Крвне жиле Русије, Северни ток 2, НАТО и casus belli: Руска окупација Украјине касни

Украјински председник Владимир Зеленски је на прес-конференцији у Кијеву крајем новембра изјавио како је у поседу информације да ће јединице руске државне армије „првог или другог децембра напасти Украјину".

По датуму најављене заказане револуције, окупације и државни удари увек имају нечег комичног у себи, чак и кад се обистине, што је ретко. Иако несумњиво болан, рат није термин код зубара.

Али како Москва још увек није наредила покрет својих трупа, а сам Зеленски није ствар извео веродостојно, улогу Касандре се преузели озбиљнији. Под озбиљнији мисли се - опаснији.  

Украјински кризни медијски центар (УЦМЦ) је информативни сервис за помоћ страним новинарима који имају намеру да извештавају о Украјини, а материју или не познају добро или, што је људски, не могу да стигну свуда. УЦМЦ се финансира из средстава амбасаде САД у Кијеву, америчке Националне задужбине за демократију (НЕД) и Демократског фонда ЕУ за помоћ цивилном сектору (ЕЕД). То су најважнији, премда не и сви донатори који помажу одржавање високих професионалних и језичких стандарда унутар овог Кризног медијског центра.

Сад кад су тим објашњењем отклоњене све сумње да УЦМЦ тенденциозно извештава о догађајима у украјинском врху, да се Кијев свесно представља у хумористичком маниру или намерно руши углед председника, ево шта је тачно, по том извору, Зеленски рекао на прес-конференцији у Кијеву 26. новембра ове године:

„Добили смо информације да се 1. или 2. децембра у нашој земљи спрема државни удар. То нису само информације тајних служби, већ и снимци телефонских разговора, на којима представници Украјине разговарају с представницима Русије о учествовању Рината Ахметова у државном удару у Украјини, за шта је он већ предвидео милијарду долара и тако даље. Ја мислим да је то клопка и понижење за Ахметова. Он се увлачи у рат против државе Украјине. Ја мислим да је он с тим активностима већ почео и мислим да ће то бити његова велика грешка, јер се не сме ићи против властитог народа и његовог легално изабраног председника. Мислим да њега његова околина увлачи у рат против Украјине. Ја лично сам у односу на то миран, јер мислим да он можда уопште није свестан шта ради, или то можда чак и не зна. Позивам Рината Ахметова у Председнички уред да саслуша информације које смемо да поделимо с њим, или да се обрати за то на надлежним местима."  

Васил Филипчук: „Смешно и неозбиљно"

Ринат Ахметов није предмет овог текста, зато је најбоље кратко га представити и искључити из даље приче. Он је најбогатији Украјинац, пореклом Татарин. Извор његовог богатства лежи у угљу и железарама Донбаса. Вешт је у лавирању између Кијева и Москве, Истока и Запада. Политички се држи неопредељено, колико је то уопште реалистично у датој ситуацији, што може бити и интернализовано наравоученије културног трансфера из Србије: снаха му је Српкиња.

Оно што јесте предмет овог текста је невероватно брза медијска и политичка ескалација информације о заказаном руском нападу на Украјину. Још импресивније од брзине којом се та назови-вест прошетала кроз медије је трансформација у тону и модусу - од хумористичког и кабаретског крајем новембра у наступу Зеленског, до апсолутно претећег и озбиљног у изјавама представника америчке администрације ни две седмице касније.

А да је почело неозбиљно нема сумње. И дописник аустријског ОРФ-а из Украјине Кристијан Вершиц добро је ухватио комику из УЦМЦ-ове информације кад је 28. новембра припремао извештај за своју медијску кућу. Веродостојност Зеленског се наравно одмах нашла у фокусу. Какав је то заказани термин за државни удар? Шта бива ако Руси не нападну првог или другог децембра, већ касније или никако? Ко с новинарима на службеном термину ћаска о нападу стране силе тачно у подне?

Као саговорник се у ОРФ-овом прилогу нашао и политиколог из Кијева Васил Филипчук, који је изјавио да је наступ украјинског државног председника био „смешан и неозбиљан".

