Породична везаност за Партизан: Браћа, очеви и синови у фудбалском црно-белом дресу

На утакмицама клубова Југословенског спортског друштва Партизан из Београда, посебно најпопуларнијих – кошаркашког и фудбалског, на црно-белим заставама, шаловима, капама, мајицама и осталој навијачкој „галантерији“, све је више написа – „Породица“. На тај начин Партизанове присталице, темпераментни „гробари“ чију фанатичност познаје добар део спортског света, својим љубимцима поручују да их воле снагом љубави равне оној међу  члановима породице.

На ту „породичност“, на посебан и упечатљив начин, указује и чињеница да је у фудбалском клубу Партизан, који ће на јесен прославити 80. рођендан, играло више рођене браће, очева и синова, него у било ком другом тиму некадашње Југославије, потом садашње Србијe, али „и шире“.

Три брата Милутиновић и још десет братских парова

И глобално посматрано, врло је редак случај да у једном фудбалском клубу играју три рођена брата, а Партизан може да се подичи и тим раритетом. Његов дрес носила су три Милутиновића – најпре Милош, чувена „Плава чигра“, један од најбољих играча и голгетера Европе средином прошлог века, затим Милорад, врхунски штопер, а после њега и Велибор-Бора, градитељ игре, касније светски чувен као тренер који је пет националних селекција одвео на Светско првенство (Мексико, Костарику, САД, Нигерију и Кину).

У првој деценији после Другог светског рата дрес Партизана (основаног 4. октобра 1945) носила су браћа Пајевић – Милутин, који је био нападач, и Божидар, изванредни халф, у чијој биографији стоји да је наступао и за репрезентацију Југославије.

Кад су, шездесетих година минулог века, у југословенском фудбалу „харале“ чувене „Партизанове бебе“, које су 1966. догурале и до финала Купа европских шампиона, црно-бели дрес тима из београдске Хумске улице носили су и браћа близанци Срђан и Звездан Чебинац. Обојица су били репрезентативци Југославије, с тим што је Звездан, вихорно десно крило, био много успешнији од брата, иначе сјајног центарфора. Каријеру су завршили у иностраним клубовима.

После „беба“, на Партизановој страни Топчидерског брда блистала су браћа Ђорђевић: Боривоје-Бора и Бошко. Први, луцидни несташко, је био везни играч који је свој раскошни дар потврдио и у репрезентацији; други је био врло спретни голгетер чији су силовити шут левом ногом поредили са ударцем, такође левоногог, Боре Костића ком је спортску биографију красио податак да је једном, чак са 40 метара, савладао славног Лава Јашина, који се и данас сматра најбољим голманом света свих времена.У време браће Ђорђевић, у црно-белом саставу била су и браћа Миодраг-Микан и Слободан-Дане Петровић, који су се Партизану прикључили као пионири. Микан је био голгетер бурног темперамента, а млађи Дане играч средине терена. Обојица су направили интернационалну каријеру. Дане је, играјући седам сезона за Нирнберг, био први странац капитен неког немачког тима.

У Партизану су, али у различито време, играла и браћа Прекази – Љуан, крајем шездесетих, и Џевад, седамдесетих година прошлог века. Џевад је био млађи, али и успешнији – играо је за младу и олимпијску селекцију Југославије. Попут Бошка Ђођевића, Џевад се одликовао врло јаким и прецизним ударцем. После Партизана наступао је за сплитски Хајдук, а потом је постао велика звезда у турском фудбалу, пре свега као првотимац Галатасараја. Једна улица у Истанбулу носи име Џевада Преказија.

У годинама с краја прошлог века, којих се сећају и млађи љубитељи фудбала, Партизанов дрес носила су рођена браћа Драгољуб и Бранко Брновић, обојица репрезентативци. Старијег Драгољуба навијачи посебно памте по промашеном једанаестерцу у четвртфиналу Светског првенства у Италији 1990, када су „Плави“, после пенал-рулета, поражени од Марадонине Аргентине. 

Неуспешни са беле тачке тада су били и (садашњи селектор Србије) Драган Стојковић Пикси и стамени Сарајлија Фарук Хаџибегић. У Југославији је, после тог Мундијала, било широко раширено уверење да се та земља братства и јединства не би распала да су „Плави“ на њему освојили „златну богињу“ што, по приказаним играма те селекције предвођене Ивицом Осимом, не би било незаслужено.

У новом веку

Осим Драгољуба и Бранка, Партизан је имао још два брата са презименом Брновић – Бојана и Ненада. Играли су за овај клуб пре двадесетак година, њихове каријере су биле мање запажене од претходне двојице, али су оставили траг и у црно-белом „јату“ и у репрезентацији. Сви Брновићи су у Београд и Партизан дошли из Црне Горе.

Отуд, тачније из никшићке Сутјеске, у радове клуба из Хумске пристигла су и браћа Бајовић – Миодраг, који је играо на позицији бека, и Милорад, нападач. У сезони 1985/86. радовали су се освајању шампионске титуле Партизана у првенству Југославије, што је био њихов највећи заједнички спортски успех.

Дрес Партизана носила су и браћа Шћеповић – Стефан (2012) и Марко (2010-13), обојица нападачи. Осим у црно-белом дресу, истакли су се играма у млађим репрезентативним селекцијама и најбољем државном тиму Србије, као и у више иностраних клубова где су, такође, били запажени као врсни стрелци.

