Када и зашто Русија може да употреби нуклеарно оружје: Теорија ескалације ради деескалације

Руски председник Владимир Путин је крајем фебруара наредио да се руско нуклеарно оружје стави у већи степен приправности. Само неколико дана раније, приликом објављивања инвазије на Украјину, упозорио је да ће сваку државу која проба да спречи ту „Специјалну војну операцију“ снаћи до сада незапамћене последице.

Према речима генералног секретара Уједињених нација Антониjа Гутереша, нуклеарни конфликт сада више није незамислив. Путинове претње пре свега имају за циљ да спрече НАТО да учествује у рату у Украјини, а руски амбасадор у Уједињеним нацијама је рекао да се ради само о одвраћању. 

Први удар 

Током Хладног рата, Совјетски Савeз je често наглашавао како неће први користити нуклеарно оружје, а то је 1982. под совјетским лидером Леонидом Брежњевим постала и совјетска службена доктрина. Америка је, међутим, увек одбијала да то обећа.

СССР се обавезао не само да неће употребити нуклеарно оружје за изненадни напад, већ ни као одговор на напад конвенционалним оружјем. Оставио је могућност употребе нуклеарног оружја искључиво за случај да је оно употребљено против Совјетског Савеза. Дакле, у совјетској безбедносној стратегији нуклеарно оружје имало је искључиво одвраћајућу улогу.

Главни разлог за разлику између совјетске и америчке нуклеаране политике био је у несразмери у конвенционалном оружју. Совјетски Савез и његови савезници у Варшавском пакту имали су знатно бројнију и надмоћнију копнену војску од НАТО снага на европском континенту. Америка зато није хтела да се обавеже да неће прва користити нуклеарно оружје јер није била сигурна да ће у случају совјетске инвазије Западне Европе успети да је заустави само конвенционалним оружјем.

Слични су мотиви и у случају Индије и Пакистана, две нуклеарне силе које су у конфликту око Кашмира и Џамуа. Ова територија је у саставу Индије али са становништвом које је претежно муслиманско због чега Пакистан сматра да треба да припадне њему. Индија, међутим, не види разлог да Кашмир не остане у њеном саставу будући да је она секуларна демократија.

Индија има знатно боље конвенционално наоружање од свог ривала Пакистана те је усвојила политику да неће прва употребити нуклеарно оружје. Пакистан одбија да се тако обавеже, јер се плаши да конвенционалним наоружањем не би могао да се супротстави индијској војној акцији.

Ако се узме у обзир овакав начин размишљања о нуклеараној стратегији, не треба да чуди што је Русија 1993, након распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза који је донео Западу велику предност у конвенционалном наоружању, одустала од обећања да неће прва употребити нуклеарно оружје.

Данас поред Индије још једино Кина прихвата ову доктрину. У ствари, онa је прва земља која ју је формално усвојила. Већ након првог успешног тестирања нуклеарног оружја 1964, Кина је на недвосмислен начин саопштила да ни под којим условом неће прва користити нуклеарно оружје и тај став није променила у кризним ситуацијама.

Ова доктрина добија практичну важност током кризних ситуација у којима учествују нуклеарне силе, јер даје сигурност другој страни да неће бити изненадно нападнута нуклеарним оружјем. Тако се смањује ризик да током затегнутих ситуација једна страна погрешно протумачи да је нуклеарно нападнута – на пример, на радару се грешком прикажу балистичке нуклеарне ракете, па из страха да би оне уништиле њене нуклеарне снаге, одлучи да одговори док су те у ствари непостојеће ракете још у лету.

Најпознатији лажни аларм догодио се 26. септембра 1983. Потпуковник Станислав Петров, командант совјетског центра за упозоравање, видео је на екрану пет америчких нуклеарних ракета. Ипак, Петров је одлучио да о томе не обавести Врховну команду. Испоставило се да је исправно поступио и да се радило о грешци. Касније је објашњавао како је сматрао да би Американци лансирали 100 а не пет ракета да су хтели изненадни нуклеарни напад. 

Руска нуклеарна доктрина

Ослањање Русије на нуклеарно оружје повећава се са експанзијом Северноатлантског пакта на исток и са све већом конвенционалном супериорношћу НАТО-а. Нова руска нуклеарна доктрина установљена је 2000. године, донекле је мењана 2010. и 2014, а 2020. је први пут јавно објављена у документу под називом „Основни принципи државне политике Руске Федерације у вези са нуклеарним одвраћањем“.

