Хрватски бог Марс, ратни извештач из Украјине: Чечени као Чачани, Кадиров као Аркан štampaj

У рату Русије против Украјине, службена Хрватска је у потпуности уз Кијев. Чак и кад би је мориле сумње у исправност црно-белог става, ту је заједничка ЕУ политика да по потреби дисциплинује све амбивалентне. Али оно што медији, политика и јавност у Хрватској дају од себе далеко надилази постулате међународног права и захтеве субординације, већ више личи на добродошлу прилику да нација још једном преживи рат од опсаде Вуковара 1991. до коначне победе у Олуји 1995. Рат у Украјини згодно дође да се онај из деведесетих поново проврти у срећној меморији, овог пута без неизвесности у исходу. Хрвати, изађите из туђег рата, тесно је!

У петак 11. марта тиха рутина у интернет хотел-кафићу изнад загребачког Трга Фрање Туђмана била је нарушена. Рецепциониста, бармен, келнер, шеф сале и ИТ-техничар у једном, жустро је разговарао преко телефона. „Не", скоро је викао, „Руси нису напали Загреб. Само је пао руски дрон, и то један, чујеш, један, залутали... А што ја знам зашто, зато што су то такви људи... праве дронове, па не пазе на њих, побјегну им, погубе се, кај сад!"

Али, рекао би Булгаков, слушалица се није дала умирити, већ се и даље тресла од страха, па је рецепциониста, иначе пријатан домаћин у том малом интернетском гнезду, прибегао нестрпљивијем тону. Отприлике као да разговара са дететом које је и даље уверено  да се испод кревета крије чудовиште, иако је читава породица пет минута махала метлама, партвишима и скијашким штаповима, и у резултату испод кревета истерала само напола поједено јаје изненађења.  

„Ма сто посто сигуран да нам Руси нису објавили рат, дај се сабери!"

Тиме је рецепциониста закључио разговор, касно схватајући да га преко наслона компјутера посматра неколико заинтересованих пари очију.

„То је мој тата", рекао је у пола гласа, оправдавајући се за вику. „Био је у рату, па је мало нервозан." 

Истини за вољу, у Загребу је мало нервозних који верују да је дрон од четрнаест метара и шест тона, онај што је у ноћи између 10. и 11. марта распалио на уску ливаду између студентског дома и аутопута за Ријеку, претходница руског напада на Хрватску. Логика НАТО-вог шепртљања да ни три седмице касније не утврди трајекторију летелице пре би говорила  у прилог тезе да је руска само по производњи, по акцији више украјинска.

То су такви људи који праве дронове, па их губе. Исти седе у НАТО савезу и међу НАТО клијентима, не само у Русији.

Нервозе је у Хрватској генерално гледано мало. Јавиће се тек за који месец, тада као потпуно реална величина, са разорним ефектима трговачког, туристичког, економског и финансијског „канселовања" Русије из међународног система. Оно што међутим тренутно превладава јесу снажне ретроградно усмерене емоције.

Хрватски медији би морали да под хитно обаве емотивну евакуацију из Украјине, иначе ће наставити да у новом брзом темпу одгајају националну јавност, несмиљену, бесну и осветничку.

Интересантно, не према Русима. Према Србима.  

Поново, поново падају ватрене звезде с неба

Технички гледано, хрватски коментатори и политичари су два рата, садашњи у Украјини и онај од пре тридесет година у Хрватској, претворили у један. Прва консеквенца је та да се у сваком извештају и тексту, у скоро свакој изјави, анализира ЈЕДАН рат, а онда се из контекста разабире на који се конкретно мисли.

Такву методику је најлакше визуализовати преко Дишанова „Три метра" у дрвеној кутији, перманентној инсталацији из 1913. Кад се изваде из кутије, три метра висе као метафоре три рата, одмеравају један другог по дужини и форми, неједнаки у једнакости, сваки од њих духовити коментар на немогућност стандардизације.

У актуелном погледу се преклапају два - два метра, две траке, два рата. Трећи ратни метар, НАТО интервенција у Србији 1999, волшебно је нестао из дупле хрватске, као и из укупне европске и западне визуре.

Три ратна самита - ЕУ, НАТО, Г7 - одржана су у Бриселу овог 24. марта, тачно на дан кад је 1999. почело НАТО бомбардовање Београда. Три самита су се згражавала над руским кршењем међународног права, а да се ниједан није сетио духа недавног Западног рата који је такође вођен у супротности са међународним правом!         

