Фудбалска репрезентација Југославије на Европским првенствима: Од блиставих почетака до санкција и катастрофа štampaj

Прво Европско првенство у фудбалу, тада звано Куп европских нација, одржано је у јулу 1960. године у Француској. Квалификације је играло 17 репрезентација, а за учешће на турниру нису се ни пријавиле Енглеска, Италија, Западна Немачка, Холандија, Белгија, Шведска и Швајцарска. Да дођу до финалног турнира избориле су се национални тимови СССР, Чехословачке, Југославије и селекције домаћина, а мечеви су играни у Паризу и Марсељу.

У првом полуфиналном мечу „Плави“ су, на париском стадиону Парк принчева, у фуриозном мечу пуном обрта савладали домаћу селекцију са 5:4. Југославија је повела голом Галића, али су Французи „окренули“ на 3:1. Финиш је био паклен: после 4:2 за Француску, уследила су три гола наших за победничких 5:4 и – улазак у финале.

Фудбалска Европа је била задивљена знањем и упорношћу „момака са Балкана“, којима су новински коментатори и фудбалски стручњаци предвиђали сјајну перспективу. И нису се преварили: тај наш тим је, само месец дана касније, био победник на Олимпијским играма у Риму, а две године касније и четврти на свету.

У финалу, које су поједини медији на Западу назвали „комунистичким“, састали су се Југославија и СССР који је у полуфиналу на марсељском Велодрому лако савладао Чехословаке са 3:0. Иако су наши рано повели са 1:0 (гол „сторуком“ Лаву Јашину дао је Милан Галић), Совјети су, после продужетака, славили са 2:1. По шансама, могло је бити и обрнуто, али није било.

„Меч је решио Јашин“, били су сложни извештачи са утакмице, а тако су мислили и наши репрезентативци. „Лав нам је уливао страх својом појавом испред мреже. Чинило се да онако висок, крупан и дугорук потпуно затвара простор између статива“, причао је Галић о славном Русу, који је и даље једини голман коме је припала „Златна лопта“, признање за најбољег фудбалера године.

Упркос поразу у финалу, југословенски састав, за који је навијала и већина Француза, добио је ласкаве оцене, а Владимир Дурковић, Драгослав Шекуларац, Милан Галић и Бора Костић уврштени су у „идеални тим“ шампионата. То им је донело атест европских фудбалских велемајстора, звање које је, одраније, имао капитен „Плавих“ Бранко Зебец.

Украдена титула

Осам година после Париза, у јуну 1968. године, који је био обележен студентским протестима по европским градовима, Југословени су се поново нашли на завршном турниру најбољих репрезентација Европе, одржаном у Италији. Куп нација је те године променио име у Европско првенство у фудбалу. За прво место бориле су се селекције СССР-а, Енглеске, званичног првака света, Југославије и домаћина „Азура“. Жреб је удесио да наши „ударе“ у полуфиналу на „Гордог Албиона“, проглашеног за главног фаворита за титулу првака Европе.

Тај меч је игран у Фиренци, где су се пристигли енглески навијачи и новинари данима разметали изјавама о предстојећој убедљивој победи њихове репрезентације, у којој су биле и велике звезде претходног Мундијала одржаног у Енглеској, голман Гордон Бенкс, Боби Мур, Боби Чарлтон... „Југословени су слаби“, оценио је лондонски „Гардијан“, предвиђајући „сигурно финале“ за тим сер Алфа Ремзија, менаџера Енглеза. 

Одјек енглеске самоуверености није, међутим, био страх у редовима наше селекције, са клупе предвођене некад великим асовима југословенског фудбала, Рајком Митићем и Бранком Станковићем. „Велики ривал је велики мотив за велику борбу“, била је главна порука из табора наше репрезентације. 

Меч се играо на стадиону „Комунале“ пред око 30.000 гледалаца. Гол одлуке постигао је капитен наше репрезентације Драган Џајић у самом финишу меча, када је надмудрио двојицу понајбољих Енглеза, капитена Мура и чувара мреже Бенкса.

Упркос истицању великог броја извештача, укључујући и неке с Острва, да су „Плави“ заслужено победили, уследила је Ремзијева оцена да су „Југословени били преоштри“. При томе је  заборавио да каже да су противници његовог тима готово цео меч одиграли без Ивице Осима, „мозга тима“, жртве  прекомерне употребе силе енглеског халфа Малерија.

После те историјске победе, табор „Плавих“ био је засут признањима и честиткама са свих страна. Једну је исписао и извештач лондонског „Ивнинг њуза“ насловом свог текста: „Југословени су имали снажније срце“. А за такво срце и велику победу, „Јадролинија“ из Сплита је нашим репрезентативцима обећала седам дана уживања на Јадрану.