Документ полази од тога да је нуклеарно оружје искључиво одбрамбено те да му је циљ одвраћање потенцијалног агресора. Даље се каже како се ова нуклеарна доктрина односи на државе и организације које сматрају Русију непријатељском и поседују нуклеарно оружје или друго оружје за масовно уништење – биолошко и хемијско – али и „знатни борбени потенцијал у снагама за општу употребу“. У непријатеље са оваквим оружјем спадају на првом месту Америка и Северноатлантски пакт.

Oдређује се и под којим условима би Русија употребила нуклеарно оружје. Пре свега, користила би нуклеарни арсенал као одговор на напад на њу или њене савезнике нуклеарним оружјем или оружјем за масовно уништење.

Али, Русија задржава право да користи нуклеарно оружје и у случају да са сигурношћу утврди како су балистичке ракете испаљене на њену територију. Овим Русија омогућава себи да користи своје нуклеарано оружје и пре него што је непријатељске ракете погоде. И чак не каже да мора прво да се утврди како ове балистичке ракете носе нуклеарне бојеве главе а не конвенционални експлозив.

Поред ових ситуација, Русија може да користи нуклеарно оружје и ако су било којим оружјем нападнути објекти кључни за руско нуклеарно оружје, на пример, владини и војни командни центри.

На крају, Русија оставља могућност да употреби нуклеарно оружје против агресора који би конвенционалним оружјем угрозио њен опстанак. Опстанак земље није најјаснији критеријум али га треба схватити као очување националног суверенитета и територијалног интегритета будући да су они гарантовани овим „Основним принципима“. Но, поставља се питање да ли би очување режима потпадало под овај критеријум.

Теорија ескалације ради деескалације

Данас је у центру пажње питање да ли би Русија експлицитно претила коришћењем тактичког нуклеарног оружје у случају да почне да губи рат. И најважније, да ли би га стварно користила.

Ова дебата се везује за теорију ескалације ради деескалације. Аналитичари, претежно амерички, сматрају да је Русија усвојила ту теорију и наводе као потврду „Основне принципе“ из 2020, у којима је речено да руска нуклеарна доктрина омогућава у случају оружаног сукоба превенцију ескалирања сукоба помоћу нуклеарног удара, ако је то неопходно како би се сукоб разрешио под условима прихватљивим за Русију.

Аналитичари налазе потврду и у руским војним вежбама у којима су симулирани такви нуклеарни напади и у модернизацији руског тактичког нуклеарног арсенала. Укратко, закључују да би Русија, у случају да губи рат, користила тактичко нуклеарно оружје како би уплашила и приморала другу страну да се повуче и склопи мир под условима повољним за Русију.

С друге стране су аналитичари који негирају да Руси имају доктрину ескалирања ради деескалације, те овај део „Основних принципа“ повезују са условима који су неопходни да би Русија употребила нуклеарно оружје. Зато закључују да нуклеарно оружје не би било коришћено зарад добијања војне предности већ искључиво ако рат конвенционалним оружјем прети самој руској егзистенцији. 

Тактичко нуклеарно оружје

Истог дана када је Путин повећао степен приправности нуклеарног арсенала, у Белорусији је одржан референдум како би се променио устав и тиме омогућило да руско нуклеарно оружје буде на њеној територији. Тиме је тактичко нуклеарно оружје поново скренуло на себе пажњу медија и политичара.

Разлику између стратешког и тактичког нуклеарног оружје није лако направити јер не постоји општеприхваћена дефиниција тактичког оружја. САД и Русија су створили дефиницију из потребе. Кад су одлучили да билатералним уговорима регулишу стратешко нуклеарно оружје, било им је неопходно да нађу критеријум на основу којега би се оно разликовало од тактичког.

Критеријум разликовања ове две врсте оружја који је преовладао у тим уговорима јесте домет који има конкретно нуклеарно оружје. Интерконтинентални домет би био одлучујућа карактеристика стратешког оружја. Свако друго би било тактичко. Међутим, мада је овај критеријум применљив између Америке и Русије, неприхватљив је за нуклеарне силе које немају интерконтиненталне арсенале или тек мали део арсенала чини нуклеарно оружје тог домета, а које инсистирају на томе да су њихова нуклеарна оружја стратешка.

Други критеријум била би снага оружја. Када се говори о нуклеарном оружју, употребљавају се изрази килотон и мегатон. Бомба од једног килотона једнака је снази хиљаду килограма ТНТ експлозива, а нуклеарна бомба снаге једног мегатона еквивалентна је снази милион килограма ТНТ експлозива.