Ратови имају коњуктуру. Хрватским јавним простором се тренутно крећу чак три рата - први жив и туђи; други оживео и домаћи, стављен у функцију резонантне кутије за онај први; трећи занемео у резигнацији, више сенка заборављеног рата него стварни догађај који је затворио двадесети век.

Алузије на истоветност 1991. и 2022. не показују ни најмању рафинесу, не прибегавају ни мининалном кодирању. Напротив, иде се на индексикално изједначавање рата у Хрватској некад, са ратом у Украјини данас. „Индекс" је термин који је отац семиотике Чарлс Перс користио за најједноставне знакове, у суштини физичка тела, која не захтевају интерпретацију. Знак „мокри пут" значи да је падала киша, што није интерпретација, већ искуство. Муња на небу значи да долази грмљавина. Обичном искром запаљена ватра из славине значи да се водовод налази на „fracking" подручју Сједињених држава.

У овде релевантном случају, рат у Украјини данас је индекс за рат у Хрватској некад. Пермутовано такође важи, да је рат у Хрватској некад индекс за рат у Украјини данас. У суми, у хрватским је медијима ових дана много мокрих индекса пропусних на отровне пропагандне кише.  

Када се у неким ауторским текстовима на индекс дода и узаврела морална димензија, читав контекст се враћа на ниво изворне библијске типологије, онако како су представници Александријске школе кроз духовни смисао - sensus spiritualis - повезивали Стари и Нови завет.

Код „типологија" се догађаји из Новог завета као печати одсликавају у Старом завету/Танаху. Зато што је Исус ускрсао, зато је Јона изашао из утробе морског чудовишта. Зато што је Исус ускрсао, зато је пророк Данило остао жив у јами с лавовима; зато Седрах, Мисах и Абеднего нису изгорели у пећи вавилонског краља. Зато што је Исус Божји син, зато је Јахве у последњем тренутку спречио Аврама да закоље Исака.

Између настанка хришћанске и јеврејске Библије стоји минимум пола миленијума, али у типологији је то време као руком однесено. Хронолошка линија је небитна, јер ће се оно што се већ догодило ионако догодити тек кад се догодило оно што му следи. Једино битно је разумевање „печата" који каснији догађај оставља на ранијем, тако што га уопште омогућује.

Јутарњи лист: „Мариупољ и Вуковар, прича о два града"

Управо тако, индексикално и типолошки, хрватски медији извештавају о рату који Русија води у Украјини, као о рату који Србија још једном води против Хрватске. Ускрсли су сви потентни мртви, а како су из гробова истерани пре Парузије, пуни су нехришћанског порива освете.

Слободан Милошевић поново покреће процес за централизацију Југославије, сад и овде, за пола сата и за сат, сутра, прекосутра и за два дана. Шљиванчанин  и Аркан поново убијају по Вуковару, Мартић поново испаљује ракете на Загреб. Хронологија је збркана, али је симболика напротив врло доследна - као што су Срби убијали нас Хрвате, тако Руси убијају Украјинце. Зато што Руси убијају украјинске цивиле, зато су Срби убијали наше цивиле. Зато што ће многи Украјинци тек бити убијени, зато ће Синиша Главашевић ускрснути, да га Шљиванчанин убије још једном.

Нека као  парадигматски за дуги низ таквих анализа послужи текст Томислава Чадежа објављен у Јутарњем листу (26. марта) под насловом „Мариупољ и Вуковар: прича о два града":

