Улога Пјера Паола Пазолинија и Бернарда Бертолучија у каријери Карла Анчелотија: Од буцкастог дечака до фудбалске легенде

У првом делу утакмице одигране у суботу, 28. октобра, Реал Мадрид није шутнуо нити једном у оквир гола Барселоне. Тако нешто се није десило од 2010. године. Примио је гол у 5. минуту и 57. секунди, што је други најбржи гол каталонског тима у ововековним итерацијама дуела са Мадридом.

Ништа током великог дела меча није указивало на то да ће Реал на крају победити са 2:1. Ништа, ако изузмемо чињеницу да је тренер овог тима Карло Анчелоти. Италијан није само најуспешнији тренер у историји европског фудбала, већ и, укључујући и његов играчки скор, човек који се води као најуспешнији актер фудбалске игре у европској историји.

Наиме, Пако Хенто је освојио шест титула шампиона Европе са Реал Мадридом, исто толико титула има и Анчелоти (четири као тренер – две са Реалом, две са Миланом – и две као играч), али Анчелоти је уз то и једини тренер који је био шампион у пет најбољих лига Старог континента.

Иако се, и то веома основано, не сматра припадником оне клике баш најбољих тренера у историји, великих тактичара или методичара, оних који су дословце мењали начин како се фудбал игра, тренира или како се о њему говори, он је, без изузетка, побеђивао где год би се појавио.

И ово мислимо дословце – где год би се појавио… 

Пре пола века

У пролеће 1975. године у Парми су снимана два филма, чији сетови су били удаљени тек неколико километара један од другог. С једне стране је био Бернардо Бертолучи, који је снимао „Новеченто“ („Двадесети век“), са Робертом Де Ниром и Жераром Депардјеом, а с друге Пјер Паоло Пазолини са филмом „120 дана Содоме“. Бертолучи је био Пазолинијев штићеник, али њихов однос није истрпео Пазолинијеву лошу критику филма „Последњи танго у Паризу“.

Глумици Лаури Бети синула је идеја да, с обзиром на околности, као и чињеницу да су делили продукцијску кућу, може бити одиграна фудбалска утакмица која би поново зближила двојицу редитеља.

Утакмица је заиста и одиграна, у Ћитадели, старом утврђењу у Парми, 16. марта. Меч је почео у 9.30 ујутру.

Пазолини је страсно волео фудбал и екипа његовог филма је играла у плаво-црвеним дресовима, као и његова љубљена Болоња. Неколико година раније управо је фудбалерима Болоње поверио да буду неки од протагониста његовог документарног филма „Љубавни састанци“, који говори о  односу ондашњег италијанског друштва према сексу.

„Новеченто“ је играо у љубичастим дресовима са жутим детаљима, које је дизајнирао костимограф на њиховом сету. Бертолучи није подједнако волео фудбал, за разлику од Пазолинија није га играо, али је прихватио да буде тренер. Де Ниро није играо, као ни Доналд Садерленд нити Берт Ланкастер. Дакле, зафалили су играчи.

А онда, као у некој „баба за деду – деда за репу“ ситуацији, Бертолучи је питао пријатеља за помоћ, који је, као локалац из Парме, знао кога даље да приупита и позив је отишао двојици петнаестогодишињака из Фудбалског клуба Парма, који су представљени као момци недавно ангажовани као део продукције филма.

Све то је било сумњиво, али недовољно да би ико због тога отказао меч. На тако нешто свакако није био спреман Пазолини, који је тог, као и сваког другог дана, само желео да игра фудбал.

Један од двојице момака из Парме који је истрчао на терен у Ћитадели био је и Карло Анчелоти…

Пазолинијев тим је повео са 2:0, али је на крају победио Новеченто са 5:2. Анчелотијев тим није само тријумфовао – што је, практично, све што ће радити у наредним деценијама – већ је постигао и гол.

Пазолини није био пресрећан, али је основна намера испуњена – он и Бертолучи су се помирили. О овој утакмици је, касније, снимљен и документарни филм назива „Centoventi contro Novecento“.

Мрачна тајна Пазолинијеве смрти

Наставак ове приче преточен у филм, или макар један њен огранак, најлакше може бити замишљен као „ђало“ (giallo), италијански жанр мистерије, веома експлицитних и црних мотива.

Осам месеци касније, у новембру 1975. године Пазолини је убијен, а његово унакажено тело нађено је на плажи у околини Рима.

Али ко га је убио? Пазолини је био виђени левичар и отворени хомосексуалац, а ово су биле „оловне године“, када је Италија на све стране трпела насиље и терористичке нападе подједнако са екстремне левице и екстремне деснице.

Сам Ватикан је имао амбивалентан однос према Пазолинију, залажући се, успешно, да буде осуђен за светогрђе, да би касније званично прихватио његов филм „Јеванђеље по Матеју“ као „најбољи филм икада снимљен о Исусу Христу“. Пазолини у њему, сходно својим схватањима, Исуса представља као „црвеног Месију“, у складу са познатом фрањевачком доктрином светог сиромаштва.

Борио се против конзумеризма који је називао „гором формом фашизма него класична варијанта“ и често писао против тада владајуће демохришћанске партије, коју је оптуживао за везе с организованим криминалом.

Седамнаестогодишњак Пино „Жаба“ Пелози који је признао кривицу за Пазолинијево убиство, три деценије касније повукао je признање. Нови докази су показали да су поједине ролне „120 дана Содоме“ биле украдене и да је Пазолини, на дан смрти, ишао да се нађе са уцењивачима.

Данас се случај сматра де факто нерешеним…

Помало буцмасти дечак са слике

С друге стране, остатак професионалног живота Карла Анчелотија највише би на филму подсећао на неки божићни специјал, без неког претераног заплета, већ само као низ све лепших и срећнијих тренутака – у једној one-shot непрекинутој сцени, као код Мендеса или Ињаритуа, Анчелоти подиже трофеј за трофејом. А сваки тај пехар прате анегдотске приче о његовој пријемчивости, добродушности и општој симпатији коју је изазивао код својих фудбалера.

Деценијама Анчелоти није причао о свом учешћу у мечу Бертолучијевог и Пазолинијевог тима. Тек када су га недавно новинари „Газета дело Спорта“ суочили са фотографијом са ове утакмице, признао је да је „помало буцкасти дечак“ у горњем десном углу слике заиста он.

Анчелоти је тада рекао и да се не сећа превише детаља са ове утакмице, али памти да је њему и његовом саиграчу из Парме Бертолучи после меча честитао и упутио речи захвалности пошто је, јасно, њихов допринос победи био понајвећи.

Ствари се од тада нису превише промениле. Било након меча против Пазолинија или против неких од најбољих фудбалера, тренера и тимова које је овај спорт имао, Анчелотија ћете најчешће видети као човека који, насмејан, прима честитке…