Сећање на Звонка Вујина: Од малог зрењанинског „антихриста“ до великог боксерског шампиона štampaj

Доказ да је бокс племенита вештина јесте и чињеница да је од једног беспризорног зрењанинског дечака, склоног тучама и свакојаким несташлуцима, озбиљног кандидата за поправни дом, направио не само племенитог и великог спортског шампиона, „господара и господина ринга“, него и успешног студента, педагога, посвећеника послу, главу сложне породице, одборника за ког су гласали и они који су, у његовим младим годинама, проклињали судбину што у комшилуку имају „таквог антихриста“.

Реч је о Звонимиру Звонку Вујину, вишеструком прваку Југославије у боксу, неколико пута најбољем на Балкану и Медитарену, вицешампиону Европе, освајачу две олимпијске медаље и многих других трофеја у земљи и свету, међу којима је и „Златна рукавица“ до које се могло доћи само врхунским мајсторством „међу конопцима“.

 Успомену на Звонка, преминулог 2019. године, који би, да је поживео, овог јуна напунио 80 година, чува и назив најстарије зрењанинске и југословенске спортске хале која, однедавно, носи његово име. Тако је „крштена“ у част Звонкових блиставих победа у њој. Раније се звала Медисон, по угледу на њујоршку посестриму Медисон сквер гарден у којој су светске титуле освајали највећи боксери планете. 

Дете улице

Врло рано је предодређено да Звонко у живот крене странпутицом. Убрзо по рођењу, у лето ратне 1943, оставила га је мајка, која се касније удала, а безобзирни отац се изгубио и пре него што је његов наследник угледао свет. Тако је избегао обећано венчање оној којој се клео у љубав и пропустио прилику да сину подари своје презиме. Бригу о дечаку преузела је бака Вукица Вујин, мама његове маме, која је у бризи за унука, како је Звонко често говорио, била апсолутни првак света.

Пажљива и пожртвована бака, ипак, није могла да му надомести оба родитеља, па јој је унук рано ушао у ринг улице, без два главна „секунданта“, којима су од бриге о сину Звонку биле прече њихове новоосноване породице.

Звонко је оца први и једини пут срео кад је имао 20 година и већ био спортско „име“. Догодило се то на железничкој станици у Београду, кад је, са државном репрезентацијом, кренуо у Совјетски Савез. Њему непознати човек, који се представио као Никола Станковић, рекао му је да је он његов тата. Пошто је воз за Москву у поласку каснио двадесетак минута, отац и син су мало попричали, али тај разговор код Звонка није изазвао никакву емоцију. Возови могу да касне, али очеви не смеју, поготово не 20 година, помислио је. Оца више никада није видео.   

Ускраћен за родитељску љубав, коју су имали његови другари, будући шампион је почео да израста у, како се говорило, малог разбојника. Имао је 12 година кад је, по наговору старијих мангупа из дела града око Зрењанинске болнице, такозваних „болничара“, одушевљених његовим песничењима, вршњака па и старијих дечака, кренуо да се упише у боксерски клуб „Банат“.

„Превише су жгољав за нас, малиша,  боље изабери неки други спорт“, рекли су му кад је стигао у дворану за тренинге, пуну крупних мишићавих момака. Незадовољан и депримиран, мали Звонко се вратио „боксовању“ у крају, бележећи, углавном, победе, али незваничне. 

Улога Бранка Крвавог у стварању шампиона

Судбина је, међутим, одредила да, ипак, нешто касније, постане прави боксер. За то је најзаслужнији тренер „Баната“, Миле Лекић, који му је предвидео да ће, једнога дана, сигурно бити боксерски шампион. И који је дуго и стрпљиво радио с малим несташком, често се постављајући и као његов отац.

Звонко је почео редовно да долази на тренинге, али није одмах прекинуо каријеру уличног фајтера. Тада је комшилуку, коначно, прекипело па је затражено да се мали силеџија, ипак, пошаље у поправни дом.

