У сусрет нуклеарном двобоју Русије и САД у финалу украјинске кризе: Може ли овај рат да стане?

Од почетка руско-украјинског сукоба готово да нема онога ко не покушава да проникне у ком правцу иде овај рат? Хоће ли се зауставити у неком тренутку, да ли ће примирје да буде потписано или ће се ићи све даље и даље, до новог Хладног рата? Или до нуклеарног сукоба?

Постоје шансе за сваку од ових опција. А куда ће да крене и докле ће овај сукоб да стигне, зависи од тога да ли САД и Русија могу да прекину зачарани круг ескалације.

Руска операција на територији Украјине брзо је прерасла у економски рат Запада против Русије. Француски министар финансија Бруно Ле Мер брзо се ујео за језик пошто је рекао да ће Запад покренути потпуни економски и финансијски рат против Русије и да ће Русија да се суочи с колапсом своје економије као последицом Западних санкција. Схватио је да овом претњом може да затвори врата Кремља француском председнику Макрону који настоји да још одржава какву-такву комуникацију Европе и Русије, али оно што се дешава у односима Русије и Европе не може се другачије назвати.

Амерички званичници већ су више пута и на више начина најавили почетак економског исцрпљивања Русије, укључујући у неколико наврата и председника Бајдена. Прво, облик примењених мера нема аналогију у светској пракси. Друго, званични циљ није само уништење руске економије, него је стратешки и дугорочан.

Оно на шта Вашингтон и други рачунају јесте да ће санкције погоршати позицију Русије у њеној дугорочној конкуренцији са Западним земљама, смањујући укупну способност Москве да финансира своју војну и стратешку моћ.

Санкције могу да олакшају овај процес на неколико начина, од онемогућавања економског раста, до унутрашње прерасподеле финансија у Русији на штету стратешких и безбедносних ресурса. Коначно, санкције и контрола извоза могу да ограниче способности Русије да производи и развија напредну војну опрему и технологију. 

Герасимовљева доктрина

Санкције немају више никакве везе са сукобом у Украјини или са настојањима да се политика Русије усмери у једном или у другом правцу. Оне су инструмент односа Русија и САД за следећу деценију. Њихов примарни циљ више није да одврате Москву од предузимања конкретних акција, већ да драстично промене трговинске и инвестиционе везе између Русије и Сједињених Држава и њених савезника - у геополитичку предност потоњих.

И најважније у овом тренутку: Русија све ово и разуме управо као рат. Нову дефиницију ратовања дао је садашњи начелник Генералштаба руске војске Валериј Герасимов још 2013. у чланку „Вредност науке је у предвиђању - Нови изазови захтевају ново промишљање облика и метода извођења борбених операција".

Главна мисао нове доктрине која је по свом творцу названа „Герасимовљевом" јесте следеће:

„У 21. веку постоји тенденција замагљивања разлика између стања рата и мира. Ратови се више не објављују, а кад започну, не иду према обрасцу какав се раније очекивао. Улога невојних средстава у постизању политичких и стратешких циљева је нарасла, па је у неким случајевима њихова ефикасност знатно надмашила силу оружја. Нагласак коришћених метода сукоба преусмерава се на широку употребу политичких, економских, информативних, хуманитарних и других невојних мера, које се спроводе уз коришћење протестног потенцијала становништва."

Овде се, дакле, „обојене револуције" такође сматрају ратним дејством, али и циљеви који желе да се постигну санкцијама уклапају се у опис.

Смисао санкција

Санкције које су САД и ЕУ увеле Русији нису тако свеобухватне као оне које су на снази против Ирана. До сада су се мере против Русије фокусирале на финансијски сектор, док су у великој мери штеделе њену енергетску индустрију. Оштре санкције на продају нафте и гаса, највреднијег руског извоза, биће политички тешке јер су тржишта гладна, Европској унији је руски гас потребан да преживи зиму а Бајденова администрација брине о утицају на домаће цене бензина и инфлацију. Вашингтон и савезници ће стога вероватно увећавати санкције московском банкарском сектору пре него што размотре мере које су директно усмерене на енергетски сектор.

