Владе у Шведској падају другачије но другде: Скандинавски симптоми подељеног друштва štampaj

Шведска је недавно добила прву премијерку у историји. Из ове агенцијске вести коју су пренеле светске агенције, без обзира на различите нијансе у интерпретацији, тешко је наслутити сву крхкост консензуса који је до оваквог "историјског избора" довео.

Шведска се свуда доживљава као парадигма реда и стабилности. Људима са стране је зато тешко да појме да шведске владе стоје на стакленим ногама, на ивици жилета, ево већ осму годину. Традиционални блокови (црвено-зелени и конзервативно-либерални), који су се раније "нормално" смењивали на власти, више не могу до већине.

А не могу зато што су Шведске демократе, екстремно десна партија поникла из "нео-наци миљеа", постале медвед који више не куца на врата. Медвед је у ушао у кућу и дошао по своје. Журка са старим хитовима је готова. У току је борба за нову плеј-листу. 

Левенов ход кроз мочвару 

"То вам је премијер?" Кад је пре пет-шест година гостовао у Шведској, Ноел Галагер није могао да се начуди да је Стефан Левен то што јесте. "Па он изгледа као да је изашао из Скорсезеових 'Добрих момака'..."

Галагерова интуитивна опсервација луциднија је него што у први мах делује. У лету је, готово успутно, ухваћена суштина - лик попут социјалдемократе Стефана Левена не би могао да буде премијер нигде другде у Европи, а ни шире. Усвојено дете. Одрастао у индустријском градићу "богу иза леђа". По професији - заваривач. Уз то још пљунути Реј Лиота... Где би још у овом суманутом времену неко такав могао да постане премијер?

За мене, Левен је "шведски Буда". Верујем да би и Далај Лама био импресиониран његовим јогинским стрпљењем, трпељивошћу и савитљивошћу. У шведској парламентарној историји било је компликованијих историјских периода, али никад раније није било толико расцепканости и неспособности да се оне превазиђу. Никад није било потребно толико времена да се владе уопште породе као у претходним циклусима 2014. и 2018.

После избора 2014. мало ко је веровао да ће Левен, без већине у парламенту, уопште успети да формира стабилну (мањинску) владу. Он владу не само да је формирао, него је изгурао читав мандат. И други мандат је, у сличним условима, дотерао скоро до краја. Поред невероватне преговарачке вештине, за такво постигнуће неопходни су били и коњски живци. Гутао је Левен "што ни пас с маслом не би", и терао своје. Имајући у виду околности у којима је владао, изгурао је доста.

На крају баладе ипак је дошао дан кад је и Буди кап прелила чашу. Тик пошто је летос буквално кроз иглене уши пребродио још једну - не зна се коју по реду - политичку кризу и остао у премијерском седлу, Левен је најавио да на јесен, непуних годину дана пре редовних избора, качи копачке о клин и да његова Социјалдемократска партија на редовном конгресу треба да изабере новог председника.

Наследник у партији преузео би затим и његову премијерску палицу. Уколико за то добије подршку парламента, што уопште није било извесно. Парламентарна атмосфера неретко подсећа на општење лудих и збуњених; свакаква изненађења су могућа. 

Шведски парламентарни обичаји 

Можда би ситуација била јаснија и једноставнија да су 2018. одмах после редовних расписани ванредни избори и да је неко дошао до какве-такве већине. Али, ванредни избори у Шведској представљају велики табу и по сваку цену се избегавају. Није их било од краја педесетих (а и тада су расписани да би се на њима добила "легитимација" за корениту реформу пензионог система). Општи је став да ванредни избори представљају беспотребно губљење времена и пара и да политичари и партије имају (моралну) обавезу да  се договоре после редовних избора и омогуће да држава нормално функционише.

Поред тога, дугорочна истраживања јавног мњења показивала су да нови избори те 2018.  не би донели значајнију промену у односу снага јер је политичка сцена, како то кажу, "закључана".

Закључана је зато што је друштво подељено. Партија је осам: Социјалдемократска, Зелени, Левица, Центар, Конзервативна, Хришћанско-демократска, Либерална и Шведске демократе. Много је оних који једни са другима не могу и не желе.

Поврх свега, Шведске демократе ("нацоши") већ доста дуго су трећа партија и по рејтингу и по броју посланика. Постојано стоје на око 20% подршке бирачког тела. То је кратер и у друштву и на политичкој сцени. Нема тепиха који би то прекрио; ефикасније је гурање главе у песак. 