Сузе баке Вукице гануле су тадашњег председника „Баната“, народног хероја Бранка Марковића, званог Бранко Крвави, који је негде, случајно, запазио да је Звонко рођен 28. јуна, на Видовдан, дан Косовске битке. „Обилића да хапсите?  Немојте да вам падне на памет“, гласом који је ледио крв у жилама Бранко Крвави је заувек „заледио“ такав наум Звонкових комшија и надлежне социјалне службе, спремне да га спроведу.

Херој је, затим, почео да исказује и личну бригу за лепушкастог кавгаџију, као да му је род рођени, што је, итекако, имало ефекта. Звонко се, временом, примирио и постао посвећен тренинзима, па и  учењу, које је био готово запоставио. Југославијом се убрзо проширила вест да је у Зрењанину откривен боксерски драгуљ каквом нема равног у Титовој земљи, али и шире.

Међу конопцима

Први такмичарски улазак у ринг Звонко Вујин је имао 1957, као четрнаестогодишњак. Победио је лако и убедљиво. Већ наредне године био је омладински првак државе, а 1961, као дар за пунолетство, стигао му је позив за репрезентацију.

После победе над Мађаром Егријем, доста старијим и јачим противником, проглашен је европском боксерском надом. На његов даљи напредак, причало се у Зрењанину, позитивно је утицао брак са наочитом Кларом, суграђанком која га је заволела пошто ју је, песницама наравно, одбранио од неких навалентних момака. Венчао се као деветнаестогодишњак, а по наговору људи из клуба, који су тај корак видели као неопходну „инјекцију“ за додатно смиривање и сазревање некадашњег „антихриста“.

Уследили су Звонкови  тријумфи на неколико боксерских ревија, после којих су стручњаци почели да хвале његов изузетни леви кроше којим је, и годинама касније, рушио многе ривале. Тим ударцем, својим заштитним знаком, освојио је титуле сениорског државног првака 1965. и 1966. (потом и 1969. и 1972.), а затим и „Златну рукавицу“, за коју су се, у Београду, борили највећи домаћи и инострани шампиони. Пут ка звездама дефинитивно је прокрчио кад је, почетком 1967, победио Руса Барањикова, тада најбољег аматера света. Исте године, у Риму је постао вицешампион Европе. У лакој категорији кроз тешке борбе. 

Пред Олимпијске игре у Мексику 1968, самоуверено је изјавио: „Идем по медаљу“, што су многи чули као знак његове препотенције. Звонко, међутим, није желео да полемише са „неверним Томама“. Максимално посвећен боксу и породици – већ је био добио прву ћерку Весну, потоњу даровиту кошаркашицу, (касније је „стигла“ и Александра) – живео је мирно, а подсећања пријатеља на ране тинејџерске године пропраћао је само благим осмехом, мешавином кајања и жеље да се то време заувек заборави. 

Олимпијске медаље

У далеком Мексику, опет је био на победничком постољу.  Са бронзаном медаљом око врата, освојеном у лакој категорији. Многи су говорили да би постигао више да га у томе нису спречиле необјективне судије. Он, међутим, на ту тему није отварао уста. Као ни пре ни касније у сличним приликама, током своје дуге и плодне каријере.

Радо је, међутим, подсећао да је на истим Играма бронзано одличје освојио и његов суграђанин Бранислав Симић, рвач с којим се доста дружио и често тренирао. Из одушевљења тим успесима њихове деце, у „граду на Бегеју“ тада је „никао“ бећарац који су тамошње Лале радо певушиле на кафанским и другим окупљањима: „Звонко и Бранко, то су дива два, донеше нам медаље из тог Мексика“. 

У том периоду, Звонко Вујин је и капитен југословенске репрезентације за коју победе ређа углавном нокаутом. И то на идентичан начин: у једном тренутку севне његова левица, чувени леви кроше и противник изгуби контакт са тлом. Отуд и риплијевски податак из првих неколико година његове каријере: од 220 добијених мечева, 180 је решио нокаутом

Нови олимпијски успех, идентичан оном у Мексику, само у полувелтеру, забележио је у Минхену 1972. „Носио“ је тада већ 29 годину и доста умора од ринга; тренинзима више није био посвећен као некад. Пред пут на Олимпијаду у Немачкој, чувени селектор Бруно Храстински му је, због тога, на припремама често говорио да се угледа на Парлова, Белића и остале, занемарујући да су они били доста млађи од Звонка – Мате пуних пет година, остали и више. „Нећеш проћи ни прво коло“, опомиљао га је искусни стручњак. После турнира, Храстински је морао да „прогута“ ту своју реченицу и Звонку први честита нову олимпијску „бронзу“. 

