Необична каријера Перице Раденковића: Голман и певач кога су волели Ангела Меркел и Франц Бекенбауер štampaj

Петар Перица Раденковић је, после Другог светског рата, био један од наших првих врло успешних фудбалских гастарбајтера. Дугогодишњи голман БСК-а, потоњег ОФК Београда, и репрезентације Југославије, постао је, шездесетих година прошлог века, велика звезда у некадашњој Западној Немачкој, али не само као чувар мреже. Популарност стечену голманским умећем овај Београђанин по рођењу силно је увећао као певач чије су плоче продате у више од два милиона примерака, по чему је једно време био испред Битлса и Ролингстонса, и то заједно.

Са његовом славом може да се мери само она коју је, знатно касније, достигао „кајзер“ немачког фудбала Франц Бекенбауер, најсјаjнија звезда моћног Бајерна и националне селекције, њихов дугогодишњи предводник са чином капитена.

На почетку ове приче ваља истаћи да је Перица Раденковић данас најстарији живи фудбалски репрезентативац Југославије – рођен је 1. октобра 1934. године. После скоро шест деценија у Минхену Раденковић ce вратио свом Београду у коме сада живи. Из њега је, 1960. године, отишао љут јер му није било дозвољено да се из ОФК Београда, где је стекао пуну афирмацију и „догурао“ до дреса са државним грбом, врати у Црвену звезду у којој, на почетку каријере, није успео да постане стандардни првотимац.

Узлет са Карабурме

Раденковић је фудбалску каријеру почео као 15-годишњак у нижеразредном Милиционaру. На месту халфа, али су му атлетска грађа, висина, неустрашивост, сјајан рефлекс и „око“ тренера одредили место међу стативама. Имао је седамнаест лета када је, на крилима силне жеље да се докаже у великом клубу, стигао у Црвену звезду. У томе, на његову велику жалост, није успео: у дресу тог београдског великана забележио је само један наступ. Премало за велику амбицију с којом је стигао међу црвено-беле.

Наредних осам година  – од 1952. до 1960. – провео је у БСК-у и ОФК Београду, где је доживео пуну афирмацију и три пута био репрезентативац Југославије. Дрес са државним грбом носио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956, када су „Плави“ освојили сребрну медаљу.

Наш државни тим, с њим на голу, предвођен фудбалским мађионичарима Драгославом Шекуларцем и Тозом Веселиновићем, изгубио је финале од СССР-а (0:1). Била је то „освета Руса“ за пораз на претходној Олимпијади у Хелсинкију који им је, политичком одлуком Стаљиновог режима, растурио репрезентацију.

За неуспех у финалу Раденковић је „кривио“ једино свог совјетског колегу Лава Јашина који је, сјајним одбранама, спречио југословенске извођаче голгетерских радова да му погоде мрежу. На крају меча, два чувара мреже су, ипак, терен напустили загрљени, а Перица је у рукама носио најдражи поклон добијен у каријери – Јашинове рукавице. 

Одлазак у Немачку

Након Мелбурна, Звезда је покушала да врати Раденковића у своје редове, али ју је дочекао „хладан ветар“ са увек ветровите Карабурмe. Челници ОФК Београда нису желели ни да разговарају о Перицином одласку из клуба. Аца Обрадовић, свемоћни „Др О“, први Звездин оперативац, киптео је од беса, а још незадовољнији био је Перица који је управи „романтичара“ саопштио: „Пошто ми не дате у Звезду, одлазим у иностранство.“

„Газде“ клуба га нису схватиле озбиљно, уздајући се да ће важећи прописи о забрани одласка фудбалера из Југославије брзо охладити прегрејаног Раденковића. Преварили су се.

Убрзо после тога, Перица се обрео у Минхену. У туђем и великом свету са мало пара у џепу и несигурном перспективом, јер га је чекала  једногодишња забрана играња због непоседовања „папира“ потребних за регистрацију. У неким од тих првих дана живео је само од сувих кифлица и чаше млека, али се није предао.   