Левен је летос исправно предвидео да га, с обзиром на гибања и престројавања у парламенту, нова игранка без престанка очекује већ у новембру, кад на дневни ред дође изјашњавање о буџету.

"Традиционални" шведски парламентарни обичај је да буџет поред владе предлаже и опозиција. То се уврежило као повод за начелну парламентарну и јавну расправу о политичким приоритетима. У нормалним временима после те расправе, ма каква била, по правилу је изгласаван владин буџет.

Од 2014. године, односно откако у парламенту нема више само две групације, него бар три, не важи више стари ред вожње. Тако је прва Левенова влада само што се устоличила у јесен 2014, чашћена опозиционим буџетом. Желећи намерно да изазову кризу, Шведске демократе су мимо неписаних правила гласале за предлог буџета који је предложила опозициона коалиција Алијанса (коју су чинили Конзервативци, Хришћанске демократе, Либерали и Центар).

Неизгласавање владиног предлога буџета негде другде би аутоматски значило пад владе. Не и у Шведској. Уследила је вишемесечна преговарачка мелодрама, окончана споразумом између владајуће коалиције и (традиционалне) опозиције. Његова суштина се упрошћено речено сводила на то да ће опозиција погурати сваки пут кад зашлајфује због Шведских демократа. Можда звучи невероватно, али тако беше.

Друга времена, други обичаји

У аналима Социјалдемократске партије, која је безмало сто година водећа и стожерна политичка снага у шведском друштву, "шведски Буда" Стефан Левен сигурно неће бити запамћен као што се памте великани попут Пера Албина Хансона, Таге Ерландера или Улофа Палмеа. Поред умешности у вођењу практичне, "дневне" политике, ови потоњи креирали су дугорочну визију друштва, а онда и кормиларили и вукли у правцу њеног остваривања.

У постојећим условима Левен не би имао маневарског простора за спровођење "велике визије", чак и да ју је којим случајем све време тајно чувао у штеку. Много тога је много другачије него некад давно, у двадесетом веку. То тад беше Венера, а ово је Марс.

"Класична" индустрија одавно је прошла зенит, а са њом и "класична" радничка класа. Свет је уздуж и попреко неолибарално премрежен и умрежен. Претеће алтернативе тој глобалној мрежи нема на видику. И у Шведској, где је од социјалне државе нешто преживело, то што се називало шведским моделом пробушено је, не баш ко швајцарски сир, али свеједно цури.

Социјадемократска партија, која је "некад давно" могла да влада сама, сада ни са идеолошки блискима - Зеленима и Левицом - не може да намакне већину; рејтинг јој је испод 30%. Од егзекуције Улофа Палмеа, социјалдемократија никад више није озбиљно ударила на капитал. Понајвише због (не)можности. Покрет је напросто атрофирао.

Стефану Левену у његовом табору зато скидају капу јер је уопште успео да стабилизује брод који је почео озбиљно да се љуља после два узастопна изборна пораза (2006. и 2010. године). Баш зато што је Социјалдемократска партија у Шведској гигантска и такорећи државотворна организација, предуг опозициони статус претио је да је доведе до дезинтеграције. Левен је партију консолидовао пре свега захваљујући томе што се два пута заредом - 2014. и 2018. - изборио за (мањинске) владе Социјадемократа и Зелених, упркос крајње безнадежности парламентарне ситуације. Из ничега је избунарио (по)нешто. 

Изборна математика

Постизборна математика 2018. године поново је била за ударање главом у зид. Социјалдемократе, Зелени и Левица поново су били за длаку испред конзервативно-либералне Алијансе, коју су чинили Конзервативна партија, Хришћанске-демократе, Центар и Либерали. Али, и једни и други су били подалеко од већине.

Шведске демократе су добиле 18% гласова. Уз њихову подршку Алијанса је могла до владе, али Центар и Либерали са "нацошима" нису хтели ни под разно. Штавише, раскинули су вишегодишњи савез са Конзервативцима и Хришћанским демократама; ови су са "нацошима" флертовали и били спремни да са слатких речи пређу на дела. 

Центар и Либерали су се онда отворили да подрже мањинску владу Социјалдемократа и Зелених, али под једним есенцијалним условом: Левица, која води порекло од Комунистичке партије, не сме на ту владу да има утицаја.  Гласови посланика Левице, авај, били су неопходни да би други блок био надгласан... Опет је мелодраматична политичка теленовела трајала недељама. И опет је, у последњи час, тик пред истицање законског рока за састављање владе, избунарено соломонско решење.