Имао је Партизан почетком двехиљадитих и браћу Маринковић – Небојшу и Ненада, који су, углавном, играли у везном реду. Обојица су имали сјајну каријеру у млађим репрезентативним селекцијама што, због врло јаке конкуренције, нису успели да остваре и у најбољем саставу црно-белих. Наступали су и за више домаћих и иностраних екипа.

Очеви и синови у фудбалском црно-белом дресу 

Други пример Партизанове „породичности“ је податак да је његов дрес носило више очева и синова. И овај део текста почињемо Милутиновићима, односно подсећањем да је и Милошев син Урош играо за Партизан. И то, што је посебно занимљиво, после фудбалских почетака у Црвеној звезди где га је одвела дечачка заљубљеност у Владимира Петровића Пижона, великог аса београдских црвено-белих. У зрелијем добу и он се, попут оца и стричева, обрео у црно-белој породици.

Фудбалски почетак Момчила Моце Вукотића, једне од највећих легенди Партизана, одредио је почетком шездесетих година прошлог века његов отац Александар, официр ЈНА и фанатични навијач црно-белих, „заљубљеник у Бобека и Милоша“. Иако је даровитог Моцу хтела и Звезда, он му је, родитељском командом, укинуо право на избор: „Ако одеш у Звезду, кући немој да се враћаш.“

Много година касније, у Партизан је стигао Моцин син Дејан, али не по очевом наређењу, „него из љубави за фудбал и дедин и татин клуб“. У млађим категоријама црно-белих играо је са Албертом Нађом, Драганом Ћирићем и Иваном Томићем, али није достигао њихове висине у сениорској конкуренцији.

Можда би све било друкчије да Моца, кад је кренуо у тренерску печалбу, није одлучио да са собом поведе целу породицу – супругу и оба сина. У новој средини, Дејан није наставио фубалском стазом успеха. По повратку у Београд, играо је за неколико нижеразредних клубова главног града.

Два славна Партизанова центархалфа, Бранко Рашовић и Благоје Пауновић доживели су да и њихови синови, Вук и Вељко, заиграју у њима најдражим дресовима – црно-белом и репрезентативном. Као и да се касније, попут њих, посвете тренерском послу у чему су и данас врло успешни.

Дечаци су имали на кога да се угледају: Бранко Рашовић је играо и у финалу КЕШ 1966, а Благоје Пауновић је 1968, на Европском првенству, био проглашен за најбољег центархалфа Старог континента.

Бранков син, Вук Рашовић, у Партизану и репрезентацији играо је на очевом месту, што се није десило у случају Пауновића, јер је Благојев Вељко више био офанзивац. Вук је, као тренер, с Партизаном освојио једну шампионску титулу, док је Вељко, 2015. године, предводио репрезентацију Србије до 20 година која је постала светски првак и освојила златну медаљу.

Очеви успешнији од синова

Два Партизанова офанзивца била су два Ненада Бјековића, отац и син истог имена и презимена. Ненад сениор је дуго био првотимац црно-белих и репрезентативац Југославије, а после плодне интернационалне каријере своју „партизанштину“ је потврдио и као тренер и директор Партизана у једној од најуспешнијих епоха клуба из Хумске.

Ненад Бјековић јуниор играо је у екипи са Савом Милошевићем, Зораном Мирковићем и другим момцима из њихове трофејне генерације црно-белих. Каријеру су му обележиле и честе повреде због чега није успео да до краја искаже свој велики таленат.

Седамдесетих година, у генерацији Ненада Бјековића сениора и Моце Вукотића, у шпицу Партизана играо је и брзоноги Илија Завишић који је, као и њих двојица, био велика узданица Партизана и репрезентативац Југославије. Презиме Завишић се у саставима Партизана појављивало и двадесетак година касније, када је очев фудбалски пут наставио његов наследник Бојан. За разлику од оца, Бојан је био одбрамбени играч. 

Бјековићев, Вукотићев и Завишићев саиграч у тиму црно-белих био је и брзоноги стрелац Павле Грубјешић који је, као и они, касније имао сина у Партизану – Николу. Оба Грубјешића су били голгетери и освајали су шампионске титуле са Партизаном.

Пре четири године уговор с црно-белима потписао је 17-годишњи Марко Брновић, син „старог партизановца“ Бранка Брновића, ког су медији представили као још једног играча Партизана „из династије Брновић“, односно даровитог наследника свог оца. Марко је играо у млађим репрезентативним селекцијама Црне Горе, а у Хумској се надају да ће, „јер ивер не пада далеко од кладе“, постати и првотимац црно-белих.

Слађан Шћеповић, убојити центарфор црно.белих с краја прошлог века, у „свом“ Партизану је имао два сина, Стефана и Марка. По учинку  у црно-белом дресу Слађан је испред својих наследника, али су га синови надмашили по наступима за државну репрезентацију.

Поводом ове статистике Шћеповића, занимљиво је истаћи да су сви остали овде поменути асови Партизана, који су имали синове у црно-белом дресу, направили – гледано кроз наступе за тим из Хумске и државни тим – успешније играчке каријере од својих потомака: Милош Милутиновић од сина Уроша, Бранко Рашовић од његовог Вука, Благоје Пауновић од свог Вељка, Ненад Бјековић сениор од Ненада Бјековића јуниора, Моца Вукотић од наследника Дејана, а исто важи и за очеве и синове Завишиће, Грубјешиће и Брновиће.

Оно по чему су очеви и синови били једнаки јесте, по речима њих самих, њихова велика љубав према Партизану, њиховој другој породици.