Мост на реци која дели Русију и НАТО: Нарва, естонски град на граници између историја

На шведском, Балтичко море је Источно море. Шведско Источно море Естонци зову Западно море. Ако је шведска перспектива, како некад кажу, северно од Запада, естонска је 500, 600 километара источно од тог „северно од Запада".

Са различитих обала другачије све(т) изгледа. Лице доста тога каже. Понешто открива и наличје.

Нарва је градић на обали реке Нарве, 14 километара од њеног ушћа у Фински залив, 210 километара источно од Талина, 160 километара југозападно од Санкт Петербурга.

Кроз историју је био дански, руски, шведски, па опет руски, па естонски, немачки, совјетски... Данас је, са својих педесетак хиљада становника, трећи по величини град у Естонији.

Лева и десна обала реке Нарве ту су близу једна другој. Али удаљавају се, због климатских промена.

На левој обали је Европска унија, на десној Русија. 

У Нарву сам стигао возом, из Талина. Железничка станица је изван центра. Кренуо сам пешке, пратећи интуитивно сапутнике из воза. Субота вече, нема још ни девет... Празно и тихо. Сабласњикаво празно и тихо. Не мами на дугу шетњу.

Широке улице воде ка мосту. „Сви путеви" овде воде ка мосту. Рефлекторска светла, рампа, униформе, заставе...

Мост је граница. Граница је у самом центру... Уско грло ограничене проходности децентрира и заноси град. 

У проспектима Естонске туристичке организације Нарва се представља као важан културни топоним са јаким руским културним утицајем. Била је чак кандидована за европску престоницу културе. Читајући то, замишљао сам некакву естонску Ковачицу. Затекао сам Совјетски Савез. Овамо, онамо: „совјетске" павиљонке.

И пансион који сам резервисао, једини који сам нашао преко интернета, кућа је на спрат окружена павиљонима. Светли у мраку као новогодишња јелка. Кад сам се приближио, видео сам да има и име: „China House".

У приземљу кинески ресторан, на спрату неколико соба. Од конобарице добијам кључ. Оставио сам ствари и спустио се на пилетину у слатко киселом сосу.  

Велики северни рат

Обични Швеђани слабо разликују Естонију, Летонију, Литванију... И даље им је то Исток, Источна Европа. Ближи су им и више воле Тајланд и Канарска острва. За Нарву знају из школе. Не могу баш да се сете шта тачно тамо беше.

Империјална прошлост није у првом плану шведског школског програма. Ресетовање које је дошло са политиком неутралности и двовековним миром донело је нова читања историје.

А у доба своје империјалне моћи, у 17. веку, Шведска се ширила источном обалом Балтика.

Почетком 18. века почела је општа туча за превласт на Балтику, илити Велики северни рат. Шведска и Русија били су главни протагонисти и ривали.

Прва велика битка одиграла се 1700. године управо код Нарве. Млади шведски краљ Карл XII надмудрио је ту Петра Великог и поразио значајно бројнију руску војску.

Ипак, на дугом походу ка Москви шведска војска насукала се код Полтаве, у данашњој Украјини. Није им помогао ни украјински „Бранковић" - Иван Степанович Мазепа, који је са својим војницима са руске прешао на шведску страну.

Манзепу је Руска православна црква анатемисала и та анатема никад није опозвана. Свеједно, Манзепа је у последњих 30 година доживео ривајвл - постхумно је инаугурисан у родоначелника украјинске идеје и борца за независност.

За разлику од Нарве, Полтава и полтавски бродолом из 1709. године јесу у шведском „колективном памћењу". То је историјски граничник.

После Полтаве Шведска се повлачи са источне стране Балтика и гаси као велика сила. У исто време Русија, са Петром Великим, излази на Балтик и ступа на европску сцену и у европску политку. 

Упркос Полтави, Карл XII (1682-1718) и дан данас је икона шведских патриота и нацоша. Његов споменик у парку Кунгстрегорден у центру Стокхолма им је место ходочашћа. По „легенди", Карлов кажипрст уперен је у правцу Русије. 

Барокни шведски град

Нарва је у 18. веку била главна трговачка лука у шведској источној трговини. У књигама се наводи као диван пример „барокног шведског града".

