Први страни фудбалери у Партизану: Ђиа и Лиу, репрезентативци Кине и љубимци „гробара“

Давно је прошло време када су праву атракцију и ексклузивну тему за овдашње медије представљали доласци фудбалера из иностранства у српске клубове. Од осамдесетих година прошлог века, када је тај тренд започет, број страних играча у нашим лигама стално расте.

Црвена звезда и Партизан су у текући национални шампионат ушли са саставима у којима су скоро половина странци, а доста интернационалаца је и у редовима осталих овдашњих прволигаша. Фудбалери свих раса већ годинама носе дресове и неких нижеразредних српских екипа – у нашем фудбалу досад су ангажовани играчи из више од педесет земаља са свих континената.

Кинези у црно-белом дресу

Старији љубитељи фудбала сећају се сигурно еуфорије којом је, пре нешто више од три деценије, у Србији и читавој тадашњој Југославији пропраћен долазак двојице репрезентативаца Кине у Партизан, првих странаца који су обукли дрес тог београдског клуба.

Одмах ваља истаћи да се ту није радило о слободном трансферу играча, какви постоје данас, у којима је главни „шраф“ менаџер, него је тај долазак био део југословенско-кинеског договора о проширивању сарадње између две земље. У име амбасаде Југославије у Пекингу је за реализацију овог посла био задужен аташе Вучић Чагоровић, претходно дугогодишњи члан управе црно-белих.

Кинези су, пошто се њихова фудбалска репрезентација први пут пласирала на Олимпијске игре (у Сеулу 1988. године), одлучили да, у циљу њеног што бољег представљања у светској конкуренцији, пошаљу своја два играча у Југославију како би они стекли што бољи увид у начин играња у фудбалски развијенијој земљи од њихове, али и у европски стил игре. Изабран је Партизан који је, како се говорило, био једини југословенски клуб за који се знало у најмногољуднијој земљи света.

На основу одлуке која је носила државни печат, Партизанов дрес обукли су Ђиа Сјућуан из Далијена и Лиу Хаигуанг из Шангаја, обојица двадесетпетогодишњаци. Први је био центархалф, а други центарфор.  

У Хумској 1 је, у почетку, било доста потмулог гунђања због  договарања Кине и Југославије „преко њихових леђа“, а разлог је била раширена сумња у квалитет кинеских играча, иако су обојица већ били искусни репрезентативци. Квалитет кинеског фудбала тада је, генерално посматрано, био доста ниског нивоа.

Ствар је легла кад су скаути црно-белих, после гледања утакмица репрезентације Кине у квалификацијама за Куп Азије, известили клупску управу да Ђиа и Лиу заслужују да дођу у Партизан. Први се у тим квалификацијама представио као командант одбране која је на пет мечева примила само један гол, а други је постигао пет погодака.

Фудбалери војничке дисциплине

Пред полазак из домовине, предочено им је да иду у пријатељску земљу и славни европски клуб у коме ће сигурно пуно научити. У Београд су стигли у зимској паузи првенства 1987/88, а у Партизану су остали годину дана. Ђиа је важио за квалитетнијег играча. Три пута је био  проглашаван за најбољег фудбалера Кине, а имао је и титулу МВП-ја са азијског шампионата из 1984. Лиу је био најбољи стрелац лиге и кинеске репрезентације.

Са собом су, што су потенцирали у изјавама југословенским новинарима, понели силну жељу да у новом клубу што више науче, а то су касније и потврдили ретком посвећеношћу тренингу и спортском животу.

„Красила их је војничка дисциплина. Са њима нисмо имали никаквих проблема – брзо су учили и доследно испуњавали све задатке. Понекад су се чудили што код нас тренинзи трају по сат и по до два, јер се код њих радило и по пет сати. У почетку су примећивали да су у југословенској лиги игра много грубље него у Кини, али су то прихватали као нешто на шта не могу да утичу па су од те приче одустали“, испричао ми је једном Момчило Моца Вукотић, који им је био тренер у Партизану.

Њихову посвећеност фудбалу врло сликовито је описао и њихов саиграч у црно-белом дресу Небојша Вучићевић, чијим су се дриблинзима посебно дивили: „Повео бих их, понекад, у ноћни провод, али то је увек кратко трајало. Већ око пола десет су кретали у стан, да би пре десет били у кревету.“

Своје кинеске саиграче и пријатеље повремено је водио и својој кући на ручак, што су они доживљавали као посебну част. Зато су једном приликом, по повратку из Кине, колегу Вучићевића изненадили, за њега, врло необичним поклоном. „Стигли су код мене са ролном свиле. Нисам знао шта ћу с таквим даром за који ми је један пријатељ после рекао да је врло вредан, јер се радило од најбољој свили која се прави у Кини“, испричао је некадашњи познати дриблер црно-белих.