Како ни сама Москва не крије да окупља трупе на својој страни границе, наступ Зеленског од 26. новембра је супротној страни, условно речено Западу, требало да послужи као тренутак драматичне сценске катарзе, да покаже моралну надмоћ украјинске стране у спору с Москвом. Али Зеленски је то лоше извео, перформативно врло скромно, што је у ствари необично кад се зна да долази из театра.

Због тога су одговорност за даљу ескалацију нужно преузели професионалци из западних политичких тимова.

Запад? Запади?

Проблем свега до сада овде написаног јесте - сугестивност. Она води ка закључку да је украјински председник добио текст у руке, али пре него што је стигао да га проучи гурнут је на светску позоришну сцену, где је разочарао неуверљивим наступом. Сад су кибицери сакривени иза завеса и позоришних реквизита тенкова љути због пропуштене шансе за један морално чисти рат, те присиљени да и сами закораче на сцену.

Али у конкретном случају, сугестивно не значи и нетачно. Оно што дефинитивно јесте нетачно, то је редукција на Запад као на spiritus movens актуелне ескалације у односима Европске уније с Русијом.

Запад да, али који? Довољно је отворити било које немачке, британске, америчке новине, одгледати телевизијске вести у периоду од краја новембра до данас, да се схвати да је у тој кризи дошло до фузије крајњег запада и европског источног обода. Све то географски посматрано из средњоевропске перспективе. 

Да политички Запад стоји насупрот Русије, то би било релативно једноставно. Имали бисмо трећи по реду Хладни рат, после првог од 1917. и другог од 1945, како актуелну ситуацију описује Сергеј Караганов (часопис „Pragmaticus" из Лихтенштајна, април 2021). У историјској пракси, то је Европа без љубави, али и без рата. Украјина, Грузија и Белорусија би остале као тампон зона између Русије и НАТО-а, на Балкану би Срби били потврђени као модератори између Истока и Запада, улога коју и сада самоиницијативно обављају.

Проблем с том теоријом је међутим у томе да они који шапућу Зеленском нису Запад. Они су „Запад", мотивационо шарена интересна коалиција АУКУС-а, пре свега Сједињених Држава и Уједињеног краљевства, са земљама Балтика, Пољском, Румунијом, евентуално Бугарском и наравно самом Украјином.

У таквом контексту, ЕУ, њен центар и запад, север и југ, само је позоришна сцена на којој се одвија најновија политичка ескалација са Русијом. Ту, на нашем тлу, у старој Европи, у Бриселу, Берлину и Паризу мора бити донета одлука о финалном обрачуну с Русијом. „Запад" неће напасти Русију док за то не добије пристанак Берлина и Париза. А да би они дали пристанак, руска војска би конкретно морала умарширати преко границе с Украјином. Да тако нешто направи, руско вођство би заиста требало бити изразито тупо, за шта барем овог тренутка нема много наде.

Русија је пре посматрач таквог развоја. Гледалац у партиципативном политичком позоришту који даје инпуте за нови распоред на сцени. Кад радња на ЕУ бини падне, кад се очекивани термини за руски напад пребаце, Москва помери 41. армију из Сибира ка граници с Украјином и онда анализира какав ефекат то има на представу у целини.

То не треба схватити тако да је Русија невини посматрач игроказа на ЕУ-бини. Москва заиста гомила трупе на својој територији на граници са Украјином. Нагласак „на својој територији". Према информацијама „Запада" њихова снага би до краја јануара износила 175.000 војника. Више медија немачког говорног подручја око 14. децембра јавља: „Према експертима, за инвазију на Украјину недостају још гориво, храна и ракете 'бук'. Али, према информацијама америчких тајних служби, 'ракетни системи су већ примећени на возовима који хитају Русијом у смеру украјинске границе'."

ЕУ изнад провалије

На то долази и карактер актуелне ЕУ-бине, коју је „Запад" - што ће рећи АУКУС у здруженом пројекту са европским источним ободом - сценографски опремио као пејзаж с тектонском провалијом. Берлин, Париз и административни центар Брисел стоје на рубу провалије и бодрени повицима „Запада" иза завесе, спремају се да скоче на другу страну као и Зеленски крајем новембра. Речником симбола, да реше дилему која их мучи - како казнити Русију за оно што још није учинила? Како је испровоцирати да то учини, па да казна морално лакше падне? Како је казнити ако то и не учини, али би могла? 