Јасно је да Москва из објективних разлога нема могућност да одговори симетрично. Али све ово не може остати без одговора.

У борби такве оштрине користе се свакаква средства, тако да не треба сумњати да ће Русија, уколико буде потребно, искористити оно што има. Две ствари су очигледне: гас и нуклеарно оружје.

Европа и Запад најавили су планове да прекину „зависност", односно куповину руског гаса. Јасно, овим они желе да нанесу трајну штету руској економији, али то не могу да учине јер нису за то припремљени.

Ако буде желела да узврати, Русија ће то учинити тако што ће и она хтети да казни Европу на начин који њој наноси највише штете, а има чиме. Целокупна идеологија „енергетске диверсификације", „нулте карбонске емисије", литијумских батерија и слично, гледано из руског угла има само једну сврху: да укине Русију као енергетску велесилу, а да се онда на разне начине преузму руска енергетска богатства.

Управо то је највећа руска фобија. Украјина је нескривено, надугачко и наширико елеборирала опције поделе и распарчавања Русије у време „другог Мајдана" 2014. и након тога. 

Америка у сенци

Погоршање односа САД и Русије има један занимљив аспект - за сада су САД у сенци. Током протекле недеље изјаве из Вашингтона биле су прилично лаконске и углавном на нивоу секретара за штампу. Целокупна снага напада на Русију - лавина санкционих мера, моралног огорчења и симболичних гестова - у милости је европских савезника. Поред земаља које су увек заузимале најоштрију позицију, солисти су сада они који су важили за умерене - Немачка, Финска, Шпанија...

Материјални терет економске битке скоро у потпуности пада на Русију и Европу због донедавног међусобног блиског односа, док су Сједињене Државе индиректни због ограничених веза са Русијом, али кључни захваљујући долару као светској резервној валути. Ова ситуација је повољна за Сједињене Државе, али је јасно да оне стоје иза свих санкција. Изгледа да су САД чак умерене у поређењу са европским карикатуралним протеривањима руских студената са универзитета и скидањем Чајковског са репертоара. Неки истичу и да америчке економске мере сада изгледају умереније од европских. Можда је то и питање времена и да ће до синхронизације доћи нешто касније, док је ефекат у Европи отежан искључењем Русије из различитих формата сарадње који су се годинама нагомилали.

Узимајући све ово у обзир, руски стручњаци су уверени да „постоји и друга страна" и да ће „Вашингтон изаћи на сцену у одлучујућој фази, пре финала". Они тврде и најављују да „Сједињене Државе вероватно схватају да ће прекретница ескалације бити оно на шта је руски председник алудирао у недељу: нуклеарни сукоб".

Одмах сутрадан после Путинове наредбе стави руске нуклеарне снаге за одвраћање у високо стање приправности, председник Бајден је позвао Американце да се не плаше нуклеарног рата, али САД су одложиле све своје нуклеарне вежбе, како не би доливале уље на ватру.

На Западу нису овоме дали посебну важност. „У овом тренутку не видимо разлог да мењамо сопствене нивое узбуне", рекла је новинарима портпаролка Беле куће Џен Псаки.

Остало је неразјашњено зашто је Путин у недељу наредио подизање борбене готовости нуклеарних снага и шта то значи? 

Капацитет за нуклеарни рат

Западни стручњаци у већини не верују да ће Русија покренути нуклеарну ескалацију, нити да има оправданих разлога за то. Али, логика руских стручњака је другачија. Сама чињеница да је тема ушла у оптицај више је него речита.

Нуклеарни аспект сукоба назначен је још пре војних дејстава, када је магловито лансирана жеља Украјине до поново постане „нуклеарна држава". Од почетка ове недеље, руски министар спољних послова Сергеј Лавров два пута је говорио о могућностима нуклеарног сукоба, рекавши да се „разговора о могућности нуклеарног рата" и појаснио „да то не чини Русија, већ НАТО и Украјина".

