа Слишковића и то успешно. Борбеност је увек била на цени и то је начин да се успе у фудбалу. Навијачи су ме заволели, дуго су ми Гробари певали песме и сад ми се јављају преко Фејсбука. Увек сам имао с навијачима посебан однос, јер су видели да дајем све од себе", прича Жупић и додаје да у свлачионици није било препирки ни са саиграчима.

„Знало се, пет година узастопно сваког дана у 10 сати је био тренинг. Имали смо поподне времена и за дружење. Били смо као браћа и данас смо као браћа. Чујемо се, виђамо се, и не само ми из Партизана. Дирљиво је било кад сам после толико година у Приштини, на сахрани Фадиља Вокрија, срео ривале из целе Југе. Прошле су године, свашта смо претурили преко глава, али добри људи су остали добри људи."

Бори се и не свађај се

У то доба, осамдесетих, каже Жупић, играчима је било лакше, јер нису били под притиском породице. „Никога родитељи нису притискали да мора да буде у првом тиму или да мора да донесе толико пара у кућу и за кога да потпише... Данас, деца су под великим притиском родитеља који желе да им малишани зараде милионе. Не може свако да буде као овај Влаховић из Фиорентине, велика је конкуренција. Не може свако дете у Новом Пазару да заради као Адем Љајић, поносим се што сам га тренирао и одвео у Партизан. Неки родитељи додатно притискају децу и деца пукну. Мени су родитељи рекли: иди, сине, бори се, не свађај се, поштуј тренера и то је то", истиче Бајро који жели да сруши још једну родитељску заблуду.

„Стално слушамо приче родитеља како неки тренер не воли његовог сина. То је ван памети. То су бајке. Увек је било и сада је - сви се боре за доброг играча и увек бирају бољег. Као што купац на пијаци бира бољу јабуку, и руменију и већу, тако и тренери и клубови бирају боље. У фудбалу је немогућа протекција, али постоји срећа. Неки људи једноставно имају среће да их заобиђу повреде и да их крене на терену и то је много важно", тврди Бајро који наводи примере Дарка Панчев и Милинка Пантића.

„Први је био најбољи стрелац бивше Југославије, али у Интеру нису имали времена да га чекају да проради. Пантић је код нас у Партизану био мајстор, знали смо да има одличан слободни ударац, контролу лопте и технику, али када је  Атлетику из Мадрида постао најбољи играч Шпаније и кад је Барселони дао четири гола, јасно се видело да су му се све коцкице поклопиле, знање, искуство и искористио је своје прилике тако да је постао легенда европског фудбала."

Некад и сад

„Кад сам играо за аустријску Алипну мене су стигле повреде, сломио сам ребро и пету. Нисам имао прилике да у иностранству дам колико сам желео", каже Бајро и додаје да је фудбал у Србији, и на Балкану, осамдесетих година био убедљиво бољи него данас.

„Партизан и Црвена звезда из осамдесетих лако би победили данашњи Партизан или Црвену звезду. И технички и тактички то су биле боље екипе, а чак и на пољу кондиције моја генерација је била далеко спремнија него данашњи првотимци који играју у набољим домаћим клубовима", каже Жупић и додаје да се разлика најбоље види на примеру упоредбе са острвским фудбалом.

„Тада екипе из Енглеске и Шкотске нису биле физички спремније од нас. Лако смо се носили са њима. Партизан је трчао више него шкотски Селтик или енглески Квинс парк ренџерс. Не чуди ме што је овакво стање у домаћем фудбалу, јер је мања држава и мањи је избор играча, а многи млади играчи рано одлазе у иностранство тако да тренери немају јасан костур екипе", каже Жупић.

Некадашњи миљеник Партизанових навијача каже да младим играчима недостаје и борбености. Окренути су менаџерима, новцу, друштвеним мрежама... „Преокупирани су шансом да оду вани. Више мисле на зараду него на индивидуално напредовање", тврди некадашњи Партизанов првотимац чије име и данас скандирају навијачи на црно-белом југу.

Он истиче да му је Југославија имала јаку и другу лигу, а прва је била једна од најјачих у Европи. „Сваки тим је имао доброг голмана, по једног јаког дефанзивца, маштовитог креатора на средини и лукавог центарфора. Није било лаких утакмица. Неки играчи су били толико добри да смо за пет минута сви видели да су светска класа: Савићевић, Просинечки, Шукер, Бобан... одмах се видело ко су они."

90 минута у оба смера

Бајру су, за чување, посебно била тешка тројица везних: Драган Стојковић Пикси, Владимир Скочајић из Вележа и Роберт Просинечки.

„Нисам ни смео да их пустим да приме лопту, били су добри техничари, ако шприме лопту и окрену се онда су незадрживи били - зато сам био стално уз њих и мислим да сам их добро чувао. Пикси и Просинечки су били вешти са лоптом, а Скочајић је био веома брз, имао ниско тежиште, врло незгодан за чување као и Мехмед Баждаревић који, осим што је био добар техничар, могао је да трчи... А Драгиша Бинић је био најбржи у првој лиги", каже Бајро који је само једном у каријери имао грч у мишићу.

„Био сам спреман увек, имао сам снаге да играм три утакмице, али најтежа ми је у каријера утакмица против Селтика у Мостару. Голац је поставио систем 3-5.2, а ја сам био десно, деведесет минута сам трчао у оба правца. Кад сам ушао у свлачионицу, ухватио ме грч први и једини пут у животу, никад се нисам уморио као тада."

На питање шта му је највише помогло у каријери, Бајро истиче да никад није имао трему. „Знало се, увек ми дају да чувам најбољег техничара међу везним играчима противничке екипе, али никад се нисам плашио", тврди Бајро и додаје да нису тачне приче о њему да је био немилосрдан према противничким играчима.

„Верујте, ја никад никог нисам повредио. Добио сам само један црвени картон у каријери и то због приговора. Ја сам више повређивао себе клизећим стартовима, нисам се штедео", каже Бајро, а на питање да ли и данас потрчи за лоптом као рекреативац, он не криви шездесет својих година.

„Не могу више да трчим, не дају ми колена."