„Убијање града Мариупоља јест, као што бијаше и убијање града Вуковара, израз немоћи једног злочиначког режима да уништи и покори себи најближе сусједе. Великоруска агресија зачас је постала геноцидна, каква је зачас била постала и великосрпска, а слично ће и скончати. У мору крви и оцеану пораза. (...)
Вуковар је издржао 78 дана под опсадом и својим је херојским отпором купио вријеме за организацију обране у цијелој Хрватској, Мариупољ можда неће издржати толико, али издржат ће довољно да се Украјина уједини и организира довољно да заустави агресора. Бранитељи Мариупоља су попут бранитеља Вуковара осуђени на смрт. Многи су већ погинули, многи управо сад, док пишем, гину, а гинут ће и за пола сата, и за сат, и сутра, и прекосутра и за два дана. Који не погину, него буду рањени, исто неће преживјети, јер ће их побити банде локалних  сепаратиста/мартићеваца и Чечена/четника под вођством Кадирова/Аркана, чим упадну у болнице и импровизирана превијалишта. Један мањи дио бранитеља града пробит ће се на слободу кроза непријатељске линије, а већи дио преживјелих бит ће одведен у логоре у Русији. Гдје ће их мучити и тјерати да пјевају  химну Русије. (...)
Мариупољ је имао 2022. око десет пута више становника него Вуковар 1991. Значи, његова је патња десет пута већа. То пишем зато што се ето  патња може квантифицирати, за разлику од среће, је ли, која је збиља немјерљива. Десет пута више стараца заклат ће чеченски/четнички нож, десет пута више рањеника побит ће неки Шљиванчанин, на некој фарми покрај града, у вјечитој равници, омеђеној стаблима јаблана, можда и покојим храстићем. Десет пута више дјеце занијемит ће, десет пута више дјеце бит ће покопано, десет пута више њихових мајки, бака, сестара и дједова. (...)
Многима се од нас, који смо први узели пушке у руку 1991 данас преврће желудац. Осјећамо исту немоћ, исту бол, исти инат, Свако убијено дијете у Мариупољу наше је дијете, сваки њихов пораз наш је пораз. И сваки тај пораз тек је клица побједе. (...)
Симбол руског пораза већ се сад назире, бит ће, као и у Домовинском рату - трактор."  

Компликовано? Не баш. Такве директне сладострасне некрофилије упаковане у покушај дикенсијанске литературе о два града се ретко срећу. Поготово кад се томе придодају и овде прескочени детаљистички пасуси о „истом смраду" који се диже ка небу изнад убијених у Мариупољу и Вуковару.

Ово је увек незгодан моменат кад ја морам да објашњавам да ме је Радио-телевизија Београд 1991. отпустила зато што сам извештавала о ужасима које су српске паравојске, као и нека злоћудно трансформисана ЈНА, вршиле у Вуковару. Нећу више. Доста ми је вуковарских првоборачких значки, и српских и хрватских, и мојих и туђих.

Туга Вуковара је тема за историју. Тамо где је Вуковар политика, већ се вештачки негују старе нетрпељивости за будућност. Али тамо где се опсада и пад Вуковара из новембра 1991. појаве као актуелна медијска тема сада и овде, још тако сједињене у приватној некрофилијској срећици једног аутора, то је онда још горе. То је онда злочин. Оно што аутор текста активно поручује и нада се разумевању код публике јесте да између Београда и Загреба, Срба и Хрвата, не стоји рат из 1991, већ сваки рат који ће се икад водити између било кога на свету. Ad finem temporum.   

Миро Ашчић, Зденко Дука - хрватски „разумевачи" Путина?

Цитирани текст би био типолошко-индексикални врхунац у главнини хрватских медија код покривања рата у Украјини. Нису сви тако библијски неумољиви. Неки напросто заборављају основно правило ратног извештавања да пруже информацију пре мелодраме. Неки крену с мелодрамом и  забораве на информацију. Неки извештачи, што из лагодности, што из незнања, упорно одбијају емотивну евакуацију из руско-украјинских послова.

Има и оних који сасвим озбиљно обрађују тему интернационалних добровољаца на украјинској страни, међу њима и стотинак из Хрватске. Зашто се на њих не односе одредбе Женевских конвенција? Где је ту осећај за хуманизам, где је ту правда? Шта хрватска држава може службено учинити да они буду заштићени у случају да их Руси заробе? Оно кужиш, страва, преврће ти се желудац на неправду, узмеш пушку у руке и одеш да убијаш у неком туђем рату на хиљаду километара. Како заштитити те драге момке? Хоће ли хрватска држава слати хеликоптере по њих кад загусти, а да их Руси не руше? Можда на трбуху летилице написати „плаћеник, не пуцај"? Осим овог задњег, што је саркастични додатак ауторке, сва друга питања су се заиста појављивала у хрватским медијима.     

Неки извештаји се задовољавају тиме да поруче како је „рат у Украјини наш рат", а наш је „јер смо и ми били нападнути". Што је врло јединствено искуство, јер први суседи Срби немају појма како је то кад те неко нападне.

Није све тако непрофесионално у хрватским медијима, далеко било. Али је ретко, релативно усамљено, често без релевантности у ширем медијском контексту.  