Додатну температуру у нуклеарном аспекту украјинског сукоба подгрејао је шеф руске Спољне обавештајне службе, Сергеј Наришкин, који је обелоданио да је Русија имала сазнања да Украјина већ неко време ради на стварању нуклеарног оружја.

„Украјина је већ дуже време радила на стварању нуклеарног оружја, а Сједињене Државе су биле свесне тога, али нису правиле никакве сметње", саопштио је у четвртак 3. марта Наришкин.

Позивајући се на руско Министарство одбране, Наришкин је навео да је „Украјина задржала технолошки потенцијал за израду нуклеарног оружја. Њене могућности су далеко веће од иранских или севернокорејских. Штавише, према неким доказима које је СВР (Спољна обавештајна служба) прибавила, Украјина је спровела одређене радове у том правцу".

Наришкин је оптужио САД не само да се нису супротставиле тим плановима за које су знале, него су „биле спремне да пруже ослонац Украјини". Подсетивши да је украјински председник Володимир Зеленски на Минхенској безбедносној конференцији рекао да би Украјина могла да преиспита свој ненуклеарни статус, Наришкин је прекорио лидере земаља ЕУ који такође на то нису реаговали. „Те претње нису биле само празна прича или спонтана грешка политичара помало занесеног илузијом некажњивости", закључио је Наришкин.

Нови поредак

Улог у обрачуну Русије и Запада од самог почетка је веома висок. Руски захтеви за дугорочним гаранцијама безбедности значили су захтев за ревизијом целокупног европског, а донекле и светског политичког поретка, онаквог какав се уобличио после Хладног рата. Русија је све више доживљавала успостављени поредак као угрожавање њених интереса, и у једном тренутку, разочарана у могућност постизања пријатељског споразума, одлучила је да форсира ствари.

Кардинална промена постојеће структуре је промена великих размера која не може ићи глатко. Русија се деценијама надала да ће вештом игром и дипломатијом омогућити да буде укључена у европски безбедносни и светски поредак, без директног окршаја. Сада се види да то није било могућно.

Кључни споразум између САД и Русије о ограничењу ракета са нуклеарним оружјем, познат као Нови споразум СТАРТ, истиче у фебруару 2026. године, а погоршани односи између Сједињених Држава и Русије ће знатно отежати преговоре о његовој обнови.

Огроман пораст америчко-руског непријатељства довешће до повећаног ризика од сукоба и отежати сарадњу са Русијом", сматра Метју Бун, професор са Харварда и стручњак за науку и технологију. „Било да се ради на спречавању ширења нуклеарног оружја у друге земље или на побољшању безбедности нуклеарног оружја, материјала и објеката, све то иде боље ако Сједињене Државе и Русија раде заједно. А они неће радити заједно још неко време", упозорава он.

Асиметрична конфронтација

У садашњем стању, Русија и ЕУ носе главни терет сукоба који је покренут због Украјине. Када је реч о питањима везаним за светски поредак, јасно је да одлучујућу реч има Вашингтон. Донедавно се претпостављало да ће та „одлучујућа реч" бити изговорена Пекингу, јер су САД и Кина виђене као одлучујући међународни субјекти. Сада је, међутим, Москва положила право на учешће у овом разговору тако што је покренула одлучујућу рунду.

Истовремено, Кина, наравно, није нестала, али она, по својој традицији, радије чека до краја руско-америчког обрачуна. Не може се рећи да Пекинг баш посебно маневрише, већ покушава да не погреши, пошто је Кина политички блиска Русији, а економски блиска САД. Комбиновање ових позиција неће моћи дуго да функционише, али Кина за сада тежи томе.

Руско-западна конфронтација веома је асиметрична. Сједињене Државе и њихови савезници имају огромну предност у финансијској и економској сфери. Али, Русија је позната по својој способности и спремности да употреби војну силу. Укрштање ове две величине даје сложену комбинацију, из које није јасно како израчунати резултанту. 