За мањинску владу Социјалдемократа и Зелених није гласало највише посланика.  Њу је највише посланика "истолерисало". Значи, за владу су гласали посланици Социјалдемократа, Зелених, Центра и Либерала. Посланици Левице били су уздржани. Њихова уздржаност је де факто значила (ин)директну подршку, односно да (другу) владу Стефана Левена "толерише" већина посланика.

"И вук сит, и овце на броју", на шведски начин. 

Политичка комбинаторика

Еквилибрирање на танкој жици тако постављеног компромиса потрајало је скоро три године.

Левица је у тој причи остала скрајнута и летос је, иритирана уступцима владе Центру и Либералима, коначно почела да затеже и условљава.  Затезање слева проузроковало је онда "шекспировски обрт" на супротној страни.

Нова председница Либерала Ниамко Сабуни, прва црнкиња која је дошла на чело једне шведске партије, одлучила је да се "аутује" и да, попут Конзервативаца и Хришћанских демократа, сарадњу са Шведским демократама прогласи нужношћу. Ништа лоше у томе нема - јер им неће дозволити политичку пенетрацију, биће пажљиви.

У гравитационом пољу Социјалдемократа су тако, изузев сићушних Зелених, који се већ дуго врте око границе цензуса од 4%, остали још Центар са стабилних око 8% и Левица са стабилних око 9-10%, који су као пас и мачка из цртаног филма. Једина додирна тачка им је што Шведске демократе сматрају злом. У свему осталом се углавном међусобно искључују.

Са таквим партнерима Социјалдемократе непрестано морају да се растежу као у Прокрустовој постељи - мало надесно, па мало налево, и тако унедоглед. Ако им се посрећи да се растегну довољно и остану живи, следује им награда - већина од једног јединог гласа. И то не гласа безрезервне подршке, већ гласа који владу толерише...

 Кад је се пресабрао, Левен је схватио "да је човек без снаге да крене још једном" и да је и за партију, а и за њега, боље да партију кроз кампању за предстојеће изборе у септембру 2022. води неко орнији кога нису смлатили као њега. Поред тога, његова супруга Ула му је, каже, много недостајала свих ових интензивних политичких година, пожелео је да са њом ужива у мирним пензионерским данима. 

Шведска Ангела Меркел

У прво време спекулисало се са више имена Левенових потенцијалних наследника. Веома брзо се, међутим, испоставило да партијски одбори од југа до севера унисоно предлажу једно име. Магдалена Андерсон, министарка финансија у обе Левенове владе и незванична особа број два у хијерархији Социјалдемократске партије, добила је подршку толиког броја одбора да другог кандидата на партијском конгресу није ни било.

На питање зашто баш она ужива толику подршку, један од водећих социјалдемократа из јужне покрајине Сконе дао је веома илустративан одговор: "Магдалена Андерсон има све квалитете да буде шведска Ангела Меркел". То сажима како Магдалену Андерсон доживљавају и каква су очекивања од ње. Социјалдемократе на свом челу дуго нису имале особу са тако јаким интелектуалним, академским и стручним "креденцијалима", која у исто време поседује и огромно политичко искуство.

Магдалена Андерсон је економиста. Студије је завршила у Стокхолму, а усавршавала се у Бечу и на Харварду. Активна је у партији још од студентских дана, безмало три деценије. Била је политички саветник бившег премијера Јорана Пешона и потоње председнице партије и несуђене премијерке Моне Селин. Неколико година обављала је руководећи посао у Пореској управи (Skatteverket), што је фундаментална установа шведског поретка. Као министарска финансија у Левеновим владама била је, може се рећи, главна личност из сенке.

Очигледно је да јој стручни, кабинетски рад много више лежи него експонирање у јавности. Док су разни други министри уживали у просипању памети и шарма по медијима, она се држала веома дискретно. Рекло би се да јој је сасвим довољно било то што пресудно утиче на креирање партијске политике. Ипак, када је неко морао да замени Левена у важним и осетљивим ситуацијама, као на пример приликом дебата са лидерима других странака на јавном сервису или у парламенту, по правилу је то била она.

