Када навијамо за неки клуб, за шта тачно навијамо: Роналдо, Нејмар и Митровић у Саудијској Арабији, крај фудбала каквог смо знали?

Почетак фудбалске сезоне у Саудијској Арабији, након лета у коме је ова краљевина купила, чини се, све што има две потколенице за штуцне, пропраћено је као крај фудбала какав познајемо. Gotterdammerung! Сумрак богова! Ништа више неће бити исто… Али није баш тако, зар не? 

У једној епизоди америчке серије „Сајнфелд“, њен главни протагониста, комичар Џери, пита у свом стенд-ап наступу шта је то што је објекат навијачке привржености. За шта ми то навијамо када навијамо за неки клуб?

„Оданост је јако тешко оправдати... Када се све сведе, навијајући за неки клуб, ви заправо навијате за одећу коју његови играчи носе. Тамо сте, на стадиону, навијате и дерете се како би одећа вашег клуба победила одећу неког другог клуба”, каже отприлике Џери Сајнфeлд.

Колико је у праву? Или колико није?

Џери Сајнфелд овде, као и у већем делу популарног ситкома, говори углавном о бејзболу. То јесте амерички спорт који, по начину на који је устројен, највише личи на фудбал. Али није фудбал. Фудбал се од бејзбола и сваког другог спорта на свету разликује онолико колико се Сунце разликује од планета које обасјава и које око њега круже. Просто, много је већи и важнији.

Али шта је, заиста, фудбалски клуб? Шта је то што је толико вољено?

Било једном у Енглеској  

Клуб није основна јединица фудбала, јер је фудбала било и пре клубова. Када се организован фудбал појавио у 19. веку, играчи су се окупљали по еснафским основама, па смо тако имали фудбалска удружења обућара или штампара, или оних насталих око локалних пабова, сходно географским одредницама… Било је затим фудбалских тимова који су представљали и различите армијске гране, као чувени и јако важни „Royal Engineers“, тим војних инжењера, а изнад свега, имали смо и тзв. „Олд бојсе”, бивше ученике елитних образовних установа, где је фудбал и прво кодификован.

Тек на крају долазе клубови (иако је већ у 18. веку у Лондону постоји клуб „Gymnastic Society“, који се бавио фудбалом и рвањем, али је кратко трајао). Многи клубови су изронили из крикет клубова, а било је и оних који су испрва имали веома широко поље деловања, у коме је фудбал био само његов део. Тако су, на пример, „Early Risers“ (Ранораниоци) своја окупљања имали у шест ујутру на једној пољани у Њукаслу, где су играли фудбал, али и слушали разна предавања.

Ипак, тек када су се појавили први прави клубови, у форми какву препознајемо данас, кристализовала се и љубав према фудбалу као таква. Навијачи и сви непосредни фудбалски чиниоци – од играча и тренера надаље – воле фудбал и воле свој клуб. Тако стоје ствари.

Више од игре 

Али, шта је тачно клуб? Клуб није стадион. У најбољем случају то може да буде одговор на питање где је, а не шта је клуб? Клуб није ни трофејна сала; дакле, није историја. Још увек има подоста навијача Црвене звезде и Партизана који су старији од та два клуба и волели су их пре ма какве историје или пре било ког трофеја. 

У 19. веку клубови су представљали своје заједнице. У граду Блекбурну, у Ланкаширу, хиљаде људи је 1883. године дочекало играче њиховог клуба, Блекбурн Олимпика, тима састављеног од радника и прве екипе која није са југа Енглеске а која је 1883. освојила ФА Куп, и то савладавши аристократски Олд Етонијанс, тим бивших ученика са колеџа Итон, школе владара викторијанске Енглеске и, тиме, владара ондашњег света.

Клубови су и данас оно што се у њих емотивно депонује, само што су заједнице које стоје иза њих веће, бројније и простиру се континентима. 

Фудбал се везао за сваку друштвену, културолошку, секуларну или верску поделу која је позната човеку. Када играју Фламенго и Флуминенсе, Ал Ахли и Замалек, Марсељ и Пари Сен Жермен, играју црвени против сивих, сиромашни против богатих, протестанти против католика, староседеоци против имиграната, округли против четвртастих. Фудбал без политичких, религијских, социјалних, националних или ма каквих других подела – никада није постојао.

Не постоји ниједан други спорт који је у тој мери испреплетан са оним што га окружује као што је то случај са фудбалом. Сваки важнији искорак у начину на који се фудбал игра, свака тактичка иновација неизоставно је проистекла из културе у којој је, суштински, претходно била инкубирана. Тотални фудбал није могао да настане нигде другде него у Холандији.

Лично и колективно 

Свакоме његов клуб значи нешто друго, али је то увек нешто неизоставно интимно и индивидуално што се једном недељно манифестује јавно и веома колективно. Слично као када бисте се венчавали сваког викенда.

Отуд фудбалски клуб, као и фудбал сâм, припада свима у једнакој мери. И управо зато је ово што се дешава у Саудијској Арабији – трансфери Кристијана Роналда, Нејмара, Карима Бенземе, Садија Манеа, Нгола Кантеа, Роберта Фирмина, Џордана Хендерсона, Александра Митровића, Сергеја Милинковића Савића... у саудијске клубове – некима толико болно, јер задире у нешто, рекосмо, лично. Али исто тако то није ништа што одудара од онога што је фудбал увек био. 

Када је 1895. године Сандерленд победио Хартс, у дуелу шампиона Енглеске и Шкотске за титулу тадашњег „шампиона света”, говорило се о крају фудбала какав је до тада био познат. Сандерленд, клуб са североистока Енглеске који је водио легендарни Том Вотсон (човек који је донео прву титулу Ливерпулу), имао је приступ најбољим шкотским играчима, који су, наравно, били далеко најбољи фудбалери овог века.

Сви играчи Сандерленда били су Шкоти. Нечувено! Крај света! Пре тога смак света био је и 1885. године, када је озваничен професионализам, плаћања фудбалера. У почетку, сходно аристократским коренима оних који су фудбал први организовано играли, осим аматеризма (етимологија ове речи, наравно, иде до речи „љубав”) и играња само зарад уживања у игрању (ларпурлатизам, ако желите) то је било незамисливо. Играње за трофеј сматрано је недостојним, готово прљавим.

Арапска лига 

Али, фудбал је преживео. Преживеће и сада, када Ал Наср, Ал Хилал или Ал Ахли доведе неке од најбољих фудбалера и тренера на свету. Саудијска Арабија користи фудбал ради поправљања имиџа? Извесно. Али то раде сви и радили су то стално.

Власницима фабрика у Британији пре сто и кусур година је било лакше и исплативије да у клуб који су водили доведу шкотског „инсајд форварда” (једног од два фудбалера у унутрашњем коридору у тадашњој „пирамиди”, 2-3-5 формацији) и тиме прикажу себе у лепшем светлу, него да боље плате раднике или да им дају адекватније услове за рад.

Једини начин да се помогне фудбалу данас није некакво искључивање из фудбала политике, културе, друштва или ма чега другог. То није могуће ништа више него да склоните лопту. Не. Једини начин да се помогне фудбалу – а помоћ му треба, то је барем јасно – јесте убризгавање добре политике, пристојне културе или толерантног друштва. Није довољно да забраните расизам на стадиону, морате на стадион да донесете антирасизам. И тако је са и сваким другим „измом”…

Дакле, Џери Сајнфелд није био у праву. Клуб није дрес, ни некаква фантазмагорија. Шта је он тачно? Оно што ми решимо да буде…