У финалу, одиграном у Риму, противник Југославије била је Италија, која је са Совјетским Савезом одиграла 0:0, а после нерешеног исхода бацањем новчића је одлучено да Италијани иду у финале. Наши су у меч ушли без два играча повређена у дуелу са Енглезима – Осима и Петковића – али и без „беле заставе“. Храбра игра донела им је вођство већ у првом полувремену (стрелац је опет био Џајић). Италијани су успели да изједначе пред сам крај, а пошто је нерешен резултат остао и после продужетака, у складу са тадашњим правилима заказана је нова утакмица.

Тако, међутим, не би било да меч није судио швајцарски арбитар Готфрид Динст. Најбољу оцену његовог дељења правде дао је париски дневник „Екип“ написавши: „Дуго ће нам бити жао што је Динст грешио на штету Југословена“. Наш селектор Рајко Митић, „највећи џентлмен југословенског фудбала“, био је кратак и јасан: „Динст је увредио спорт“.

Поновљену утакмицу Италијани су добили са 2:0, пре свега због знатно лошије игре наших него у прва два сусрета. Новинар „Политике“ Љубиша Вукадиновић је узрок поразу видео у промени тактике нашег изабраног тима: уместо борбено и нападачки, играли су споро, више мислећи на одбрану свог гола него на атаке на противнички.

Било како било, велика шанса једне велике генерације је пропуштена: уместо првак Европе, Југославија је постала „само“ вицешампион.

Фудбалски хроничари су у каснијим анализама наводили да је то изгубљено финале значило и крај златне ере југословенског фудбала, започете освајањем сребрне медаље на Олимпијским играма у Лондону 1948. године. Наши фудбалери су „сребрни“ били и на ОИ 1952. у Хелсинкију, а онда и „златни“ на Олимпијади 1960. у Риму. Већ поменута 1960. упамћена је по другом месту у Европи, а 1962. по четвртој позицији освојеној на Мундијалу у Чилеу.

Пех у Београду 

Репризи (бар) турнира у Паризу и Риму, а можда и скоку на кров фудбалске Европе, понадали смо се 1976, након што четири године раније Југославија није прошла квалификације за завршни бал ЕП. Оптимизам су храниле две чињенице: имали смо одличну селекцију и предност домаћег терена, јер је финални турнир игран у Београду и Загребу. Ривали „Плавима“ за европски трофеј били су Западни Немци, Холанђани и Чахословаци.

Нашим момцима је запао најтежи ривал – Немци. Меч је одигран на пуној Звездиној (тадашњој) Маракани, а имао је врло чудан ток. У првом полувремену виђена је потпуна доминација наше репрезентације и два гола  (Данило Попивода и Драган Џајић) у мрежи „Панцера“ после само 32 минута игре. Мирисало је на победу и радост, али је славље изостало јер су Немци, као и увек, били Немци – упорни до последњег тренутка, без обзира на тренутни резултат.

Регуларни део утакмице звршен је резултатом 2:2, а други гол Немаца пао је у претпоследњем минуту. Тада се већ назрео крај који је убрзо и дошао. Изабраници тадашњег селектора Анте Младинића Биће деловали су преплашено и споро у продужецима, својим продорним гласом Младинић није успевао да разбуди свој „уснули“ тим и врати му победнички адреналин. Дитер Милер је постигао свој други и трећи гол и тако комплетирао хет-трик, на крају је било 4:2 за Немце, уз неверицу да после тако сјајног почетка може доћи до таквог суноврата.

Нада у освајање макар трећег места на стадиону у загребачком Максимиру, против Холанђана који су у полуфиналу изгубили од Чехословачке такође после продужетака, била је лажна. Још на почетку тог сусрета, са врха трибина се видело да су ноге југословенских репрезентативаца од олова, и да у мислима још мотају филм болног пораза од Немачке. Додатни терет постао им је неочекивани хук са трибина: разочарани навијачи су бодрили Холанђане (!).

Успели су ипак репрезентативци Југославије да головима Јосипа Каталинског и Драгана Џајића стигну вођство Холанђана од 0:2 и изборе продужетке, у којима су опет пали и коначно изгубили резултатом 2:3.

После свега, остао је само жал: били смо на само два корака од врха, а тамо, опет, нисмо стигли.  

Потоп у Француској

Прилику за поправни, и заборав те несрећне 1976, Југословени су добили тек осам година касније, након успешно одрађених квалификација за финални турнир 1984. у Француској. Те квалификације су крунисане незаборавним голом Љубомира Радановића против Бугара у последњем минуту одлучујућег меча (3:2 за Југославију), и покличем (који још одјекује): „Да ли је то могуће... Радановић, Радановић, лудница...!!!“, такође незаборавног ТВ репортера Младена Делића.