Берлин и Париз актуелно пролазе кроз сеансе психотерапије код „Запада", који им сугерише да забораве искуства која су им оставили Наполеон и Хитлер, те још једном, неоптерећени историјском меморијом крену на Русију, једном за увек.

Да намере терапеута иду ка томе, сведочи промена речника до које је дошло након невештог наступа Зеленског у новембру. Најпре је било говора о томе да ће Русија напасти и да треба бити спреман. У следећем кораку, да треба бити спреман ако Русија нападне. У наставку, да Русију треба превентивно казнити да не би напала.

Даље, да се Русија мора војно повући са своје(!) територије при граници, јер то НАТО и Балтик чини јако нервозним. И на крају, последња формулација која се употребљавала на Европском савету протекле седмице, јесте да Москва мора да заустави процес политичке ескалације, иначе рискира да буде избачена из SWIFT-а.

То опет, нажалост, није све. У ратничко шапутање на уво Берлину и Паризу није ангажован само „Запад", већ и добар део европске левице, пре свега немачки Зелени који су сада у националној влади, као и готово сва велика и конвенционална штампа у ЕУ земљама. Свако са било којом улогом на ЕУ бини може тренутно да разговара са Путином као са обичним хулиганом и бандитом. 

Ди Пресе: „Русији пресећи крвне жиле!"

Ево једног посебно хушкачког примера. У уводном коментару из „Ди Пресеа" од 14. Децембра пише:

„Са својим уређеним гомилањем трупа на граници према Украјини, руски председник је Западу улио нови живот. Оно што Доналду Трампу није пошло за руком, што Брегзит није успео, сада је постало могуће: јединствене, најважније западне демократије припремају режим санкција који ће Русији, у случају да умаршира у Украјину, пресећи све економске крвне жиле, до избацивања из међународног финансијског промета. За сада то су само претње, још се разговара с Москвом. Али најважније да је Путину послат једини сигнал који он разуме: у случају случаја, Запад је јединствен. Чак иако се претпостави да у ЕУ још ту и тамо постоје несигурни кантонисти, важно је схватити оно што Џо Бајден и Борис Џонсон већ знају, а сад већ и већина ЕУ шефова држава и влада. А то је - више се не ради о играма шта људи хоће или неће, већ о светској политици, ултимативно о томе како спречити један рат. Али у то име, Запад у Москву мора да пошаље више од сигнала снаге. Ако конфликт даље ескалира, Запад мора да прекине све економске везе с Русијом и прихвати властите енормне економске губитке у том процесу."

Шта каже овај застрашујући текст, који у тону надмашује и најгоре хушкачке примере из „Политике" и „Вечерњих новости" Милошевићевог времена?

Прво, да Запад постоји као целина само кад се спрема за обрачун с Русијом. Иначе куд који мили моји. Да је синтагма „удахнути нови живот" ушетала у политички жаргон 1999. са бомбардовањем Србије и потврђена 2014. са санкцијама Русији. При томе се увек, експлицитно, мисли да је НАТО алијанси тим кључним догађајима „удахнут нови живот", јер би она, да није добила прилику да руши и убија, тонула јадна у ирелевантност на коју је била осуђена распадом совјетске империје. „Путин је Западу удахнуо нови живот" није лепа фраза, већ позив на физички обрачун.

Друго: да Русији треба пресећи артерије и вене (Lebensadern), дакле пустити је да искрвари, чиме аутор истрајава у биолошким метафорама, што је увек сигуран знак ратничког хушкања. Поготово у германским културама.

Треће: да Путин разуме само језик снаге и претње који се преноси на бајонетима биолошких метафора.