Ако САД одустану од даљих санкција, у шта је сада тешко поверовати, онда ће можда и Русија да се задржи. Али Русија није Ирак. Она неће трпети економске санкције које би требало да је трајно онеспособе, радије могу да се одлуче да униште изворе и ауторе тих санкција. Ако Европа жели да уништи Русију, онда она не може да очекује руску милост. То је што се тиче гаса. А за нуклеарно суочавање са САД, рецимо, постоји опет Куба и плус Венецуела, као што је и најављено. 

Ракетна криза 2.0.

Да бисмо разумели логику ове претпоставке, потребно је да се вратимо на почетак кризе - руски захтев о писаним гаранцијама. У случају недавања дипломатских, правних, фиксних задовољавајућих гаранција безбедности, Русија је, сумирајући изјаве једног броја њених водећих преговарача, најавила да ће своју безбедност обезбедити на другачији начин, дајући „војно-технички одговор", који ће се састојати у размештању одређених неименованих система наоружања. Штавише, ови системи требало би да буду „изузетни", јер је главни руски преговарач Сергеј Рјабков овај корак окарактерисао као „веома озбиљну политичку одлуку".

С великим степеном сигурности можемо претпоставити да је реч о повлачењу из већ неподржаног једностраног мораторијума на размештање ракета средњег и краћег домета, тим пре што је потенцијално распоређивање америчких система овог типа у Европи била једна од централних конкретних тема у пропалим преговорима „о споразуму о гаранцијама" које је Русија поставила 17. децембра прошле године.

Могуће да је окидач за интензивирање тадашњег, најблаже речено „активног дијалога" Русије о бризи за европску и своју безбедност, а онда и за касније акције, било не само и не толико одлагање Кијева у примени споразума из Минска или покушај Украјине да напредује ка чланству у НАТО, јер се ту једноставно ништа посебно ново прошле годину није догодило. Наиме, руски стручњаци за нуклеарна питања озбиљно узимају у обзир могућност да је за Кремљ „кап која је прелила чашу" била очигледна незаинтересованост Запада за регионални мораторијум који је предложила Русија на размештање ракета средњег и краћег домета, барем у Европи, као и почетак организационог процеса распоређивања инфраструктуре за нове америчке ракетне системе на европском континенту.

Обнављање 56. артиљеријске команде у Европи, најављено у августу, био је сасвим јасан сигнал у том смеру. Ако противник не жели да „на добар начин" избегне „европску ракетну кризу 2.0", зашто је онда потребно да му потпуно препустимо иницијативу и чекамо да нам ракете донесу под прозор, вероватно су се питали у Москви.

Нуклеарну тему је креативно развио је и лидер Белорусије Александар Лукашенко. Између осталих амандмана на нову верзију устава његове земље, одобрених на референдуму 27. фебруара, он је нехајно укинуо њен ненуклеарни - као и неутрални - статус. Сада, ако буде потребно, руско нуклеарно оружје може бити распоређено на територији Белорусије. Није изненађујуће што је ова уставна новина изузетно узнемирила суседне земље Централне Европе. 

Ако једна страна има економску силу а друга је нема, али има војну силу, онда на тој основи не може да се успостави однос снага потребан за било који поредак. Једина ствар која може послужити као барем релативно стабилна база јесте класични однос снага, где ће се суочити војне ефективе обе стране, посебно појачане нуклеарним паритетом. А реч је о нуклеарним силама са својим концептима безбедности, које су током целог Хладног рата биле повезане доктрином „нуклеарног обуздавања".

Сходно томе, руски стручњаци указују да, ако се очекује нека врста стабилизације, она ће морати да се ослони на нуклеарни паритет, одвајајући га од осталих чинилаца.

За сада, политичко-економска и идеолошко-хуманитарна компонента сукоба пренета је Европи, док се САД све више позиционирају као стратешка противтежа Русији. Стратешка стабилност треба да надокнади потпуну неравнотежу у другим областима. Иако то „звучи крајње депресивно", то значи да треба очекивати постављање питања стратешке стабилности које може да укључи и демонстрације нуклеарне силе. Као на Куби пре 60 година.