Дражен Далипагић, играчина и господин: Прајиних 3.700 кошева за Југославију и 8.278 за Партизан

Одбрана против њега била је прилично једноставна – усмериш га у леву страну, испратиш први дриблинг и следеће што видиш, негде у висини очију, је гумена маркица са натписом „Ол стар“ и број 12 утиснут на ђону патика. Инстинктивно подигнеш главу и испратиш лопту која са кажипрста кроз ваздух просто проклизи право у дно мрежице.

Легенда каже да је кошарком почео да се бави прилично касно, бар за садашња мерила, са 18 година, и то пошто је пробао да постане рукометаш. У време када је растао граница између та два спорта некако је била прилично танка, па је низ каснијих репрезентативаца, попут мог оца Зорана Мароевића рецимо, спортски пут почињао баш у рукомету. Никада није разјашњено зашто, вероватно јер им је рукометни клуб био близу куће. Једно време Далипагић је као јуниор играо и фудбал у мостарском Вележу. У то време је познати Вележов играч био Дане Прајо, па је надимак добио због сличности с њим. Када је прешао у Београд, „Прајо“ је постао „Праја“.

Почеци у Мостару

Почетком седамдесетих, кошарка у Мостару није имала богзна какав статус. Играло се напољу, на асфалтираној плочи у насељу Кантаревац. Ниже лиге су се, у то време, играле махом лети, како би због тадашње Прве и Друге лиге биле комплетиране до јесени. У Мостару је било посебно тешко, јер су током летњих месеци температуре биле паклене и асфалт би се усијао до мере да је топио ђонове тадашњих прилично једноставних патика – махом „шангајки“. 

Вјечеслав Тољ, један од најбољих бекова средње Босне и легенда сарајевског Жељезничара ми је једном, када сам излизане патике бесно олупао о зид „Скендерије“, можда најбоље описао овај мостарски феномен: 

„Једном смо играли у Мостару, љети. Било је неиздрживо топло, али смо се некако занијели и нисам ни осјетио да су ми се ђонови на тенама истопили. Све док се утакмица није завршила нисам видео да су ми табани скроз крвави… Ваљда сам пола утакмице играо бос.“

Због тога, ваљда, Мостар никада није постао кошаркашки град. Принчеви са Неретве у Југославији били су листом фудбалери и свега два кошаркаша – Бруно Соче који је неко време играо у Босни и Звездин репрезентативац Драгиша Вучинић.

Праја се у мостарској Локомотиви, свом првом клубу, није задржао дуго, свега две сезоне. Био је најбољи стрелац и скакач клуба, мада у игри помало сиров, али и потпуно природан, или, како су то касније описивали његови пријатељи – неспутан кошаркашким знањем.

Праја у Партизану

Добар глас о његовим невероватним физичким способностима брзо се проширио ван Мостара, па је пред крај последње нижелигашке сезоне потписао приступницу са сплитску Југопластику. На срећу Партизана, а и кошарке уопште, Праја је 1971. године на инсистирање Ранка Жеравице ипак завршио у Београду.

Посебно је било напорно првих шест месеци, јер због тадашњих правила и приступнице коју је претходно потписао за Југопластику пола године није могао да игра за Партизан. Дебитовао је против Задра, са свега три поена. Недељу дана касније, у Београду је загребачкој Локомотиви убацио 21 кош и од тада се није заустављао.

Много година касније, Далипагић ми је причао да га је Ранко првих година посебно малтретирао, терајући га да остане у новобеоградској Хали спортова много дуже, пошто би сви остали играчи одлазили кућама:

„Ретко када је одлазио пре краја мог индивидуалног тренинга. Ја бих закинуо неку серију и отишао кући. Не бих стигао да се људски ни пресвучем када би зазвонио телефон и Ранко би ми рекао: 'Враћај се у салу, дугујеш још две серије'. И ја бих се вратио, шта ћу...“

Ранко Жеравица је 1972. године напустио репрезентацију како би створио велики Партизан, и чини се да је Праја био први елемент у сложеној слагалици новог тима. Две године касније у Београд је из Чачка стигао Драган Кићановић, и све је било спремно за спектакл. И то на свим нивоима, јер је Далипагић био управо оно што је недостајало већ бриљантној репрезентацији коју је од Ранка наследио Мирко Новосел.