Последњи меч са Марјаном Бенешом

После Минхена, следила је силазна деоница пута великог шампиона из Зрењанина. Уз године, томе су доста кумовале и повреде, а једна од њих је била узрок и Звонковог најтежег пораза у каријери, који је могао да избегне само да је био мање поносан и тврдоглав. „Да је био мање витез“, како су говорили његови пријатељи.

Реч је о Звонковом мечу против „набубрелог“ Марјана Бенеша, чак осам година млађег противника, коме је баш он био узор. Иако се, после шестомесечне паузе, због сломљене шаке, тек био вратио у ринг, није хтео да устукне пред младим фајтером из Бањалуке, каснијом светском боксерском звездом.

 „Неспремног Звонка у ринг су утерали новинари, пишући да неће смети да изађе на мегдан Бенешу“, рекао ми је, ових дана,  Вујинов дугогодишњи клупски друг из „Баната“ Стеван Чизмић, па објаснио: „Требало је да, у велтеру, ја будем ривал Бенешу, делом и зато што сам у три претходна меча имао нерешен скор са њим, али је Звонко инсистирао да заменимо категорије, да ја пређем у полувелтер, како би он потврдио да се никога не боји. Одлука му је била погрешна и због тога је поражен“.

Бенеш, као прави спортски џентлмен, није еуфорично прославио тај тријумф, него је дуго грлио свог идола и готово је извињавао зрењанинској публици, која је гледала тај меч. Био је то крај једне блиставе каријере и, истовремено, почетак, исте такве, нове: шампионско место Звонимира Вујина заузео је Марјан Бенеш. 

Боксерско витештво

Кад се говори о Вујиновом спортском витештву, ваља истаћи и још један детаљ, као прилог тези о племенитости бокса и боксерских шампиона. У напону снаге, кад је рушио све пред собом, учитељима младог и даровитог Љубинка Веселиновића је, на једној ревији, саветовао да свог пулена склоне из његове категорије. „Он је врло талентован, али је премлад и било би штета да га неко већ сада 'разбије'“, рекао им је, не помињући да би „разбијач“ могао да буде баш он. Веселиновић је, касније, израстао у једног о најуспешнијих југословенских боксера, а тада је дошла и његова једина победа над Вујином.

И кад је боксерске рукавице окачио о клин, Звонко је, још дуго, био уз ринг. Помагао је тренерима и младим боксерима у свом „Банату“, ком је остао веран и кад су му други клубови нудили „куле и градове“ за прелазак код њих. У међувремену је завршио Вишу педагошку школу и постао наставник физичког васпитања. Пре пензионисања радио је у „Нафтагасу“ (као референт за спорт и рекреацију), а слободно време је, углавном, проводио са породицом или у својој викендици поред Тамиша, где је гајио воће, помало пекао ракију и пуно пецао. Ретко је причао о боксу и својој каријери, а није му недостајало ни „друштво“ новинара, који су га током читаве каријере упорно салетали.

Његово име је поново доспело у медије пре двадесетак година, када је изјавио да жели да прода златни ручни сат „шафхаузен“ који је, после Олимпијаде у Мексику, добио од Тита, са угравираном маршаловом посветом. Објаснио је да се на такав корак одлучио због мале пензије и намере да купи нови аутомобил. Био је већ добио неке понуде, кад је одлучио да тај вредни поклон, ипак, не отуђи. Необичну трговину спречила је, наиме, државна одлука о додели националних пензија највећим спортским шампионима међу које је, наравно, спадао и он. Скупи „шафхаузен“ је тако остао међу великом колекцијом Звонкових спортских трофеја која је одавно мали музеј у његовој породичној кући који љубоморно чувају његови најближи.