Није и не труди се да буде харизматична. Ако нешто (под)свесно наглашава, то су смерност и одговорност. Као да јој је кредо она кинеска: "Господар си неизговорених речи, а роб сваке оне која ти прешла преко усана." Боље од свих зна шта је у буђелару и шта се с тим може. Преко губера не шири се ни вербално, али зна, још како, да буде бритка на језику. Не размеће се камионима и авионима и не шука глупости. По томе се можда и понајвише разликује од већине колега из политике. 

Седам сати на власти

Како се ближио "дан Д" и гласање у парламенту, било је јасно да ће опет бити неког белаја. Левица је опет наваљивала да буде уважена као равноправан партнер у "владотворном" споразуму, Центар је опет одбијао да буде део дила у ком је Левица. Њихово надгорњавање у праведништву и принципијелности било је предигра за "догађање историје". Парламент је за глас више "истолерисао" и Магдалену Андерсон.

Десило се и то чудо да у Шведској, у којој се о равноправности полова прича толико да су птичице на грани научиле све песмице напамет, жена коначно постане премијер. 

Седам сати касније прва премијерка је поднела оставку.

Те вечери друштвеним мрежама кружила је цинична пошалица чији је аутор био неки духовити конзервативац: "За седам сати мандата Магдалене Андерсон усвојен је наш буџет и Зелени су излетели из владе. Где би нам био крај да је остала дуже..."

У парламенту се десило управо оно због чега се Левен и сморио. Одмах пошто је изгласано поверење Магдалени Андерсон на ред је дошло изјашњавање о буџету, и Центар, који је подржао њен избор за премијера, није подржао буџет који је управо она састављала. Сувише је, рекоше, "заносио улево".

Још једном се тако десило да прође опозициони буџет Конзервативаца и Хришћанских демократа за који су гласале Шведске демократе. Чим се то десило, праведници из Зелених поднели су оставке на своја министарска места - јер не желе да буду у влади којој су капу скројили и "нацоши". Затим је, због легитимности, оставку поднела и Магдалена Андерсон.

Пошто нико други није имао теоретске шансе за буде "истолерисан" у парламенту, а пошто се од ванредних избора бежи (поготово кад су редовни тако близу), неколико дана касније поново се гласало за поверење мањинској влади Магдалене Андерсон, овај пут само са социјалдемократским министрима.

И историја се поново десила. Прва жена премијер у шведској историји у року од неколико дана постала прва жена у шведској историји која је чак два пута постала премијер.

Она сама остала је прилично уздржана у погледу свог историјског постигнућа. Реална је и зна да историјски куриозитети у политици немају превише значаја уколико их не прати реална политичка моћ. Свесна је, такође, снаге симбола. Зато није случајно - први пут у историји - транс-особу поставила за министра, и то школства. 

Држава као народна кућа

Политички аналитичари владу Магдалене Андерсон најчешће називају прелазном и техничком. Њена главна мисија види се у омогућувању нормалног функционисања система до редовних избора у септембру следеће године. За више од тога та влада нема ни мандат ни мишиће. Зато ни код куће ни на међународном терену сигурно неће бити одступања од раније зацртаних стратешких праваца.

Нема сумње да ће и Магдалене Андерсон, као и њен претходник Левен, настојати да искористи и најмању рупицу слободног простора да прогура неку своју и социјалдемократску агенду. Али пре свега трудиће се да се покаже и докаже као "фактор стабилности и интеграције" у друштву у коме на разним нивоима тиња конфликт мањег или већег интензитета.

Она сигурно то доживљава као своју моралну дужност и обавезу. Зна да нема јаче политичке снаге која би деловала у том правцу сем оне којом руководи. Од оних који са "нацошима" тикве саде у друштву где је малтене петина популације нешведског порекла, није рационално очекивати смиривање друштвених напетости.

С кредом "држава као народна кућа" Пер Албин Хансон је тридесетих година под социјадемократски барјак привукао и многе који нису припадали радништву. Социјадемократија је постала истински народни и државотворни покрет. Времена су данас другачија, али пред Магдаленом Андерсон је сличан изазов.

Три деценије после "краја историје", сведоци смо где је водио пут који "није имао алтернативу". Живимо тај крај. Упркос свим ударима и падовима које је преживела, социјадемократија је у Шведској опстала као најјача друштвена и политичка снага. Три деценије је и шведска социјадемократија по инерцији возила на "фосилно" погонско гориво.

Императив "одрживе будућности" сад намеће нешто друго. Биће интересантно посматрати које идеје и визије ће Шведска бити у стању да понуди лета господњег 2022. Избори у септембру биће у много чему "тренутак истине".