На финалном турниру учествовало је осам репрезентација, подељених у две групе од по четири екипе, а Југославија је била са Француском, Данском и Белгијом. На ЕП је национални тим предвођен Тодором Тозом Веселиновићем, као и увек, испраћен са великим надама и крупним речима.

Поправни, нажалост, не само да није успео, већ су се „Плави“ провели као бос по трњу: три меча, три пораза – од Белгије 2:0, од Данске катастрофалних 5:0, од Француске (која је на том ЕП освојила титулу) 3:2.

После тог „потопа“ уследила је, до ове управо окончане, најдужа апстиненција наших фудбалера са завршница ЕП, дуга 16 лета. „Заслужна“ за то делом је и политика која се – што јој није било први пут, али нажалост ни последњи – умешала у спорт, и то као беспоговорни судија.

Реч је, наравно, о 1992. години када је Савезној Републици Југославији, као наследници у грађанским ратовима разбијене СФРЈ, забрањено да у Шведској игра на финалном турниру за који се квалификовала репрезентација земље које тада већ више није било.

Апсурдност ситуације додатно је повећала чињеница да су место „Плавих“ тада заузели од њих елиминисани Данци, који су затим постали и шампиони Европе! Санкције нашој земљи су продужене и на нови циклус, због чега СРЈ није ни учествовала у наредним квалификацијама.

Сећање на Загреб и Ротердам

Последње учешће у завршници ЕП, и то неславно, наши најбољи фудбалери су имали 2000. године. За шампионат одржан у Белгији и Холандији „визу“ су обезбедили на врелом терену у загребачкој Максимирској шуми, где је Савезну Републику Југославију (Србију и Црну Гору) у последњем сусрету квалификационе групе, први пут угостила селекција самосталне Хрватске.

На супротним странама нашло се неколико фудбалера који су заједно, предвођени селектором Ивицом Осимом, осам година раније обезбедили пут у Стокхолм.

Знало се да ће тај меч, због спортског улога, али и политичког набоја створеног током братоубилачких ратова на Балкану, бити више од игре, да ће домаћи играчи бити подстицани на успех не само навијачким повицима. Иако су рано остали са 10 играча (због оправданог искључења Зорана Мирковића), „Плави“ су, за дивно чудо, успели да изборе нерешен резултат (2:2) који их је одвео даље, „у Европу“.

Нажалост, та радост је брзо утишана у Белгији и Холандији, домаћинима завршнице шампионата Старог континента. После три утакмице у групи (нерешеног резултата са Словенијом 3:3, победе над Норвешком 1:0 и пораза од Шпаније 4:3, уз два примљена гола у зауставном времену), некако смо догурали до четвртфинала, али се даље није могло.

Надахнути Холанђани су у свом Ротердаму приредили Ватерло за „Плаве“: било је 6:1 за домаћу репрезентацију. Наша се покуњена вратила у Београд да чека нову прилику за играње у завршници надметања европских националних тимова.

Нико тада ни сањао није да ће то чекање потрајати скоро четврт века. До ових дана, кад репрезентацију коју води селектор Драган Стојковић Пикси, у Немачкој чека велика провера вредности нашег фудбала у оквиру Старог континента.

Надања и реалност    

И пред ово ЕП, као и уочи сваког другог великог такмичења, у навијачким и стручним круговима доминира питање: шта је могући домет наше репрезентације? Минимум који би могао да спречи кишу вербалног камења на Пиксија и његове пулене је (бар) „прескакање“ групе, у којој „Орлове“ чекају Енглези, Данци и Словенци.

Енглеску су многи стручњаци већ прогласили за првог фаворита целог шампионата, а Данци и Словенци, у најмању руку, не заслужују да их наши, овакви какви су, сматрају за слабије од себе. Да би се прошло даље, услов је освајања једне од прве две позиције у групи или једног од најбоља четири места међу трећепласираним репрезентацијама из шест скупина.

Да нам балон националног оптимизма не би прерано експлодирао, неопходно је да сви, почев од селектора и његових „Орлова“, имамо на уму да се Србија у квалификацијама није прославила, ни резултатима ни играма. Уз такве ривале у квалификационој групи као што су Мађарска, Литванија, Бугарска и Црна Гора, догодило се да су Пиксијеве узданице тек у последњем колу, и то на домаћем терену, и то као  другопласирани у групи, осигурале пут у Немачку. А какве „але“ их тамо чекају добро је познато.   

У сваком случају, пожелимо им срећу.