Како су „Шабачки ванземаљци“ пре четири деценије покорили Европу: Харлем глобтротерси рукомета štampaj

Нема доказа за тврдњу из старе песме да је Шапцу пољупце, у знак дивљења, чак из Лувра слала Мона Лиза, али је истина да се, пре тачно четири деценије, том српском граду на реци Сави дивила читава спортска Европа. Повод је био тријумф шабачке Металопластике у борби за титулу клупског шампиона Старог континента у рукомету, о ком се још причају бајке.

Тај тријумф, остварен 21. априла 1985, био је толико убедљив да су европски медији победнике назвали „шабачким ванземаљцима“, јер нико није могао да их заустави на победничком путу. Металопластика је Европу покорила и наредне године, а по оценама многих стручњака, та екипа је и до данас недостигнута по исказаној надмоћи над ривалима и лепоти игре, обележене маштовитим акцијама, луцидним потезима њених асова и убиственим канонадама голова.

Ваља истаћи да су ти „Шабачки ванземаљци“ чинили костур репрезентације Југославије која је била двоструки олимпијски победник (1972. и 1984) и првак света (1986).

Од трња до звезда

Металопластика је основана 1958. године, а клуб се тада звао Партизан. Било је то, како каже легенда, време кад су Шапчани, коначно схвативши да њихово фудбалско мезимче Мачва, предратни  „Провинцијски Уругвај“ (репрезентација Уругваја је тада освојила две олимпијске и светске титуле), неће достићи шампионске висине у новој Југославији, одлучили да шампионе створе у неком другом спорту. Избор је пао на рукомет, што се показало као добра одлука.

Младе године клуба обележене су „гажењем по трњу“ због беспарице и одсуства сталног и адекватног простора за тренинге и утакмице, односно резултатским успонима и падовима у нижим ранговима такмичења. Такво стање условљавало је чест одлазак шабачких рукометних талената у друге клубове, па су изостајали  значајнији успеси.  

Прекретница је почела 1970. када је клуб, на основу уговора о спонзорству са градским индустријским гигантом Металопластиком, прихватио да ради финансијске сигурности, без чега се није могло у борбу за трофеје, носи његово име. Тај модел сарадње привреде и спорта показао се врло добрим не само у овом шабачком случају, него и широм Југославије, због чега је примењиван у многим срединама од Вардара па до Триглава.

Металопластика је у сезони 1974/75, постала југословенски прволигаш, а њен даљи успон битно је подстакнут изградњом градске спортске дворане „Зорка“, која је постала радни простор њених играча и место њихових великих успеха, у југословенској и европској конкуренцији.

Први бљесак – освајање Купа Југославије

Први велики успех Металопластике било је освајање југословенског купа 1980, а годину дана касније Шапчани су постали и прваци државе. Потом су се те титуле низале као на траци: укупни биланс био је седам освојених националних шампионата, и то узастопно, и четири тријумфа у Купу. Екипу су, углавном, чинили момци из шабачке рукометне школе, појачавани повремено даровитим играчима са стране.

У сезони 1983/84, Металопластика је стигла до свог првог финала у Купу европских шампиона (КЕШ). И не само да је стигла, него је, у стручним круговима, сматрана фаворитом за освајање пехара који победнику додељује француски лист „L'Ekip“. Те прогнозе се, на жалост Шапчана, нису оствариле: у двобоју са прашком Дуклом Металопластика је поражена након извођења седмераца (у Прагу је Дукла победила са 21:17, у Шапцу Металопластика истим резултатом) у другом мечу одиграном у препуној „Зорки“.

Уместо дуго чекане експлозије радости, град је прекрила туга коју многи Шапчани и данас помињу као највећу у послератној  историји њиховог града, силно страдалог у два светска рата.

Успон на кров Европе

Већ наредне сезоне болни пропуст је исправљен. По играчима и играма тада најквалитетнији рукометни клуб на Старом континенту постао је и званично најбољи: шабачка Металопластика освојила је Куп европских шампиона. Лако и надмоћно, као нико никада пре. Без иједног пораза уз демонстрацију атомског рукомета какав раније није виђан на европским теренима.

