Два слободна бацања која Цвеле није могао да промаши, а после којих је Југославија постала светска кошаркашка велесила štampaj

Противника и резултата се скоро нико не сећа. Чини се ни града у којем је утакмица одиграна. Радња је одокативно смештена у Италију и средину шездесетих година, када је кошаркашка репрезентација Југославије, играјући припремне утакмице, шпартала по Европи. Поуздано се зна само да је меч био завршен и да је селектор Ранко Жеравица држао слово у свлачионици, када су се два двометраша, Владимир Цветковић и мој отац, Зоран Мароевић, стравично посвађали и наоружани флашама кренули да реше проблем. После тешких речи готово истовремено су замахнули и један другом олупали боце о главе.

Ранко је занемео и тако скамењен остао све док није схватио да су флаше, некако, уместо да се распрсну, попустиле по удару и на волшебан начин попримиле облик лобања кавгаџија.

Било је то време када су западне новотарије тек повремено прелазиле границе Југославије, па није било начина да се одоли изазову који су представљале мекане пластичне флаше, а које су биле готово идентичне онима од стакла у које је у то време пакована кисела вода.

„Требало је да видиш Ранкову фацу“, причали су ми учесници овог игроказа доста деценија касније.

Мексико, 1968.

Следеће сцене се, пак, сви јако добро сећају.

Седам секунди пре краја полуфиналне утакмице на олимпијском турниру у Мексико Ситију 1968, играч у плавом дресу са бројем осам стао је на линију за слободна бацања пред 18.000 или 22.000 гледалаца (како је ко избројао). Морао је да убаци оба пенала да би се Југославија, по први пут у историји, пласирала у финале.

Саиграчи су били сигурни да ће погодити. Перо Сканси му је обећао да ће га, уколико успе, на леђима однети у Београд. Иво Данеу је, такође, био убеђен да ће Југославија победити. Новинар „Политике“ Мирослав Радојчић је скептично добацио селектору Ранку Жеравици да „овако блед неће успети“. Ранко му је одговорио да не лупа, јер је то знак мирноће.

Избацио је лопту једном, десном руком, лагано се нагнуо напред и подигао руке у ваздух када је прошла кроз обруч. Камера се, затим, окренула ка семафору на којем је писало Југ 62 – СССР 60. Судија му је још једном додао лопту, која је овог пута ударила у предњи део обруча, па у таблу да би се, тек онда, скотрљала кроз мрежицу.

„Та два бацања у Мексику шутирали смо, у ствари, сви. Ја сам био само извођач радова“, објашњавао је касније.

У то време није било тројки, па је совјетски бек Анатолиј Поливода практично неометан претрчао цео терен, наскочио усред рекета и поставио коначан резултат. Југославија 63 - СССР 62. На терену је настала лудница, летеле су тренерке и пешкири, играчи су се ваљали по паркету. Бора Станковић је ову победу описао као прекретницу у историји југословенске кошарке.

Селектор „Зборнаје команде“, пуковник Александар Гомељски, у аутобиографији, која је изашла пуно година касније, написао је: „Није било случајно. Цветковић је судбински био предодређен да шутира. И да убаци.“

Од голмана до звезда

Владимир Цветковић је рођен у Лозници, 24. маја 1941. године. Као дечак тренирао је фудбал. Онако висок био је виђен за голмана. То је био и разлог што је леву руку, коју је касније склањао да му не смета док шутира, ломио неколико пута. Лекари су као једну од опција за излечење у једном тренутку предлагали и ампутацију.

На срећу, до тога није дошло, а Цветковић је, некако, забасао на кошаркашки терен и са 18 година, на позив тадашње кошаркашке легенде Саше Геца прешао у Црвену звезду. Као успомену на фудбалске дане до краја кошаркашке каријере носио је испод дреса мајицу са кратким рукавима, како би сакрио ожиљке од повреда и операција.

У наредних 13 година, за Звезду је одиграо 293 утакмице и убацио 6.006 поена – последња два убацио је из пенала на опроштајној утакмици 1972. године, коју су црвено-бели одиграли против тима с којим је играо у Мексику. На Мали Калемегдан је донео две титуле првака државе и један куп.

За репрезентацију Југославије играо је 149 пута, постигао 1.276 поена и освојио четири сребрне медаље, по две на светским првенствима, 1963. и 1967. године, олимпијску у Мексику 1968. године, те европску 1969. године.

Све поене дао је десном руком. Тврдио је да никада није ни покушао да шутира левом.

У то време, кошарка није била спорт који је омогућавао богзнакако сигурну будућност, па су играчи, чак и репрезентативци, последњих година каријере паралелно тренирали и радили. Актери с почетка приче изабрали су туризам – Цвеле у „Кварнер-експресу“, касније у „Инексу“, а мој отац у „Центротуристу“.

Средином осамдесетих постао је генерални секретар фудбалског клуба Црвена звезда.

Звезда је, у наредних 18 година, освојила 18 трофеја, укључујући и титулу првака Европе и победника Интерконтиненталног купа. Огроман део заслуга за ове трофеје припада управо Владимиру Цветковићу, али о томе се довољно говорило. Ово је омаж Цвелету кошаркашу.

После утакмице у Мексико Ситију добио је надимак „Велики“, а Југославија је постала кошаркашка велесила.