У шетњи следим путоказ „Стари град", знатижељан да видим шведски барок на истоку Естоније. Ходам, и ходам... Старог града нигде. Само Совјетски Савез.

Од „Старог града" - схватам из приложеног - остали су само дугмићи: једна већа зграда, данас градска скупштина. И поред ње још једна и по кућа.

У Нарви и око Нарве водиле су се 1944. жестоке борбе између Немаца у одступници и Руса. У руској артиљериској паљби и бомбардовању у марту 1944. град је разваљен. Шведски барок такође.

Кажу да је реконструкција била могућа, али да је почетком педесетих одлучено да се уместо обнављања града изграде стамбени павиљони. План је наводно био да Нарва постане затворени град, где ће се развијати истраживања уранијума...

После рата извршена је и „замена становништва", слично као и у Кенигсбергу-Калињинграду: колаборационистима је забрањен повратак, а уместо њих насељени су „совјетски грађани" из разних делова Совјетског Савеза.

Према релативно скорим статистичким подацима у Нарви је око 88 одсто Руса (и „рускоговорећих"), 5 одсто Естонаца и 7 одсто свих осталих (с тим да бројке треба узимати са одређеном резервом, јер варирају од извора до извора). Упркос сталном осипању становништва последњих деценија, Нарва је без сумње један од градова са процентуално најбројнијом руском популацијом у Европској унији. 

Две тврђаве

Средњовековна војна тврђава на обали реке, Херманов дворац, главна је градска знаменитост. Представљају је као „најбоље очувану тврђаву у Естонији". Обнавља се годинама из европских фондова. Поред куле, унутар зидина су и ресторан, кафе, сувенирница...

Посетилаца има; далеко од тога да је гужва. По озарености службенице на улазу кад сам показао прес-картицу, закључио бих да нема баш много „међународних" посетилаца. То углавном важи и за остатак Естоније; као да је она и даље тајни кутак Европе.

Са друге стране реке је Русија, град Ивангород. На супротној обали је руска тврђава. 

Европска трђава и руска тврђава гледају се очи у очи. Стари топови усмерени према другој обали атракција су за најмлађе посетиоце. Играју се ту мали артиљерци...

Ражаловани Лењин, поодавно повучен са „положаја", смештен је крај зида у забаченом и запуштеном делу дворишта. Његов кажипрст усмерен је према грађевинским контејнерима.

Испред тврђаве, поред граничног прелаза - обелиск са петокраком. На њему натпис на руском, нагрижен зубом времена. Слова су избледела, окруњена. Неколико метара поред споменика је нова табла са „објашњењем". 

„Обелиск подигнут 1951. године по пројекту архитекте Алара Колтија посвећен је совјетским војницима погинулим у Другом светском рату. Текст на плочи еманира совјетску идеологију по којој је совјетска војска ослободила Естонију 1944. године. У стварности совјетска окупација заменила је немачку. Естонска република поново је освојила независност 21. августа 1991, а последње совјетске трупе напустиле су Естонију 31. августа 1994." 

Споменици и држављанства 

Совјетске трупе напустиле су Естонију, Летонију и Литванију, али је у њима остало бројно „совјетско" (руско и „рускоговореће") становништво. За Естонију се спомиње бројка од 24 одсто Руса у укупној популацији (мада бројке, као што већ рекох, не треба узимати здраво за готово).

Дуго је огромна тема било - држављанство. По успостављању независности 1991, они који су у земљу дошли после 1940. године, када је СССР анектирао Естонију, заједно с другим балтичким републикама, нису аутоматски стицали и естонско држављанство. Морали су да прођу кроз процес „натурализације", што је доводило до проблема, колизија и конфликата. И оптужби за дискриминацију. 

Велика фрка дизала се и око совјетских споменика „ослободиоцима" које су нове власти склањале или намеравале да склоне. То је повремено прерастало у политичко питање прве врсте - протестовало се и демонстрирало на улицама, али и преговарало на највишем међудржавном нивоу. Обелиск у Нарви, који је остао на свом месту, али са новим пратећим натписом, слика је и прилика направљеног компромиса.

Од 2004. године Естонија је у Европској унији и у НАТО-у, заједно са свим совјетским и руским што носи у себи. 