„Био сам сигуран да ће успети, јер је био врло паметан и храбар момак“, испричао ми је својевремено његов блиски пријатељ Милан Аранђеловић Раки, дугогодишњи физиотерапеут ОФК Београда и југословенске репрезентације. „И није Перица у свет отишао само због Звезде, не: њему је било тесно у комунизму“, додао је популарни Раки ком је управо Перица, „мајстор штимунга и добре атмосфере“, дао надимак који му је, врло брзо, име и презиме учинио сувишним.

Године 1961. и 1962. Перица је био голман Ворматије из Вормса, немачког града на западној обали Рајне, у којој је касније играо још један славни „офковац“ и репрезентативац, Драгослав Степановић. Причало се да је популарном Стипету врата Вормса отворило Раденковићево име.

Перицин Минхен 1860 бољи од Бајерна

Раденковићев прелазак у Минхен 1860, у ком је наступао од 1962. до 1970, је период његових „златних година“. Тај баварски клуб, ког одавно нема у Бундес лиги (основаној 1973), у том раздобљу је освојио шампионску титулу и куп Немачке и играо 1965. у финалу европског Купа победника купова где га је, на лондонском Вемблију, пред 100.000 гледалаца поразио енглески Вест Хем. 

У то време, Минхен 1860 је био оно што је данас Бајерн, већ дуги низ година перјаница немачког фудбала и стални члан клуба европских великана. Успону Бајерна увелико су допринела два бивша аса нашег Партизана и југословенске репрезентације, Златко Чајковски и Бранко Зебец. У њиховој тренерској радионици дограђени су таленти више великана немачког фудбала – Франца Бекенбауера, Герда Милера, Сепа Мајера, Волфганга Оверата, Паула Брајтнера...

Перица је био најмаркантније име Минхена 1860, љубимац навијача. Највише због сјајних одбрана, али и начина на који је обављао посао чувара мреже. Иако је то његове тренере доводило до нервног слома, волео je не само да истрчава далеко од гол-линије, него и да улази у ризичне акције дриблања противничких нападача. Те „несташлуке“ понекад је правдао причом да га на то тера онај халф у њему с почетка јуниорске каријере.

Једном приликом је, освојивши лопту испред захукталог ривала, с њом стигао скоро до центра игралишта и тек тада је, мирно и прецизно, предао свом играчу. При томе је, слушајући талас навијачког одушевљења, глумио да не примећује тренера Макса Меркела који је тај његов „излет“ пратио сиктањем и млатрањем рукама дуж аут линије.  

Раденковићеви фудбалски несташлуци допадали су се и онима који су више водили рачуна о свом бизнису, него о фудбалу. Више компанија је његово име искористило за рекламирање својих производа, што му је доносило лепу зараду. Иако је било и оних који су сматрали да је екстравагантан, да је хвалисав као Касијус Клеј и да исувише воли новац, његова слава је стално расла. Новине су биле пуне његових фотографија, често је позиван на телевизују где није причао само о фудбалу и спорту, него и о другим темама. И то као елоквентни стручњак ком се верује. 

Испред Битлса и Ролингстонса

Посебно занимљиво поглавље у Раденковићевој каријери било је његово окушавање у музици, чиме је своју популарност дигао „до неба“. Његова прва плоча под назовом „Ја сам Ради, ја сам краљ“, издата 1965, изазвала је прави земљотрес на естрадној сцени. Одмах је продато око пола милиона примерака, а потом су доштампана још два издања. Медији су тада објавили да је Раденковићева плоча у Западној Немачкој надмашила продају плоча Битлса и Ролингстонса заједно, а ове две групе су већ „харалe“ светом.

Та дискографска помама била је праћена Раденковићевим честим гостовањима на телевизији, у Немачкој али и изван ње. Велики и омиљени голман постао је радо слушани и гледани шоумен. „Oсећај за ноте“ наследио je од оца Раше Раденковића, познатог београдског баритона и гитаристе који је постао познат и у САД, где се иселио.

