То више није та игра: О досадним утакмицама и екстремној комерцијализацији фудбала štampaj

Као што су читаоци мог блога и других краћих текстова можда приметили, последњих неколико година готово уопште нисам коментарисао ништа у вези са фудбалом. У великој мери изгубио сам интересовање за њега, делом због прекида који је донела пандемија ковида (и тужног призора празних трибина уз вештачку навијачку буку коју су телевизијски продуценти убацивали у преносе), а потом и зато што ме је све више одбијала крајња комерцијализација игре.

Није да је професионални фудбал икада био лишен новца и комерцијалних интереса. Али, пратећи шири процес неолибералне комодификације, постао је толико отворено и дрско комерцијализован да су нестале неке од његових изворних одлика које су фудбал некада издвајале од других спортова.

Спорт који је историјски био дубоко укорењен у локалне заједнице (не само у Енглеској, колевци ове игре, већ и у свим земљама у које се проширио током двадесетог века) и који је често одражавао друштвене поделе (буржоазија насупрот радницима, заједнице мешовитог порекла насупрот белачким, десничари насупрот левичарима) – сада је постао спорт без корена.

Он се отргао од већине својих локалних, националних и класних упоришта. Чак је, по мом мишљењу, упитно у којој мери се он још може називати „спортом“, а не пре свега „забавом“, у оном смислу у којем тај појам користе Холивуд и Медисон авенија.

Не мислим да су ове критике садашњег стања у фудбалу, а посредно и његових управљачких организација (ФИФА-е и читаве мреже регионалних савеза), нешто ново. О томе се говори већ годинама. А стање је постајало све горе.

Можда је управо овогодишње финале Лиге шампиона то показало јасније него икада. Не улазећи у појединости саме утакмице, мислим да не би било неправедно рећи да је она била: (а) веома досадна и лишена појединачних тренутака генијалности, и (б) сводила се углавном на физичку снагу и тактику.

Играчи, чија су физичка спремност, кондиција и издржљивост заиста изузетни, више су личили на ликове из компјутерске игре коју је генерисала вештачка интелигенција него на фудбалере из прошлости.

Није било Омара Сиворија који је одбијао да носи штитнике за потколенице; није било разбарушеног, кокаином вођеног Дијега Марадоне; није било Гаринче који дрема на десном крилу; није било трбушастог Ференца Пушкаша који није могао да истрчи сто метара, а ипак је постигао стотине голова; није било „петог Битлса“, није било лудог индивидуалца.

Сходно томе, није било ни неочекиваних додавања, ни невероватних дриблинга, ни соло-продора, ни бизарних потеза.

Али зато је било много тактичког надмудривања: играчи су били постројени попут римских легионара који увежбавају сложен маневар пред битку и потом беспрекорно извршавају своје строго одређене задатке.

Овом одсуству генијалности и обиљу тактичких комбинације треба додати и чињеницу да је победнички тим у великој мери вештачка творевина, створена страним капиталом и усађена у једну од највећих европских престоница – која иначе није позната по великој љубави према фудбалу.

Истина, тај клуб данас има бројну и одану навијачку базу, али нису навијачи били ти који су створили клуб. Никада нису били довољно бројни, снажни или страствени да би из се њихове средине природно изнедрио такав тим. Догодило се управо супротно: навијачка база настала је тек пошто је клуб постао успешан и славан.

Није постојао онај унутрашњи, органски развој кроз који клуб годинама, корак по корак, гради идентитет тима. То је као када, уместо да посадите дрвеће које ће једнога дана правити хлад, једноставно ишчупате већ израсла стабла из шуме и пресадите их уз тротоар. И једно и друго стабло ће, на летњој жеги, пружати исту сенку. Али у првом случају дрвеће је плод заједнице која је годинама бринула о његовом расту и развоју; у другом случају дрвеће су једноставно довезли инвеститори.

Ти инвеститори су, као и у многим другим случајевима, једноставно одлучили да новац уложе у фудбал уместо у изградњу нових стамбених блокова.

Тако се данас стварају победнички тимови: друштвено гледано, ни из чега – ex nihilo.

Победничке екипе су, што и није изненађујуће, све чешће једне те исте. У Лиги шампиона просечан број различитих тимова који су стизали до четвртфинала у сваком петогодишњем циклусу од 1958. године до почетка двехиљадитих, износио је око 25. Од тада је тај број пао на око 20, а у најновијем циклусу ће вероватно износити свега 15 (види графикон и објашњење у наставку). Крајња тачка досаде биће достигнута онда када сваке сезоне истих осам клубова буде играло у четвртфиналу.

Фудбалски спектакл – јер је то данас заиста постао спектакл – попримио је обележја циркуса, што се јасно видело у овогодишњем финалу. Развлачење и театрално наглашавање имена играча при представљању, ватромети, огромни екрани (као на новом Стадиону „Сантјаго Бернабеу“ у Мадриду), најављивање уласка играча у арену као да су гладијатори – све ме је то подсетило на оно у шта се претворио амерички фудбал.

То јесте нека врста спорта, али само „нека врста спорта“ – лишена свих оних обележја локалног идентитета и класне припадности које сам раније помињао. Тимови могу да се преселе из једног града у други; франшиза и постоји да би доносила профит. Фудбалске франшизе ФИФА и УЕФА су гигантске компаније, игра је циркус, а бизнисмени су ту да покупе новац. 

PS: Ова критика ФИФА-е и УЕФА-е не би требало да нас наведе да заборавимо да постоји још гора организација – она која управља тенисом. О томе сам писао пре неколико година у тексту „Доба отвореног финансијског империјализма“, када сам водио расправу са Нејтом Силвером. Тениска организација је подједнако бескрупулозно комерцијализована као и фудбалска, али њу, поред тога, нико не бира и њоме управља неколицина богатих појединаца из богатих земаља. Та концентрација моћи је толика да се тениски „светски купови“ годинама и деценијама играју на истим местима. Срећом, такав степен монополизације још увек није захватио фудбал, али није немогуће замислити да би се то могло догодити. Тада би се финале Лига шампиона увек играло на истом стадиону, уз мање-више исте клубове, док би се Светско првенство увек одржавало у једној или две земље.