Сећање на Веру Николић: Једина српска светска рекордерка

Овога јула у Крушевцу и почетком маја у Ћуприји одржани су меморијални атлетски митинзи установљени у част Вере Николић (1948-2021), једине српске сениорске светске рекордерке у атлетици. Била је и двострука шампионка Европе, вишеструка првакиња Балкана и 15 пута првакиња Југославије, у којој је државне рекорде поставила чак 51 пут. Њена специјалност била је трка на 800 метара. А њена каријера бајка о девојчици која се издигла из сиромаштва и спортским умећем задивила свет.

У граду под Багдалом, где је славна Вера дуго радила као тренер, по други пут су се окупили најмлађи атлетичари и атлетичарке, док је у Ћуприји, из које се Николићева, шездесетих година прошлог века, винула у сазвежђе највећих асова „краљице спортова“, виђено четврто издање такмичења јуниора и сениора интернационалног карактера.

Биле су то згодне прилике за подсећања на „Златну Веру“, чија је блистава каријера особена по томе што је своје највеће успехе остварила врло млада. До европског „злата“ у сениорској конкуренцији дотрчала је као тинејџерка, пре напуњених осамнаест година, а најбржа на планети постала је пре свог двадесетог рођендана.

Улога јогурта и бурека у стварању шампионке

Мноштво је мотива који младе вуку спорту и задржавају у њему. У каријери Вере Николић, особеној по много чему, важну улогу у везивању за атлетику, имали су – бурек и јогурт!  

Са тринаест година, на наговор атлетског стручњака Александра Аце Петровића одушевљеног једном њеном победом на ђачком кросу, почела је да тренира у Атлетском клубу „Морава“ у Ћуприји. Уз савете на стази, даровита девојчица је тада, после ранојутарње партије трчања на градском стадиону или обалом Велике Мораве, а пред одлазак у школу, од свог учитеља почела да добија и парче топлог бурека и чашу јогурта. За њу, скромну основку из сиромашне куће, био је то „царски доручак“ због ког се радовала сваком новом дану на атлетској стази. А сваки нови дан чинио ју је јачом, бржом, храбријом, искуснијом...

О том романтичном почетку је, без устезања, причала и кад је постала велика спортска звезда, истичући да њене каријере, пуне рекорда и успеха, можда не би ни било без тог „царског доручка“ који јој је чика-Аца свакодневно доносио из оближње пекаре. Томе је додавала и податак да у родитељском дому није имала купатило, и да је њен отац, ковач по занимању, дозволу за проширење куће и помоћ да га изгради добио тек кад је постала првак Европе.

Златна медаља за пунолетство

Верина атлетска каријера имала је атомско убрзање. Са 16 лета постала је репрезентативка Југославије и првакиња Балкана којој је прорицана светска слава.

Пред 18. рођендан, кад девојке за пунолетство добијају нешто од злата – огрлицу, минђуше или наруквицу – она је добила златну медаљу за победу у трци на 800 метара на Европском првенству, одржаном у Будимпешти. На чувеном НЕП стадиону, капацитета сто хиљада људи, пуном као око, вихорна Ћупричанка је иза себе оставила фаворизовану домаћу такмичарку Жужу Сабо, као и старије и искусније супарнице из атлетских велесила Западне Немачке, Велике Британије, СССР-а и Источне Немачке.

У Југославији, која је тада укњижила своју прву златну медаљу са првенстава Старог континента у атлетици, Вера Николић је експресно преименована у „Златну Веру“, а одушевљење њеним успехом протегло се до краја године када је, у традиционалном избору листа „Спорт“, проглашена за најбољег спортисту Југославије. Датум њеног повратка из Будимпеште у Ћуприју, где је стигла у отвореном аутомобилу, њени суграђани и данас помињу као дан кад је цео град изашао на улице да поздрави „Златну Веру“.

Вера на врху света

Вера и њен тренер Александар Петровић, професор географије по образовању, атлетски тренер по опредељењу и спортски фанатик по убеђењу, одмах после „чуда у Пешти“ почели су припреме за поход Николићеве на светски рекорд. „Логично је да неко ко је постао првак Европе покуша да постане и најбржи на свету“, говорио је Петровић, који је у малој Ћуприји, током полувековне каријере, створио на десетине југословенских рекордера, од којих су неки одличја освајали и на европској и светској атлетској сцени.

Његова најславнија ученица је у потпуности подржавала „филозофију“ свог учитеља и нестрпљиво чекала прилику да истрчи на светски врх. Шанса јој се указала у јулу 1968, на Отвореном првенству Велике Британије, када је на стадион „Кристал Палас“, храм острвске „краљице спортова“, стигла светска атлетска елита. Трка дама на 800 метара чекала се са посебним нестрпљењем, јер је доносила дуел „вихорне Југословенке“ и љубимице домаће публике Лилијан Борд, зато је била остављена за крај митинга.