Паул Други

Недалеко од обелиска је још један споменик - шахисти Паулу Кересу (1916-1975), подигнут на стогодишњицу његовог рођења.

Естонац из Нарве, Керес је на врхунцу своје шаховске моћи био четрдесетих и педесетих година 20. века, када је и шах био на врхунцу своје глобалне популарности и утицаја. Иако је побеђивао чак девет светских првака, Керес је у шаховској историји остао је запамћен као најбољи шахиста који никад није успео да постане светски првак. Звали су га зато и Паул Други.

Вечити други и дан данас у Естонији ужива статус неупитног националног хероја. Поред играчке виртуозности томе је допринело и то што је стоички носио белег „естонства". Компликована историја, која је мали балтички народ бацала из крајности у крајност и обликовала национални идентитет и сензибилитет кроз 20. век, Кересу је, такође, умногоме предодредила животни и професионални пут.

Године 1916, када је рођен, Нарва и Естонија припадале су Руском царству, али по завршетку Првог светског рата Естонија улази у „рат за независност" против Совјетског Савеза. У Нарви и око ње и тада су се водиле жестоке борбе. Уз помоћ савезника, који су бољшевичкој немани хтели да скрешу крила, Естонија успева да се одупре. Мировним споразумом потписаним у Тартуу 1920. године Совјетски Савез трајно се одрекао полагања права на територију Естоније.

Керес ће тако своје прве шаховске успехе постизати у Естонији, под естонском заставом и играјући за естонску репрезентацију. Од средине тридесетих је прва табла репрезентације и с њом наступа на шаховским турнирима и олимпијадама у Варшави, Минхену, Стокхолму и Буенос Ајресу... У Буенос Ајресу освојиће и (тимску) олимпијску бронзану медаљу, што је за земљу од непуних два милиона становника био огроман успех.

Независност Естоније потрајала је само 20 година. Као једна од последица пакта Рибентроп-Молотов, дошла је у августу 1940. и совјетска анексија балтичких република. Керес ће тада по први пут постати совјетски шахиста. На Апсолутном шампионату Совјетског Савеза, одржаном у априлу 1941. године (које се сматра једним од најјачих шаховских такмичења свих времена), заузеће друго место, иза Ботвиника, а испред Смислова, Болеславског, Бондаревског...

Непуна два месеца касније, 22. јуна 1941, почиње немачка инвазија на Совјетски Савез и Естонију ће врло брзо окупирати Немци. Керес упркос томе наставља да наступа на турнирима - у Салцбургу, Минхену, Прагу... После рата због тога бива осумњичен за колаборацију и једно време ће му бити ускраћено да наступа на међународној сцени.

Шахисти процењују да врх Кересове каријере представљају тријумфи на невероватно јаким првенствима Совјетског Савеза 1947, 1950. 1951. године. Керес ће редовно освајати медаље и са совјетском репрезентацијом, мада у њој неће бити прва табла, већ трећа или четврта. Ипак, оне турнире чији је победник постајао изазивач светског првака редовно је завршавао на другом месту, чак и кад би до пред сам крај турнира водио, што је подстицало приче како Кересу - због греха из прошлости - заправо није дозвољено да буде први. У томе је био бар делић истине.

Било како било, Керес је играо до самог краја. Умро је 1975. године од инфаркта у повратку кући са турнира у Ванкуверу. Његовој сахрани у Талину присуствовало је, кажу, око 100 хиљада људи.

Шведска памти

Дуж реке Нарве је лепо шеталиште које, када почне да се пење према граду, излази на паркић у коме на посебном месту стоји - „шведски лав". Знам га из Стокхолма, откуд он овде?

Материјал туристичке организације „Visit Estonia" прецизно објашњава о чему је реч:

„Овај споменик обежава успех Карла XII у Нарви 1700. када су уништене руске снаге које су опседале Нарву у току Северног рата. Споменик је поклон Краљевине Шведске Граду Нарви: Статуа је копија оне која је стајала испред Краљевске палате у Стокхолму. Меморијал је уништен у Другом светском рату. Шведски лав је обновљен 2000. године да обележи 300. годишњицу битке. Слова MDCC на споменику означавају 1700. годину, а фраза 'Svesia memor' значи 'Шведска памти'." 