Репрезентативна каријера

Убитачни стрелац, какав је постао, био је идеалан партнер Кићиној мекој руци и предњој промени, ролингу и елеганцији Мирзе Делибашића, генијалности Крешимира Ћосића и кошаркашкој интелигенцији Моке Славнића.

И ето петорке која је годинама, уз Винка Јеловца, Жељка Јеркова и низа млађих играча који су непрестано долазили, харала кошаркашким теренима широм света. За репрезентацију је Далипагић одиграо 246 утакмица и убацио 3.700 поена, што га чини најбољим стрелцем у историји националне селекције.

За Југославију је играо на европским првенствима 1973, 1975, 1977, 1979, 1981 и 1983, на светским првенствима 1974, 1978, 1982. и 1986. године, као и на Олимпијским играма 1976, 1980. и 1984. године. Освојио је две бронзе, сребро и злато на светским првенствима, по једно злато, сребро и бронзу на Олимпијадама, још три златне, сребрну и бронзану медаљу на Евробаскетима. Са 13 медаља са великих такмичења био је други најуспешнији репрезентативац Југославије, иза Креше Ћосића који је освојио тек једну медаљу више.

Проглашен је најбољим кошаркашем Европског првенства први пут 1977. године, а онда и 1978. и 1980. године. У финалу Светског првенства 1978. на Филипинима, које је Југославија освојила надмоћно, без пораза, Совјетском Савезу убацио је 21 поен и био најефикаснији играч меча, и проглашен за најбољег играча првенства.

Клупска каријера

Његов утицај у дресу Партизана напросто нема потребе објашњавати. Кића и Праја донели су 1976. године црно-белима прву титулу првака Југославије, потом и другу 1979, затим куп СФРЈ и два пехара тадашњег Купа Радивоја Кораћа 1978. и 1979. За Партизан је одиграо 305 утакмица и убацио 8.278 поена. Најбољи је стрелац у историји клуба.

Из Партизана је 1980. године отишао у Венецију, да би се годину дана касније вратио међу црно-беле. Велики мадридски Реал га је 1982. године довео да игра само Куп шампиона, јер по тадашњим правилима у домаћем првенству могао је да игра само један странац, а то је био тада неприкосновени Мирза Делибашић.

Спектакуларна екипа Реaла, у којој су поред Далипагића и Делибашића играли и Вејн Брабендер, Хуан Антонио Корбалан, Фернандо Мартин и Рафаел Рулан, ипак није успела да постане првак Европе, па је Праја отишао у Италију где је, играјући за Удине, Верону и Венецију провео наредних седам сезона.

Негде пред крај Далипагићеве каријере, Звезда је играла против Венеције утакмицу у прилично бесмисленом такмичењу које се звало „Куп Алпе-Адрија“. Играо сам за Звезду и чувао ме је баш Праја. У једном тренутку примио сам лопту у нападу, а он се само склонио и рекао ми: „Ајде мали, право на кош.“ Са пута ми се, када сам већ био у ваздуху, склонио и Рашо Радовановић – најлакши поен који сам икада у каријери постигао.

После утакмице смо дуго причали за вечером. Праја је већ имао 38 година и питао сам га како му није досадило. „Имам среће па ме ништа посебно не боли, а и кошарка ми је забавнија од било чега другог што би могло да ми падне на памет“, одговорио ми је.

Две сезоне касније, на наговор Моке Славнића каријеру је завршио у Црвеној звезди. И са 40 година био је међу пет најбољих стрелаца лиге.

Године 2005. примљен је у ФИБА Кућу славних.
Једно лето провео је и у кампу Бостон селтикса, који су желели да га задрже. Праја је одустао када се испоставило да би у случају наступа у НБА лиги морао да се одрекне репрезентације, што није долазило у обзир. Пре свега јер је био велики Југословен, толики да је сву уштеђевину од играња у иностранству чувао у „Југобанци“, која је касније пропала попут државе у којој је настала. До краја живота остао је привржен тој, југословенској идеји, понекад тврдоглаво одбијајући да прихвати нову реалност насталу на територији државе за коју је безброј пута играо.

После завршетка каријере био је, не дуго, тренер и спортски функционер. Упркос тешкој болести, до последњег тренутка остао је и спортиста, заменивши наранџасту лопту тениским рекетом.

Можда има неке симболике у чињеници да је Дражен Далипагић Праја умро 25. јануара, тачно на дан када је, пре 38 година, у мечу тада зверски јаке италијанске лиге, у дресу Венеције убацио 70 поена Виртусу из Болоње .