Атракција за навијаче

Навијачи Партизана су обожавали појачања њиховог клуба из Кине, а волели су их и фанови других клубова, пре свега због изузетне коректности и борбености. „Гробари“ су, због њих, ишли у амбасаду Кине у Београду да им тамо помогну да, на мандаринском, испишу транспарент којим би на утакмицама поздрављали своје нове љубимце.

Где год би се појавили Ђиа и Лиу, брзо се стварао ред оних који су желели да се сликају с њима. На припремама Партизана на Златибору или Тари почетак тренинга је, понекад, каснио због жеље многобројних туриста и излетника да направе фотке са Кинезима у црно-белом дресу.

Ђиа и Лиу су у првим недељама боравка у Београду становали у хотелу, а на тренинге су долазили јавним превозом. Говорили су да им стизање на стадион на такав начин прија, јер су волели да буду међу људима пошто су осећали њихову добронамерност. „Не знамо српски језик, али веома добро разумемо осећања и љубав овдашњег народа према нама“, изјавио је Лиу у једном интервјуу.

Кад им је Партизан обезбедио стан и кола, причало се да су у вожњи били толико опрезни да су користили само прве две брзине. Трудили су се и да науче што више српског, пре свега због комуникације са саиграчима на терену, и хвалили српску храну на коју су се брзо навикли. 

Ђиа, први Кинез у Купу УЕФА

Међу црно-белима боље се снашао центархалф Ђиа, који је у дужем периоду био стандардни првотимац. Играо је у тандему са југословенским репрезентативцем Љубомиром Радановић и деловали су врло компактно, одлично су се разумели и допуњавали.

Ђиа је у дресу Партизана постао и први фудбалер из Кине који је играо у такмичењу за Куп Европске фудбалске федерације (УЕФА). Било је то у утакмици црно-белих против Роме у Београду, коју је домаћи тим добио са 4:2. У славном тиму из Рима тада су, поред неколико италијанских репрезентативаца, играли и Немац Руди Фелер и Бразилци Андраде и Ренато.

Нажалост, Партизан је у реваншу, одиграном у „Вечном граду“ био поражен са 2:0 и елиминисан. Београђане је у том двобоју као тренер предводио Моца Вукотић, за ког су његови кинески пулени изјављивали да им је био „драгоцени учитељ“.

После епизоде у Београду, стамени Ђиа је отишао у Малезију, а затим је играо и у Јапану, као први кинески фудбалер у „Земљи излазећег сунца“.

Лиу, суптилан техничар, врло сналажљив у казненом простору, ређе је облачио црно-бели дрес од свог земљака. Одиграо је само шест целих утакмица и дао три гола. Разлог томе била је чињеница да је београдски тим у то време у шпицу имао неколико врхунских играча – Милка Ђуровског, Вокрија, Батровића, Вучићевића, Шћеповића...

Лиу је посебно хвалио Милка, за кога је говорио да је најбољи играч ког је видео, док се Ђиа дивио Радановићу, истичући да је „врхунски фудбалер и добар човек“. Заједно су Ђиу и Лиа имали 57 наступа за црно-беле, у шта су им урачунате и пријатељске утакмице.

Обојици се, према личном казивању, Београд веома допадао и желели су да продуже боравак у Партизану и српској престоници, али о томе нису одлучивали они, него национални фудбалски савез њихове земље који их је и упутио на „усавршавање у иностранству“. Незванично се говорило да су обојица имали војне чинове, због чега нису били у прилици да сами слободно бирају свој фудбалски пут.

У фудбалу и после играчких каријера

По завршетку играчких каријера, и Ђиа и Лиу остали су у фудбалу – бавили су се тренерским послом. Лиу је једно време руководио фудбалским савезом Шангаја, а основао је и фудбалску академију за младе играче у којој је и лично био ангажован. Ђиа је водио јуниорску репрезентацију најмногољудније земље света на Олимпијским играма 2008. у Пекингу, а био је и селектор женске националне селекције.

Радећи као тренер, Ђиа је, како су преносили медији, имао доста проблема – није био успешан „командант“ са клупе као некад на терену.  Био је и у затвору под оптужбом да је учествовао у намештању резултата на неким утакмицама. Ипак, оптужбе су се показале нетачним, па је осуђен само један од његових помоћника.

Од времена кад су Ђиа и Лиу дошли у Партизан „да уче“, фудбалске прилике у Кини су се битно измениле, и то набоље. Тамошњи фудбал је у експанзији чему је, свакако, допринела чињеница да се у њему „врти“ велики новац. Због тога је у ту земљу у међувремену стигао и велики број наших фудбалера и тренера, од којих су неки доносили и шампионске титуле екипама које су водили.

Вредно је подсетити да је, на почетку овог века, селектор Кине био наш познати стручњак Бора Милутиновић, што је био убедљив доказ кинеског поштовања за српски фудбал које и данас постоји. Под Милутиновићевим вођством репрезентација Кине се први и једини пут пласирала на Светско првенство, 2002. године у Јужној Кореји и Јапану. Због тога Милутиновић и данас ужива статус легенде у Кини.