Четврто: да су европске владе као аустријска или италијанска, па и немачка оличена у социјалдемократском тиму канцелара Шолца, раштркани и презира вредни „кантонисти" који никако да увиде да се Русији морају пресећи крвне жиле, укључујући и ону артерију коју ЕУ дели са Русијом - Северни ток 2. Директно је прозвана Аустрија као највећи ЕУ „кантониста", јер њен конзервативни канцелар Нехамер одбија да тај гасовод убаци у политичке санкције Русији. Што би аустријски Зелени на лицу места. Шта њих брига што би то потресло аустријски ОМВ, понос нема цену! Конкретно, писац текста тражи од Аустрије да себи пуца и у друго колено, након што је себи већ разнела прво 2014, кад се невољно придружила режиму антируских санкција.  

Пето: да су Џо Бајден и Борис Џонсон схватили пре свих како треба с Путином и који језик Путин разуме. ЕУ мора за њима.

Умиримо Балтик, поклонимо им рат за Божић

Немачки „Франкфуртер алгемајне цајтунг" три дана касније, и коју брзину ниже, пише:

„Запад је у великој мери јединствен. Од Вашингтона до Брисела се Русија упозорава да јој не падне на памет да још једном мења границе у источној Европи. То би требало да делује превентивно, јер је у ранијим кризама Путин увек успевао да превари Запад. Да ли садашња галама делује на Путина, тешко је рећи. Гомилање трупа на граници се очито наставља. Разумљиво, јер господар Кремља не испушта из руке свој највећи (и једини) адут. Шта ће Запад направити ако Путин није импресиониран његовим порукама, тај текст још није написан, делимично зато јер се нејасноћа користи као тактичка предност. Али код старе теме 'Северни ток 2', савезна влада и поред свих европско-политичких заклетви није озбиљно схватила забринутост многих других ЕУ држава, пре свега источних Европљана. Што је Москва агресивнија, то је притисак источних Европљана за затварање гасовода одлучнији. Канцелар Олаф Шолц стоји пред првим искушењем у Бриселу."

Шта каже овај текст?

Прво: да је Запад хтео да превари Москву и настави са ширењем НАТО-а на Украјину, али је Москва била бржа и узела Крим пре него што су носачи Шесте флоте упловили у севастопољску луку.

Друго: да је гомилање трупа на граници са Украјином још једини адут који Москва има у намери да заустави напредовање НАТО-а ка руским границама. То је, ко није схватио, једна убиствено тачна, истовремено страховито тужна констатација ФАЗ-а, да Москва уствари нема где. Да је стала на последњу линију одбране, те да је сада „Запад" оркестрирано провоцира и на том положају, надајући се да ће му „господар Кремља" испоручити релативно чисти casus belli. А како? Тако што ће Руси отворено умарширати у Украјину, ако не по грегоријанском, онда барем по јулијанском календару. Који дан касније ће им се толерисати.  

Треће: да „Запад", а у његовом гвозденом загрљају и Европска унија, сасвим свесно све држи отвореним, иако зна да би једноставно обећање како се НАТО више неће ширити на исток, промптно неутрализовало ову кризу. 

Четврто: а зашто нам се све то догађа? Зато што је Балтик то тражио. Неки на Балтику су тражили и обрачун с Кином, као Литванија, па су онда побегли кући и захтевали да их ЕУ солидарно подржи. 

Са ужасом констатујем: Балтик и Пољска су ушли у ЕУ са намером да је наговоре на казнену експедицију на Русију. То је оно што су Џо Бајден и Борис Џонсон „први схватили", односно не толико схватили, колико разумели да је такав развој догађаја, са уласком источног европског обода у ЕУ, постао могућ.

Кад се тако погледа, притисак „Запада" на доносиоце политичких одлука у Берлину, Паризу и Бриселу је страховит. Олаф Шолц се отео „првој проби" на Европском савету прошле седмице у Бриселу, али то није крај, јер, црно на бело, што више Берлин одбија да одустане од Северног тока 2, то Балтик агресивније захтева.

Неки улазе у ЕУ-фамилију да би побегли од рата, неки да би почели рат. Неки да закопају ратну секиру, неки да је откопају.

Русија и „Запад" данас подједнако угрожавају историјски пројекат уједињене Европе. Они су, може се рећи с високим степеном истине, „наши" непријатељи. Са једном разликом: Русија је свесно споља, корак по корак, конструисана и произведена у непријатеља Европе. „Запад" је то постао самоиницијативно и радо.