Рецимо, слабије нуклеарне бомбе (на пример, до пет килотона) сматрале би се тактичким, док би се оне са већом снагом сматрале стратешким. Поређења ради, атомска бомба бачена на Хирошиму, од које је изгубило живот око 140.000 људи, била је од 15 килотона.

Овај критеријум би могла да прихвати свака држава које поседују нуклеарно оружје. Ипак, он је погрешан јер разликовање своди на јачину оружја а не на његову сврху.

Најтачнији критеријум своди се, дакле, на његову улогу. Стратешко нуклеарно оружје је оно које одвраћа, односно даје сигурност држави која га поседује да неће бити нападнута од стране било које друге силе, јер би напад на њу и било која корист од напада били потпуно обесмишљени ужасном штетом коју би нападач претрпео.

За разлику од њега, улога тактичког нуклеарног оружја је да допринесе војној акцији, рецимо уништи тенкове и артиљерију, бојне бродове и носаче авиона, аеродроме и бункере.

Након завршетка Хладног рата, нуклеарне силе углавном не говоре јавно да праве тактичко нуклеарно оружје, чак не признају ни да је такво оно које по свим карактеристикама припада тој категорији. Оне ћуте пошто не желе да им се замери како би нуклеарно оружје користиле у војним операцијама.

Једина држава која отворено говори да ствара тактички нуклеарни арсенал је Пакистан. Наглашава да му тактичко нуклеарно оружје служи како би зауставио офанзиву индијске војске коју не би успео да одбије конвенционалним наоружањем.

Америка и Русија су знатно смањиле своје тактичке арсенале као резултат „Председничке нуклеарне иницијативе“ Буша и Горбачова из 1991. Тада су једностраним декларацијама обећали да ће смањити број тактичког нуклеарног оружја. Процењује се да је уништено преко 17.000 комада те врсте нуклеарног оружја.

Русија има најбројнији нуклеарни арсенал који се процењује на 6.000 разних врста нуклеарног оружја. Стратешко нуклеарно оружје је поред војних база распоређено, као и америчко, системом тријаде: 800 бојевих глава у силосима, 624 у подморницама и око 200 у бомбардерима. Тактички нуклеарни арсенал је такође најбројнији и износи 1.912 нуклеарних бојевих глава.

Русија модернизује свој тактички нуклеарни арсенал, а такође прави и нова средства његовог достављања од којих је најпознатији СС-26 Искандер, ракетни систем кратког домета (око 350 километара), оспособљен да носи две нуклеарне бојеве главе. 

Вапај за регулативом

Ако је једна ствар извесна, то је да не би смело да дође до поновне трке у нуклеарном наоружању и да нуклеарна регулација не сме да остане реликт прошлости, јер је извесно да она данас није мање потребна него за време Хладног рата.

Билатерални уговори између САД-а и Русије су се показали незаменљивим јер су узимали у обзир специфичне проблеме и потребе везане за националну безбедност ових држава и допринели су заустављању трке у нуклеарном наоружању и смањењу опасности од нуклеарног рата, укључујући и онај до којега је могло доћи грешком.

Међутим, данас је једино, и то уз велике муке, остао на снази Нови СТАРТ. Он је последњи у низу уговора који ограничавају стратешке нуклеарне арсенале и престаће са важењем 2026. Ако не буде замењен новим споразумом, Америка и Русија би после више од пола века биле без ограничења стратешког нуклеарног оружја те не би било ничега што би спречавало трку у нуклеарном наоружању.

Рат у Украјини је доказ да је потребна нова „иницијатива“ да се драстично смање тактички нуклеарни арсенали. Док год државе поседују тактичко нуклеарно оружје, постојаће страх да ће оно бити коришћено у војним акцијама.

Русија би могла да драстично смањи свој тактички нуклеарни арсенал, а заузврат би Америка могла да уклони своје тактичко нуклеарно оружје из Европе. У ваздушним базaма на територији Турске, Италије, Немачке, Холандије и Белгијe налази сe око 150 нуклеарних бојевих глава. Украјинска криза не би смела да буде повод за престанак нуклеарне регулације већ управо опомена да нам је она данас неопходна. 

Нема одговора на питање да ли ће нуклеарно оружје бити коришћено у рату у Украјини, као и на питање да ли би употреба нуклеарног оружја остала ограничена или би прерасла у општи нуклеарни рат.

Руска оштра упозорења намењена су да се одврате НАТО лидери да не интервенишу у Украјини, али по извештајима америчких безбедносних агенција није дошло ни до каквих видљивих промена и померања у руским нуклеарним снагама након што је Путин повећао њихову приправност. Ипак, са извесношћу може да се каже како – опасности постоје.