Екипу је предводио тренер Александар Пaвловић коме је у помоћ прискочио тадашњи селектор југословенске репрезентације, а пре тога голман шабачког клуба и репрезентативац Зоран Тута Живковић.

Прву препреку на путу до трона, Шкоду из Плзена, Шапчани су прескочили као плитак поток: у њиховој „Зорки“ славили су са 36:18, а у реваншу са 28:26. „'Шкода' није могла да нашкоди 'ванземаљцима'“, писале су новине.

Металопластика је била неумољива и према наредном ривалу, букурештанској Стеауи, двоструком прваку Европе коју је предводио чувени Васил Стинга, годинама страх и трепет за голмане широм планете. Шабачки тим је код куће победио са пет голова разлике (24:19), а у гостима је за два поготка био успешнији од ривала (20:18).

У полуфиналу, Шапчане је више од ривала заморио пут авионима до Исланда (преко Амстердама, Лондона и Глазгова), где им је домаћин био ФХ из Рејкјавика. Металопластика је шампиона Исланда прегазила са 32:17 у Шапцу и са 30:21 у Рејкјавику.

Велико финале, Металопластика – Атлетико из Мадрида није, међутим, донело велику неизвесност, јер је то готово била игра мачке и миша. Југословенски шампион је, после 19:12 у својој „Зорки“ био још убедљивији у мадридској Палати спортова: Атлетико је пред 14.000 ватрених навијача и шпанским краљем Хуаном Карлосом положен на обе плећке – поражен је са 30:20.

Иако је најбољи играч Металопластике Веселин Вујовић искључен у 27. минуту, а убрзо за њим и Милошевић, првак Шпаније се показао недораслим „Шабачким ванземаљцима“. И то у свим елементима игре. Публика је крај меча дочекала нема, а онда се проломио аплауз. Победницима!

А тај победнички састав у плаво-белим дресовима чинили су: Мирко Башић (први голман), Златко Портнер, Веселин Вуковић, Мирослав Игњатовић, Драган Танасић, Перо Милошевић, Јасмин Мркоња, Веселин Вујовић, Слободан Кузмановски, Јовица Цветковић и Дејан Лукић (други голман).

„Они су из друге галаксије“, рекао је после финала одлични голман шпанског тима Рико. Новинар мадридске „Марке“ је у свом извештају, констатујући да је Металопластика у два финална меча дала чак 17 голова више од ривала, написао и ово: „Наш Атлетико није могао више, играо је против Харлем глобтротерса рукомета.“  

Реприза надмоћи  

Уз чињеницу да је тада, као и данас, европски рукомет био најбољи на свету, може се рећи да је шабачка Металопластика, мада незванично, била и најбољи тим на планети. Успех из Мадрида шабачки клуб је поновио и наредне године, када je у финалу биo бољи од Вибжежеа из Пољске.

Веселин Вујовић, који је 1988. био проглашен за најбољег рукометаша света, кад прича о Металопластици на врхунцу њене славе не жели да буде лажно скроман. „Наш карактер, дисциплина и креативност у игри одредили су да будемо најбоља екипа икада направљена у Европи“, каже популарни Вуја, који је у Шабац стигао као талентовани тинејџер са Цетиња.

„Били смо колектив пун алфа мужјака, стално жељних доказивања“, изјавио је једном левокрилни нападач Миле Исаковић, уз Веселина Вуковића најбољи ђак шабачке школе рукомета и најбољи стрелац у историји Металопластике.

„Ниједна екипа никада није играла са толико лакоће и сигурности као та Металопластика која је двапут узастопно покорила Европу и освојила две титулу првака Старог континента“, оценио је Зоран Тута Живковић, који је у плодној рукометној каријери био репрезентативац и селектор државног тима Југославије.

Не чуди стога што је, понекад, у успешној репрезентацији Југославије било и по осам играча из Металопластике. Кад су „Плави“, у Швaјцарској 1986, освојили једину титулу светских шампиона, том успеху је допринело седам „Шабачких ванземаљаца“.

Ова „округла“ годишњица првог великог успеха велике Металопластике, рукометног поноса Србије, прилика је да им се сви још једном поклонимо.