На платформи Lupiga.com Зденко Дука објављује текст „Немојмо постати таоци Бајдена и Америке".

Види Дука сав јад и беду украјинских цивила, није слеп. Види да су се Руси прозлили. Али види и да су САД и НАТО систематски калемили и одгајали руску политику последњих четврт века, док је коначно нису добили ту где су је хтели - као непријатеља за сва времена. Види Дука патњу, али као прави аналитичар види и геостратешке интересе, силе и моћи које су покренуле егзодус и које сад трљају руке од среће да се приближава коначни манихејски обрачун светла и мрака.

Дука: „Мноштво је отворених питања. Тко стварно жели прекинути рат, а коме даљња ескалација одговара? (...) Амерички предсједник Џо Бајден очито не очекује скори мировни прекид. Неколико је пута већ говорио о дуготрајном и тешком рату, сада је приликом посјете Пољској говорио да очекује 'дуготрајну борбу'. Не ваљда до посљедњег Украјинца. Без обзира што је он предсједник најјаче државе и једне нуклеарне силе, а Путин друге најјаче нуклеарне силе, назвао је Путина 'ратним злочинцем' и 'крвником' те поручио: 'За име Божје, овај човјек не смије остати на власти.' Бијела кућа одмах је хтјела мало испеглати недипломатску изјаву о потреби смјене власти у Русији, али Бајден се не да - каже да се он нема за што испричавати. А познато је колико су пута у прошлости Американци насилно мијењали или барем покушавали мијењати власти у другим државама. Као и Руси, уосталом. (...) И хрватски министар вањских послова Гордан Грлић Радман, који је иначе ходајући скандал, још једном је Путина окарактеризирао 'ратним злочинцем', што ће Руси сигурно добро запамтити. Ајде овога пута им није барем пријетио. Нисмо ми с њима у рату. Због огромне разлике у димензијама Хрватске и Русије изјава министра била би тек глупа и (траги)комична, кад не би могла бити јако штетна за земљу. (...) Сада када се тврди како Запад никад није био више уједињен, могло би се то сагледати и из другог кута па рећи да ЕУ земље - не само војно - никад нису биле овисније од САД-а. (...) Еуропа без обзира што припада 'слободном свијету' не би морала без остатка подупирати Америку да барем још неколико десетљећа буде неспорни и једини свјетски господар. Јер свијет не треба (једног) господара. САД ће, макар и краткорочно, профитирати у овом рату, увећавајући продају вишеструко скупљих па и неквалитетнијих енергената, те оружја."

Друга светла професионална тачка на хрватском медијском небу је Миро Ашчић, кога је Хрватска телевизија ХРТ послала, очито грешком, да извештава из Украјине. Махом се јавља из Лавова. За разлику од свих осталих извештача хрватских електронских медија, Ашчић даје информације, а не индексе и типологије. Чак је развидно, о срамоте, и да прати руске изворе, па изненади гледаоце смисленим сучељавањем вести с обе стране. Тврди да Руси делују, углавном, рационално. Спомиње Азов батаљон & co. Миро, чудо природе.    

Ко је задужен за покривање памети...?

Кад покрива рат у Украјини, хрватски бог Марс је, углавном, распевани стереотипни извештач. Може му се. Читав западни моментум му даје легитимитет, јер заповест тренутка у њему гласи: „Слави опредељене, згази неутралне".

Али покривање је јака реч, снажна, склиска као мокра улица која је изгубила индекс, а успут нашла пет интерпретаната.

На мени омиљеној Мета-страници „Мој кварт Чрномерец", коју читам да останем нормална, страховито умирују преписке о тражењу изгубљених маца, о сатници којом поштар пролази Светим Духом (улицом), о томе је ли неко видео лопова који је на раскршћу Славонске и Илице украо бели женски бицикл и слично. Неки дан је на платформи освануло још једно сервисно питање за нас „квартовчане": „Зна ли се тко у опћини Чрномерец покрива Трг Фрање Туђмана?"

Уследио је промптни одговор неког локалног шаљивџије: „А зашто би неко покривао Трг Фрање Туђмана?"

Кад год се прекине стереотипно, пресече уобичајено, отфикари монументално, згази херојско, кад се побегне на бициклу и јури за поштаром по Spiritu Sancto, ја знам: ово је још увек мој кварт и мој град.

Даље не бих ишла.