Перица је терет славе носио лако, као маглу на шеширу, бивајући стално поуздан на голу својих „Лавова“, главни ослонац екипе. Његов „патент“ – певање уз играње фудбала на највишем нивоу – у Немачкој су касније применили и Франц Бекенбауер и Герд Милер, али њихови хитови нису ни близу добацили до Раденковићевих успеха. Србин је, после прве плоче, снимио још три – „јер је народ то тражио“, али оне нису имале успех оне стартне. 

О непролазној популарности песме „Ја сам Ради, ја сам краљ“ сведочи податак да се и даље редовно изводи на минхенском „Октоберфесту“, најгламурознијем светском фестивалу пива и забаве.

Пријатељ највећих звезда

У Минхену се и данас с поштовањем изговара име Перице Раденковића, који је за Баварце и остале Немце кратко – Ради или Краљ Ради. Оно је, и то на врло истакнутом месту, у аналима баварског па и немачког фудбала. Кад се говори и пише о најзаслужнијем за најсветлије тренутке Минхена 1860, његово име се, по неписаном правилу, ставља на прво место.

У књизи „Минхенске фудбалске приче“, коју је пре петнаестак година објавио Фудбалски савез Баварске, поглавље о њему започето је на осмој страни и закључено на четрнаестој. Имао је мање улоге и у два немачка филма, а недавно је најавио нови филм који би требало да „одслика“ читав његов живот. Необичан и буран.

Старије генерације памте да је Краљ Ради у неком интервјуу, описујући шта треба да поседује најбољи голман на свету, у ствари описао себе. Већина је то прихватила пре свега као његов духовити „скеч“, а не као потцењивање колега са радним местом између фудбалских статива, зато што се одавно знало да тај фудбалски мајстор и шоумен увек тежи вицу и полемици, све зарад добре атмосфере.

Таквог су га знали и Франц Бекенбауер, и Ули Хенес, и Карл Хајнц Румениге и многи други који су имали задовољство да се друже с њим. О Раденковићевој огромној популарности у Немачкој Драгослав Шекулараца Шеки, који је из Звезде отишао у немачки Карлсруе, ми је једном рекао: „Био је баш краљ:  на стадиону и ван стадиона, изузетно цењен као голман, идол навијача, пријатељ многих – од естрадних звезда и новинара до људи из привреде и политике.“    

По завршетку играчке каријере, Раденковић се посветио бизнису и био врло успешан у више области. Његово име је помињано и у политици, јер је познавао доста политичких личности и дружио се с њима, иако никад није имао амбиције „за тај спорт“. На тој листи је и бивша немачка премијерка Ангела Меркел. Са њом га је повезало њено дивљење његовим голманским бравурама које је запамтила из младих година, кад је била заљубљена у фудбал и ишла на утакмице.

Повратак у Београд

Након деценија живљења у Минхену, и честих путовања од Баварске ка Србији,  Перица се, пре неколико година, вратио у родни Београд за који је увек говорио да му пуно недостаје због духа који нема ниједна друга светска метропола у којој је боравио, а таквих је пуно.

Ваља истаћи да је Перица Раденковић увек био радо виђен гост у нашој националној Кући фудбала, јер је, осим немачког, одлично познавао и светски фудбал и пратио све тенденције у најпопуларнијем спорту. Једно време је био и члан Међународне комисије у ФСС, а наш Савез је у више својих акција користио његову помоћ и савете. Његови пријатељи су причали да му је ангажман  у корист српског фудбала увек био волонтерски.

И данас, кад троши десету деценију живота, Перици је фудбал  главни тема у разговорима са старим пријатељима и (најчешће) на старом месту – у популарној „Мадери“, давно прозваној „Звездином кафаном“. Тамо одавно нема Аце Обрадовића, Љубе Тадића и низa старих звездаша, а од старе гарде најближи му је популарни Ден Тана, годину млађи од њега, са којим се, средином прошлог века, срео у јуниорима Црвене звезде.