Почетак дуела обележен је тактичким надмудривањем великих ривалки, које је трајало неколико десетина секунди. После тога, Вера је прешла на свој фајтерски стил којим је ломила ривалке. На 200 метара од циља чула је узбуђени глас тренера Петровића који је, држећи штоперицу у руци, викао: „Вера, имаш светски рекорд“.

Тада је „додала гас“ и недостижно се одлепила од Бордове и осталих ривалки. Проласком кроз циљ, ушла је у историју. Постала је светска рекордерка са 2:00,5. Уписала се међу „бесмртнике“, постала чувена и славна на свим континентима.   

А какав је то рекорд био сведочи податак да се одржао 1084 дана, безмало три пуне године. Светски медији су Веру славили без задршке. За једне је била „чудо од детета“, за друге „чудесна девојка из Југославије“, а за све – атлетска хероина.

„Лом“ у Мексику

После њеног бљеска у Лондону, одушевљена Југославија је већ почела да слави Верину златну медаљу на Олимпијским играма у Мексику, до којих је било остало стотинак дана. Такве прогнозе нису долазиле само од навијача, увек више оптимистичних него реалистичних, него и од других спортиста, па и политичара.

Та очекивања се, нажалост, нису испунила. Вера је у Мексику, не издржавши терет морања да поново обрадује нацију, просто „пукла“: напустила је полуфиналну трку у коју ју је резултат из Лондона сместио као великог фаворита.

На разочарење спортским неуспехом накалемио јој се гнев оних који су, због губитка „њене златне“, почели да је гађају оштрим вербалним стрелама, спочитавајући јој, уз остало, да је, „за ништа“ потрошила силне друштвене паре припремајући се у Сент Морицу за Олимпијаду.

Под тим ударом, изјавила је да ће заувек одбацити спринтерице и повући се са атлетске стазе којом је за двадесет година живота „успела“ да од малог села Грабовице код Деспотовца, у ком је рођена, стигне до спортског „крова“ Европе и света.

Утеха од Тита

Међу онима који су разумели Верину драму, желели да јој помогну и одврате је од намере да престане да се бави спортом, био је и председник Југославије Јосип Броз Тито. Маршал је тражио да на пријем који је организовао за освајача медаља на ОИ у Мексику дође и Вера Николић, са којом је тада мало попричао и насамо.

„Пуно ми је значило оно што ми је казао Тито, јер ме је охрабрио. Рекао је да не треба да се осећам кривом због оног што се десило у Мексику, да треба да наставим да се такмичим, јер ми је тек двадесет година, и да лично жели да слуша химну 'Хеј Словени' кад ја побеђујем“, испричала је Вера касније, нагласивши да су је на такав начин тешили и њени родитељи.

После Мексика и због „оног у Мексику“, нешто се, ипак, променило у животу Вере Николић. Напустила је Ћуприју и преселила се у Загреб где је, као чланица АК Динамо, почела да тренира под контролом познатог атлетског стручњака Леа Ланга. Он је био сигуран да ће се велика шампионка „вратити“. Није погрешио.

Већ на ЕП 1969. у Атини, Николићева је опет била на победничком постољу, са бронзаном медаљом око врата. Две године касније, на истом такмичењу у Хелсинкију, поново је била „Златна Вера“ – освојила је најсјајније одличје. У Југославији је, наравно, и даље била неприкосновена, као и на Балкану и Медитерану.

Пропуст у Мексику желела је да надокнади на Олимпијским играма 1972. у Минхену, али је дотрчала „само“ до петог места. Хтела је више, а неостварење тог циља ју је, према речима неких њених колега, вратило размишљању о завршетку такмичарске каријере.

Крај каријере

Одлуку да престане да трчи и бије тешке битке на атлетској стази донела је непуне две године касније, у својој двадесетшестој. По општем мишљењу прерано, јер је била у „најбољим годинама“, борбена, храбра, упорна и непоколебљива. Као таква, у једној анкети је изјавила да је историјска личност са којом се у младости идентификовала био – Марко Краљевић.

Своје демисионирање из атлетике образложила је жељом да се посвети породици. Удала се за Пају Ћасића са којим је добила троје деце, два сина близанца и ћерку. Загреб су напустили кад је Југославија почела да се распада, а они, као Срби, да доживљавају разне непријатности, па и претње.  

Уследио је повратак у Ћуприју, а онда и пресељење у Крушевац где је Вера годинама била атлетски тренер. Умрла је 2021, у седамдесетрећој години, и сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. На вечном опроштају с њом истакнуто је и да је била жена која је за сваког имала лепу реч, а оштар језик за оне који су покушавали да „лове у мутном“.