Немачко војно гробље

Немачко војно гробље се не спомиње у бедекерима, нема га ни на туристичким картама града. Случајно сам га запазио на великој мапи.

Био сам сигуран да има нешто да ми каже. Тражећи га отпешачио сам на периферију.

Гробље се налази се између пута и реке. Са руске обале на отворен је поглед на њега, док га са пута прикрива зид.

Стоји додуше натпис. Дискретно, иако има доста текста. Почиње цитатом Алберта Швајцера, добитника Нобелове награде, како су гробови војника највећи проповедници мира. После тога пише оно што би требало да буде информативни текст.

„Војно гробље за погинуле у Другом светском рату изграђено је између 1997. и 1999. од стране Немачке комисије за ратна гробља у име Владе Немачке. Комисија прима донације и прилоге за одржавање и бригу о гробљу. Млади људи са разних страна Европе похађају међународне кампове за младе како би се помогла брига о гробљу и изградили мостови разумевања. 

Немачко-естонски споразум о војним гробљима који је ступио на снагу 1995. омогућио је правну основу за враћање у функцију овог гробља у Нарви. Плац је Комисији без надокнаде уступила Влада Естоније.

У јануару 1944. Црвена армија је пробила немачке линије измежу Лењинграда и језера Илмен и брзо напредовала према Нарви и Пскову. У пролеће 1944. Нарва се нашла у средишту жестоких битака у којима је скоро читав центар града био уништен.

У марту 1944. немачке снаге су се повукле на позиције источно од Нарве и држале позиције у Плавим брдима (Vaivara Sinimäed) до средине августа 1944. када су се совјетске снаге пробиле на југ Тартуа.

Вермахт је 1943. године саградио војно гробље у Нарви за неких 4.000 палих војника. После рата гробље је поравнато са земљом. Године 1995. Комисија је спровела истраживање земље и утврдила границе гробља. Грађевински радови су трајали од 1997. до 1999.

Војно гробље у Нарви служи као централно гробље за немачке војнике и војнике других нација који су се борили на немачкој страни и који су убијени у борбама на територији данашње Естоније или су умрли као заробљеници у ратним логорима. Прва тела су поново сахрањена у Нарви 1998. године."

Не пише ништа којим су све постројбама припадали сахрањени војници. Ни како су се затекли у том крају. Ни речи о Вафен СС дивизији... То ваљда није ни важно?

Хармоникаш у пролазу 

Мимо свега што у Нарви видех, као један од најјачих утисака остало ми је нешто што сам чуо, у пролазу.

Као и другде, и у Нарви су се усред совјетских стамбених блокова у међувремену посадили хипер-маркети, шопинг-молови, казина; „Лидл" и Шведска банка... У једном таквом амбијенту где се срећу и преплићу стамбени павиљони и „слободно тржиште", стари дека на улици свира хармонику... Руска мелодија; непозната, а позната... Лепа, топла и тужна...

Музика има моћ да човека у тренутку измести из реалног простора. Хармоника деке из Нарве мене је у мислима водила до Бразила. Луиз Гонзага био је хармоникаш и генијални песник „из народа", који је опевао искуства, осећања и надања печалбара са бразилског североистока који су, бежећи од немаштине, масовно одлазили у велике градове на југу... Музика и ритам њиховог изворног краја - то је било све што су имали и могли да понесу са собом... То им је касније остајало као једино сећање на претходни живот и то одакле су дошли.

Хармоника деке из Нарве подсетила ме је на бразилске печалбаре и њихов Пернамбуко, до ког никад нисам стигао... Са декином мелодијом отишао сам онда и негде у Совјетску Русију, где никад нисам био...

Питао сам се да ли његова туга извире само из његовог искуства, или и из спознаје да је то искуство у новом времену постало сувишно и неуклопиво... У насмејаној европској будућности без алтернативе... где за тугу нема места...

* 

Кад сам се поново нашао на граници, хтедох да пређем на другу страну, у Новгород. Ступио сам у ред који води на мост...

Клаустрофобичан ходник, озбиљна лица, напетост...

У тренутку ме мину жеља.

Нисам био расположен за упијање параноје. Нисам имао ни времена.

Следећи пут...

Надам се да ме крај света неће предухитрити...