Кад би кошарка била политика, Србија би била Де Гол

Када би свет био Француска онда би Србија била Арас. Мали град на битном путу; нису сви у Француској ни чули за њега али је значајнији од многих већих градова.

Арас је потпуно разрушен у Првом светском рату а осим једне од првих (1914), ту се десила се и једна од најкрвавијих битака не само у Великом рату. Код Араса је 1917. погинуло 280 хиљада људи, од којих је око 120 хиљада Немаца.

Једини озбиљан покушај Савезника да зауставе напредовање Ромелових немачких оклопних дивизија био је 1940, наравно код Араса. Истина, отпор је трајао читава три дана. Али поново је овај мали град близу Лила играо херојску улогу. Уосталом, у овој варошици пре два и по века родио се Робеспјер, па је склона да изазива револуције.

Нека врста револуције, осамдесетих година прошлог века, био је и ТГВ (Train à Grande Vitesse). Воз који јури 320 км на сат и који је за спајање Европе учинио више него сви пројекти Европске уније.

А када две најјаче земље Европске уније одлучују о судбини Србијe то у политици обично није добро, али у кошарци, испоставиће се, јесте. Наиме, као што смо видели у историји, кад год су се Немачка и Француска састајале у Лилу тo се завршавало  убедљивим поразом Француске а овај, најмање болан спортски пораз Француза донео је Србији Аустралију за противника у четвртфиналу Олимпијских игара.

Лил је град у којем се играла прва фаза кошаркашког турнира Олимпијских игара. Захваљући ТГВ-у одласци на утакмице 220 километара северно од Париза нису деловали као немогућа мисија. Још када се ТГВ зауставио надомак Лила и када смо на железничкој станици могли да прочитамо Аrras, и симболика је била на нашој страни. Растао је оптимизам чак и кад је противник једна од најјачих екипа икада састављених у кошарци.

Карта за Париз

Наравно, циник би рекао је веће подсећање на Србију то што су се уочи првог меча са Америком десиле саботаже баш на прузи за Лил па се цела северна железничка мрежа распала у дану, а уочи другог са Порториком то што је негде на прузи која води из Марсеја ка Лиону на шине пало дрво и паралисало све доласке, а самим тим и поласке возова са Аеродрома Шарл Де Гол.

Међутим, шта може да нам поквари утисак кад идемо да гледамо, ми верујемо, две најјаче екипе на планети: Америку и Србију. Циљ у првој утакмици био је да пружимо отпор бар као савезници код Араса. Да што дуже будемо равноправан ривал са екипом у којој ЛеБрона Џејмса мења Кевин Дурент, а најкориснији играч НБА финала Џејсон Тејтум седи на крају клупе и додаје пешкире.

Упркос невероватним процентима шута америчких кошаркаша за које је утисак да им је шут изван линије 6,75 слободно бацање, Србија је у првом полувремену то успела. Чак може да се каже да је издржала да јој се игра не распадне, као француска железница дан раније, све до два минута до краја треће четвртине када је Јокић морао на клупу да одмори.

Испоставило се да Србија није изгубила док је Јокић био на терену (81:81), али је без Јокића у петорци успела да постигне само три поена. Али Јокић је једини који на дневном нивоу доминира против оваквих играча; нико други изузев Богдановића у Рију, пре две Олимпијаде, никад није чак ни играо такмичарски меч против овакве селекције. Сад јесте. И то искуство носе у Париз. 

Осмех из Маниле

„Како да се смејем кад губимо“, рекао ми је најмлађи у тиму Никола Јовић на констатацију да смо против Порторика коначно видели његов осмех из Маниле. Порторико није наивна репрезентација, елиминисали су са Олимпијских игара и Италију и Литванију, имају играча чак и са НБА каријером. Али изгубили су 41 поен разлике од Србије.

„Дивно“, „Савршено“, рекли су ми Петрушев и Јовић на питање како је играти са Јокићем. Њих двојица су трчали и на њима је само било да очекују лопту у сваком тренутку и да је по вољи баце, положе или закуцају у кош Порторика. Капитен Богдановић је на констатацију да два најбоља играча у репрезентацији одлично сарађују скромно пребацио тему на учинак других играча, а на тој утакмици први пут после незгодне повреде кука заиграо је и Давидовац. Гледано са стране Давидовац и Јокић док су на клупи делују као да су у најбољем проводу, а како ће бити на терену, Деjан каже да једва чека да види.

Да ли због провода или нечег другог, тек у повратку за Париз у возу имамо занимљивог сапутника. Дејвон Рид, бивши саиграч Николе Јокића у Денверу одиграо је 13 минута за Порторико против Србије, погодио једну тројку и мање од два сата по завршетку меча већ је био са девојком у ТГВ-у за Париз.

На Тргу генерала де Гола

Шанзелизе има, наравно, своје чари, али ни Лил није град кроз који треба само проћи. Трг генерала Де Гола главно је место у граду; окружен је прелепим барокним, китњастим зградама, а у средини је споменик Богињи која држи жицу за паљење фитиља на топовима и представља сећање на одбрану града од Аустрије у 18. веку.

Трг називају и Великим, а носи име по највећем од свих француских председника Шарлу Де Гола који је рођен у Лилу. Сада је поводом кошаркашког турнира на Олимпијским играма Велики трг прекривен кошевима и теренима. Неколико километара даље, на импровизованом кошаркашком терену на фудбалском стадиону „Пјер Мороа“, кошаркаши репрезентације Србије имали су и трећу, последњу утакмицу у групи.

Против Јужног Судана видела се снага Србије да ипак на крају, у четвртој четвртини сломи противника коме је све стало у ту утакмицу. Али виделе су се и све слабости. Пре свега на скоку који наше четворке никако нису могле да исконтролишу, онда је и против овог противника било претешко кад Јокић није био у игри, и на крају, да бисмо добили Јужни Судан два наша најбоља бека Богдановић и Мицић морали су да се приближе свом максимуму. Видели смо и како је кад противник туче, кад је тактика противника да у једном нападу судија не може да свира више од једног фаула и да, ако се почне на време, у једном нападу може да се шутира и по неколико тројки.  

На северу је, дакле, Србија добила све што је желела: три потпуно различита меча, три потпуно различита противника и две победе које су омогућиле миран пут у Париз. У тој правој Арени, париском Берсију, Србију чека прво Аустралија, а онда у полуфиналу, и други пут на турниру, једна од најјачих екипа икада састављених у кошарци, Америка.

Шарл Де Гол, за кога се као председника говорило да је вратио величину Француској, знао је да се бори у међународној арени. Међутим, када га је Малро питао за највеће ривале у Де Голу се пробудио дечак одрастао у Лилу, на граници са Белгијом.

„Мој једини такмац на међународном плану је Тин Тин. Нас двојица смо малишани који не дају да их велики вуку за нос. Само што се то код мене не примећује, због моје висине!“

Када би кошарка била политика, онда би Србија била Де Гол.